U Srbiji su mentalni problemi prilično tabu. Depresija, anksioznost i drugi oblici mentalnih oboljenja su često pripisani lenjosti ili razmaženosti. Dodatno, ako pričamo o mentalnim problemima mlađih generacija, često ih potcenjujemo, pripisujemo ih odrastanju i generalni stav je da će kada odrastu naučiti magično da se nose sa problemima ili mentalno otupeti kao i odrasli danas.

Pored problema odrastanja u nejednakom društvu, gde se i dečaci i devojčice suočavaju sa različitim vrstama diskriminacija i predrasuda, odrastanja u zastarelom sistemu obrazovanja, problemima kod kuće, ličnim problemima i nošenjem sa naglim promenama količine hormona u organizmu i fizičkim promenama, nove generacije se suočavaju sa još jednom vrstom problema — klimatskim promenama i strahom od budućnosti.

“Eko-anksioznost”, iako još uvek nije zvanično usvojen termin, je uveliko primećen fenomen među mlađim generacijama, ali i naučnicima i naučnicama koji/e se bave zaštitom životne sredine, kao i ljudima upoznatim sa klimatskim promenama i posledicama koje već imaju i koje će imati na društvo.

Globalni prekomerni konzumerizam, velike koorporacije, loša državna organizacija, loše upravljanje otpadom i poricanje odgovornosti donosioca odluka definitivno pogoršavaju situaciju. Dodatni problem u Srbiji je što mediji nemaju nikakvu kontrolu, i nije neophodno da informacije koje prenose budu naučno potkovane. Tako nailazimo na tekstove poput ovog u Politici, gde se ekološka-anksioznost objašnjava kao iracionalan strah, a klimatska kriza se definiše kao prirodni fenomen.

Međutim, anksioznost je stanje kada ulazimo u “zaledi se, bori se ili beži” instinkt za preživljavanje, koji može biti racionalan ili iracionalan, u zavisnosti od situacije i ličnih iskustava.

Ali klimatska kriza jeste prava opasnost, bez obzira što se čini da su posledice daleko. U ovom kontekstu, moguće je videti eko-anksioznost kao adekvatan odgovor organizma na situaciju. Ovaj odgovor jeste motivacija za preživljavanje, jedinstveni emotivni alat koji traži od kolektivnog društva da preuzme odgovornost i nađe rešenje za klimatsku krizu.

U Velikoj Britaniji, 57% dečijih psihologa koji su učestvovali u istraživanju koje se tiče eko-anksioznosti i mladih, su prijavili da njihovi pacijenti pokazuju veliku zabrinutost za životnu sredinu i klimatske promene.
Ova studija, objavljena u Gardijanu, pokazuje da klimatska kriza ima veliki uticaj na mentalno zdravlje mladih ljudi. Iako je uzorak ispitanika bio mali i potrebna su dalja istraživanja na ovom polju, bezbedno je reći da je zabrinutost mladih nezanemarljiva.

Bernadka Dubicka, dekanka Fakulteta za psihijatriju dece i adolescenata na koledžu u Londonu je izjavila za Gardijan da mlađe generacije imaju opravdanog razloga za strah i brigu o budućnosti planete. Paralelno s tim, suočavaju se sa pritiskom društvenih mreža, sumnje u tačnost dostupnih informacija i u poslednje dve godine Kovid i ekonomskom krizom. Sve ovo u paketu ne može da nema uticaj na mentalno zdravlje mladih, ali i odraslih.

Ne može se reći da odgovor mladih nije normalan, ali eko-anksioznost može da preraste u parališući odnos prema društvu i životu. Jedan od opasnijih simptoma su povučenost i problemi sa spavanjem ili ishranom. Ukoliko dođe do toga, roditelji bi trebalo da podrže decu i da im pomognu da nađu odgovarajuću psihičku pomoć.

Međutim, ukoliko je zabrinutost zdrava, ona se može kontrolisati nekim od opšteprihvaćenih metoda, i pretvoriti u pozitivno delovanje na životnu sredinu. Mi ćemo nabrojati neke od pozitivnih metoda, a vi nam možete pisati o svojim iskustvima koja možemo da podelimo u nekom od sledećih tekstova.

