Sunce se, eno, kao vreteno nad gradom vrti i glavom klima. 
Sve je u meni danas šareno.
I u tebi je možda šareno. 
U nama svima šarenog ima.
– Mika Antić

Gertruda Džekil je umetnica u svakom smislu te reči. Njena predanost bojama, strukturi i lepoti prirode prevazilazi samo jednu vrstu umetnosti.

Rođena je 1843. godine, kao peta od sedmoro dece. Imala je 17 godina kada je prvi put pošla u školu, a pre toga je bila obrazovana od kuće. Međutim, od rane mladosti je pokazivala izuzetno interesovanje za zanate i boje, a njena prvobitna strast su bili slikanje i pisanje.

• 

Do svoje 23. godine njen talenat je bio uveliko prepoznat, i njeni radovi su bili izlagani u Kraljevskoj akademiji umetnosti.

Društvo je osuđivalo zato što se nikada nije udavala, i s obzirom na njenu svestranost, važila je za “nekonvencionalnu ženu”. U trideset i četvrtoj godini se preselila da živi sa svojom majkom, u provinciju Sari, na jugu Engleske. Počela je sa radovima u dvorištu mnogo pre nego što je kuća bila izgrađena, a učestvovala je i u samom projektovanju kuće.

Ona je bila vrlo sposobna i svestrana žena. Baštovanstvo je bilo samo jedno od njenih strasti zajedno uz vez i – kovanje. Međutim, njena najveća ljubav je bilo slikanje.

• 

Vid joj se godinama znatno pogoršavao, i u pedesetoj godini je patila od izražene kratkovidosti, zbog čega je svet videla u obrisima. Zbog ovog problema, morala je da odustane od slikanja četkom i bojama. Međutim, ona nikada nije bila dobra u odustajanju, te je svoju likovnu umetnost prebacila na teren i oživljavala svoje slike u bašti kuće u kojoj je živela sa majkom.

Njena bašta je bila prepuna boja, mirisa i biodiverziteta, potpuno suprotno tadašnjem stilu engleskih bašti. Naravno, ubrzo je bila zapažena, takođe od strane Vilijama Robinsona, urednika “The Garden“, i dalje najpopularnijeg časopisa o baštama na svetu. Pored sopstvene, radila je u preko 200 bašti širom Velike Britanije. Njen stil i rad je postao veći odraz prestiža nego bilo kakav komad odeće ili izgradnja skupe kuće.

• 

Mala bašta u Lindisfarn zamku je jedan od odličnih primera dizajna Džekilove: masivni cvetnjaci, kroz koje se prožima cveće belih i plavih boja koje se preliva u narandžaste i crvene, a zatim se boje vraćaju u belu. Livadsko cveće koje se nalazi na obroncima litice su potomci semena koje je Džekilova posejala tako što je metkove punila semenjem i onda pucala na litice iz sačmare.

Jedno od njenih najznačajnih poznanstava je bilo sa Edvinom Lutjensom, 26 godina mlađim arhitektom na čiji je rad Džekil značajno uticala. Zajedno, Lutjens i Džekil su učestvovali u formiranju preko sto bašti.

• 

Nije u potpunosti potvrđeno da li su bili i u romantičnoj vezi, mada iz dnevnika Emilije Lutjens, Edvinove žene, saznajemo sledeće: “Sa debelom, nepriličnom ženom, gospođicom Džekil, sa njenim velikim naočarima i ogromnim čizmama, Lutjens je oformio jednu od najvažnijih parnerstava u svom poslovnom životu. Oni se obožavaju, i on nju stalno zasmejava. Ona njega zove “Nedi”, a on nju “Bamps” i zajedno su jedan drugom inspiracija.” U to vreme su Lutjens kuća i Džekil bašta postali statusni simbol.

Tokom svog života, učestvovala je u formiranju preko 200 vrtova. Međutim, sačuvano je i zaštićeno svega 32 u “Registru parkova i bašti od posebnog istorijskog značaja“, od kojih nekoliko obuhvata i zajednički rad sa Edvardom Lutjensom.

Ona je takođe prva žena koja je osvojila najveće priznanje hortikulturista u Velikoj Britaniji (Victoria Medal of Honour).

• 

Umrla je 1932 godine, u 89. godini života i njen spomenik je podigao i dizajnirao Lutjens. Na njemu je ugravirano: Gertruda Džekil – Umetnica, Baštovanka, Zanatlijka.

Tu negde blizu, al ne znam gde je,
vetar se topli, vrti i smeje,
čupka nam kosu i krošnje njiše. 
Bile su kiše.
Prošle su kiše.
– Mika Antić

_{Naslovna fotografija: TheOtherKev sa Pixabay}