Živite u skladu sa svojim vrednostima

Samo zato što nam društvo nameće razarajuće i nedostižne standarde za lepotu, modu i uopšteno život, nemojte se stideti da od tog društva istupite. Ako volite da vam orman bude rasterećeniji, da nosite samo nekoliko odevnih kombinacija, emotivno se vežete za kaput dok ga ne iznosite do tačke raspadanja, više vam prija da ste sami na bicikli nego da ste zgurani u autobusu ili zaglavljeni u kolima u gužvi, samo napred. Time ćete dati pozitivan primer ljudima oko sebe, uraditi nešto lepo za planetu a osećati se bolje u sopstvenoj koži. Normalno je da želimo da se odvojimo od sistema koji uništava planetu, i normalno je da u tome ne budemo 100% uspešni.

Otarasite se krivice

Ljudi smatraju da ne možete biti aktivista ili aktivistkinja zaštite životne sredine ako ne živite apsolutno bez otpada, ako niste vegani, ako ne putujete isključivo vozom ili biciklom, ako konzumirate proizvode ozloglašenih kompanija ili posedujete kola. Ta predrasuda je daleko od istine i formiranje ove krivice je počelo kao kampanja velikih kompanija da svali krivicu na pojedinca. Ako živimo u razarajućem sistemu, rešenje može biti samo sistemsko, i moć pojedinca je da pritiskom deluje na sistem, a ne samo u individualnoj sposobnosti da baci plastiku u kantu ili da ne uzme slamčicu.

Pronađite istomišljenike

Pronalazak zajednice istomišljenika je ključno u izbegavanju osećaja usamljenosti. Nekada je teško imati podršku od roditelja, braće, sestara ili čak i prijatelja, ali svakako da postoje grupe ljudi sa kojima možete razvijati strategije delovanja na vašu užu i širu okolinu, kao i na donosioce odluka.

Ukoliko je moguće uključite se u aktivnosti na otvorenom

Bilo da sadite drveće u lokalnom parku ili sprečavate kamione da prave deponiju na zelenoj površini i predelu posebnih odlika, boravak na otvorenom je zdrav za psihičko i fizičko zdravlje. Ukoliko je moguće, na blokade dođite biciklom, nekom jeftinijom, jer su bicikle dobra alatka za blokiranje teretnih vozila. A svetska zdravstvena organizacija preporučuje 2 sata dnevno boravka na otvorenom.

Razgovarajte sa ljudima koji su vam bliski, iako nisu upućeni u probleme životne sredine ili imaju pogrešne informacije

U razgovorima ponudite naučne činjenice, i ukoliko dođe do svađe, slobodno koristite proverenu metodu: Hej, hajde sad da promenimo temu, pa da se vratimo na ovo drugi put.
Napomena: Ukoliko neko vama blizak nudi Milutina Milankovića kao dokaz da nije čovečanstvo krivo za za krizu, nudimo ovaj članak koji se bazira na Milankovićevim istraživanjima.

Donesite promene u svoj život u skladu sa svojim mogućnostima i potrebama

Život bez otpada (eng. Zero Waste) je primamljiva ali neodrživa ideja, osim ako ste poljoprivrednik/inženjer i spremni da živite van sistema, pritom imate novac za početak takve promene. Međutim, jedna od stvari koju možete da uradite jeste da smanjite otpad hrane planiranjem obroka, smanjite korišćenje mesa i mlečnih proizvoda ili idealno ukinete ukoliko i kada ste za to spremni.
Pored toga, možete napraviti male promene u svom životu, koje će vam pomoći da budete optimističniji prema budućnosti.

Sve te promene su male, ali su u redu. Jer za većinu nas, male promene su sve što imamo i česti podstrek da nastavimo borbu, jer nikad nije dobar trenutak da odustanemo od budućnosti.

Jer iako smo svesni da kao pojedinci ne možemo da spasimo svet, možemo da ga učinimo malo boljim, i usput sačuvamo ono malo zdravog razuma što nam je ostalo.

Milutin Milanković je predvideo da će 2020. početi globalno zagrevanje i nova promena klime koja će se desiti početkom XXI veka.

Za početak, moramo da razumemo ko je Milutin Milanković i na čemu je tačno radio. Milutin Milanković je vrsni naučnik i geolog, koji je živeo od 1879 – 1953. godine.

Prva industrijska revolucija se desila nešto manje od 100 godina pre nego što je on rođen. U to vreme, Srbija je tek stekla nezavisnost na Berlinskom kongresu. Tokom ‘50-ih  godina, svetska populacija je dostigla 2.5 milijardi ljudi. Tada se desila i digitalna revolucija.

Masovna proizvodnja u Kini je počela tek 1988. godine, 35 godina nakon smrti Milankovića. Od tada do sad prosečna temperatura Zemlje je konstanto u porastu.

Da se vratimo na Milankovićeve proračune:

Milanković jeste radio na promenama klime usled položaja planeta u odnosu na Sunce. Za potrebe svojih proračuna, on je postavio Sunce u središte svoje teorije, kao jedini izvor toplote i svetlosti u Sunčevom sistemu.

Uzeo je u razmatranje tri ciklična kretanja Zemlje:

1. elipsina ekscentričnost (100.000-godišnji ciklus — Johan Kepler, 1609),

2. nagib ose rotacije (41.000-godišnji ciklus — od 22,1° do 24,5°; sadašnji nagib Zemljine ose je 23,5° — Ludvig Pilgram, 1904) i

3. precesija (24.000-godišnji ciklus — Hiparh, 130. p. n. e.).

• 

Svaki ciklus ima zaseban vremenski period tokom kojeg planeta prima tačno određene količine Sunčeve energije. Promene u geometriji tokom kretanja vode do promena u osunčavanju planete (dolazeća Sunčeva toplotna energija opada sa kvadratom udaljenosti).
Ove orbitalne varijacije, koje su pod uticajem gravitacije Meseca, Sunca, Jupitera i Saturna, osnova su Milankovićevih ciklusa.
Trenutno, prema njegovim proračunima, planeta je ušla u ciklus hlađenja, odnosno u novo ledeno doba, koje će biti na vrhuncu za do 30.000 godina.

Dakle: Ledeno doba je spor proces menjanja temperature na planeti za nekoliko stepeni, koji traje hiljadama godina. Trenutna klimatska kriza izazvana ljudskim delovanjem povećava temperaturu zemlje za nekoliko stepeni u roku od jednog veka.

“Astronomija nije roman koji može svako da razume i u njemu da uživa. Stvarno shvatanje i ra­zumevanje njenih zakona pretpostavlja temeljna znanja iz ma­tematike i fizike. A baš to ne pretpostavljaju popularne astronomije kod svojih mnogobrojnih čitalaca, nego im služe ta znanja na tanjiru, u obliku paštete koja se lako vari no koja ne hrani.”

_{Milanković bi bio zgrožen da ga upliću u osporavanje ubrzanih klimatskih promena na društvenim medijima.}

Prvi čovek koji je zvanično potvrdio hipotezu da ljudsko delovanje utiče na klimu je bio Čarls Dejvid Kiling. Prvu hipotezu je postavila Junis Njutn Fut, 1856. godine. Nakon nje, Svante Arhenijus je korišćenjem fizičke hemije prikazao da čovek može da ima uticaj na klimu planete, i njegovim radom se služio Čarls Dejvid Kiling. On je krajnji dokaz objavio 1961. pokazujući grafikon koji je kasnije nazvan Kilingova kriva. Ovo istraživanje je trajalo 30 godina, isključivo zato što je trebalo dosta vremena da se prikupe podaci o ljudskom delovanju na klimu.

Milutin Milanković se nije bavio ljudskim delovanjem, zato što u tom trenutku nije bilo u potpunosti jasno u kom pravcu će ljudsko delovanje ići, niti je mogao da pretpostavi da će društvo doći do masovnog konzumerizma i da će uništavati planetu sistemski. I Čarls Dejvid Kiling je zapravo koristio Milankovićeva predviđanja da dokaže da uprkos vrlo preciznim proračunima Milankovićevih ciklusa, temperatura planete se povećava umesto da se smanjuje.

Od vremena Milankovića je prošlo 70 godina i njegova istraživanja su još uvek vrlo cenjena u nauci. Međutim, ona su se bavila prirodnim procesima, i potpuno je pogrešno koristiti ih kao argument u razgovoru o ljudskom delovanju na klimu.

Danas se 97% naučnika i naučnica slaže da su ubrzane klimatske promene koje se danas dešavaju posledica ljudskog delovanja. Mnogi od njih se oslanjaju na Milankovićeva istraživanja da to dokažu.

Sa lepim vremenom, dolazi i cvetanje drveća, cveća, trava i žbunja. Paralelno sa njim, dolazi i alergija, veliki protivnik sve većeg broja stanovništva. Kao neko ko se oduvek bavi prirodom, primetila sam da mi se u poslednjih par godina razvijaju alergije koje nikada ranije nisam imala. Biti baštovanka alergična na polen nije najpraktičnija stvar na svetu, pa sam potražila objašnjenje zašto se meni i mojoj porodici koja nikada nije imala problem sa alergijama odjednom polen čini kao najveći neprijatelj.

Da bismo raščlanili koliko je kriv polen za naše alergije, moramo prvo da definišemo šta su to alergije:
Alergije su hipersenzitivne reakcije koje pokreću specifični imunološki mehanizmi (preterane reakcije imunskih sistema na reagense iz životne sredine koji suštinski nisu štetni).
Alergije predstavljaju veliki zdravstveni problem modernog društva. Alergijski rinitis, bronhijalna astma, atopijski dermatritis i alergije na hranu su se značajno povećale u poslednjih nekoliko decenija. Naravno, neki procenat ovih rezultata može da se prepiše i poboljšanoj dijagnostici. Međutim istraživanja pokazuju da je industralizacija i prilagođavanje “zapadnjačkom načinu života” dovelo do povećanih alergijskih reakcija koje se mogu utvrditi i starim metodama dijagnoze.

• 

Razvoj alergija je složen proces koji obuhvata više faktora koje utiču na telo i imunitet tela. Ispoljavanje alergija zavisi od nekoliko važnih faktora: predispozicije na alergije (azatopija), umanjena izloženost patogenima i parazitima tokom detinjstva (“higijenska hipoteza”), ishrana, psihofizički stres i zagađenje životne sredine u otvorenom i zatvorenom prostoru (ozon, oksidi nitrata, izduvni gasovi, duvanski dim).

Klimatske promene i zagađenost vazduha mogu da značajno utiču na biološku raspoloživost alergenata na više načina: promene vegetacijskog pokrivača, vreme polinacije (rasprašivanja polena) i hemijske modifikacije. Klimatski uslovi i zagađenost vazduha značajno mogu da promene fiziološke procese i imuni sistem i pomogne razvijanje alergija. Na primer, oksidativni stres i zapaljenja tkiva dovode do oštećenja epitalnih barijera i uništavanja bitnih mikrobioloških kolonija (mikrobiona) u telu.

Međutim, ko je kriv za ova brojna zagađenja?

Termin “Antropoceno” opisuje trenutno vreme globalnog prisustva ljudskog uticaja širom planete zemlje, uključujući biodiverzitet zemlje, biosferu i atmosferu. Ljudske aktivnosti su postale toliko uticajne na planetu zamlju, da su u potpunosti izmenile njen izgled na lokalnom, regionalnom i globalnom nivou. Ovi uticaji se vrše kroz poljoprivredu, korišćenje fosilnih goriva, industralizaciju i ispuštanje njenih derivata u atmosferu i vodene površine. Termin “antropoceno” uveden od strane nobelovca, Paul J. Krucena (Paul J. Crutzen) i njegovih kolega i široko je prihvaćen u društvenim i prirodnim naukama, iako se mnogi naučnici ne slažu u vezi sa početkom antropocenog doba.
Predloženo doba je od kasnog XIX veka i početka XX veka kada je počela velika upotreba fosilnih goriva, ili ’60ih godina (početak nuklearnog testiranja). Bez obzira na tačan početak, svakako se može zaključiti da su zagađivači poput ozona, nitrogena, oksida sulfata i teških metala globalno značajno povećani u poslednjih 100 godina u odnosu na decenije ali i vekove pre toga. Najviše su u početku bila ugrožena naselja u industrijskim zonama, ali uticaj nije izostajao i u poljoprivrednim područjima.

• 

Prosečne mešavine častica ozona u kontinentalnom delu planete su se povećale za 2-4 puta, od 10-20 ppb sa početka XIX veka, do 30-40 ppb u XXI veku, a broj čestica je 1-2 puta veći u urbanim sredinama nego u kontinentalnim regijama koje su manje naseljene.

Brojne studije pokazuju da ozon i čestice u vazduhu imaju jak uticaj na ljudsko zdravlje i da je zagađenje usko povezano sa povećanim mortalitetom. Takođe, poljoprivredna područja sa zagađenim vazduhom imaju manje prinose i prisustvo teških metala u svojim usevima.
Pored toga, antropoceno doba sa velikim promenama životne sredine dovelo je i do velikih promena imuniteta ljudi i neophodno je da se zapitamo da li ljudsko ponašanje dovodi atmosferu do nepovratne zagađenosti koja će dovesti do inflamatornog i imunodulatorskog efekata, stanja koja će biti neizlečiva.
Jedno od istraživanja čak i detaljno pokazuje kako klimatske promene i produžavanje sezone patogena, paralelno sa povećanim zagađivačima pospešuju razvijanje alergija i ispuštanje alergenih proteina u vazduhu. Pored toga, polutanti mogu da imaju hemijsku reakciju sa reagensima iz tela, da oštete epidermis i da dovedu do sprovođena alergenih supstanci u telo, te se alergije javljaju zbog oštećenja epidermisa, a ne zbog organskih čestica iz vazduha.

• 

Međutim, uprkos brojnim studijama koje pokazuju da život u gradovima i zagađenim sredinama dovodi do povećanog broja alergija, gde je polen samo “višnja na torti”, brojni portali i novine širom Srbije svako proleće pišu o biljkama kao zagađivačima i upozoravaju građane da “dolazi sezona alergija” i da se sklanjamo od polena i plašimo prirode. Poređenja radi, ako bi vas neko iznabadao nožem, da li biste sklanjali sve noževe iz svoje sredine, ili biste se postarali da nasilnik to ne ponovi? U ovom slučaju, polen je samo nož koji je vođen silnim zagađivačima koji vam zapravo umanjuju sposobnost imuniteta da se izbori protiv neštetnih supstanci.

Da sumiramo po naški: drveće upija čestice teških metala, pročišćava vazduh, daje nam zaštitu od toplote, vezuje ugljen-dioksid, povećava vlažnost vazduha, čime onemogućava raspršivanje štetnih čestica. Nedostatak drveća nam uništava tkivo, disajne puteve i pluća, i onda postajemo alergični i na šta treba i na šta ne treba, na uslove spoljne sredine i na kućne uslove. Ako sečemo drveće, dolazi samo do povećanja zagađujućih čestica u vazduhu zbog čega se razvija još više alergija.

Čuvanje odraslog drveća sa velikom lisnom masom bi značajno poboljšalo zdravlje ljudi, a njihovo sečenje će ga pogoršavati.

• 

Još jedna bitna predrasuda koju moramo da rešimo su i pucanje čaure topole, takozvane mace, koje nas očekuju uskoro. Mace su u stvari semenke topole. Seme je obraslo dlakama, koje mu pomažu da se dalje raznosi vetrom (anemohorija). Međutim, leteći pliš koji se javlja u vreme cvetanja drugih vrsta drveća, žbuna i trava nije alergen, već samo ima lošu reputaciju jer ove semenkice vidimo, a zagađenje vazduha i drugi alergeni su zapravo vrste koje prave veći problem (u vreme maca, to je cvetanje trava).
Topola je brzorastuća vrsta drveća sa velikom lisnom masom, i zapravo mnogo više pomaže nego što odmaže, i neophodno je da topole zaštitimo od sumanute seče i predrasuda. Brojni su primeri ovakvih predrasuda, a brojne su i studije koje kažu da je zapravo zagađenje vazduha ono što nas ubija, a polen je samo simptom, a ne uzrok.

Ne secimo granu na kojoj dišemo.

Sve su češće “ekološke” akcije čišćenja u našoj zemlji. Mnoge organizacije koje se bave zaštitom životne sredine organizuju akcije čišćenja. Ovaj trend je popularan i širom sveta, gde je u Švedskoj dobio naziv “Plogga”, a 21. septembar je međunarodni dan čišćenja u kom učestvuje i Srbija.

Koji je cilj ovih akcija? — Mnogi organizatori će reći da je cilj zaštita životne sredine, podizanje svesti o rastućem problemu otpada, čišćenje određene površine i vraćanje njene funkcije iz smetilišta u prvobitnu funkciju. Čini se da su ove akcije rešenje bez mane.

Međutim, šta one zaista čine? Ako očistimo jednu površinu, mi nismo zapravo uklonili smeće ili rešili njegov problem. Mi smo ga samo pomerili sa jednog mesta gde zagađuje, na drugo mesto gde zagađuje. Ukoliko nemamo adekvatno rešenje za otpad nakon akcije čišćenja, cela akcija je manje više besmislena. Uspeh te akcije više je vezan za estetiku lokalne površine nego što se tiče zaštite životne sredine.
Nažalost, sistemi za adekvatno rešavanje otpada u Srbiji ne postoje, te ukoliko napravite akciju čišćenja na Paliluli, sav otpad šaljete samo komšijama kod Vinče. Odatle on Dunavom i vetrom prelazi u druge krajeve Srbije.

Jedna od većih organizacija u borbi protiv mikroplastike, Plastic soup je sprovela istraživanje gde pokazuju da je sama akcija čišćenja besmislena, ukoliko ne slikate svaku stvar koju ste sakupili, nađete odakle ona potiče i pišete toj kompaniji da preuzme odgovornost za svoj otpad.
U 2019. godini aktivisti i aktivistkinje širom sveta su sakupljali đubre u prirodi i dostavili ga kompanijama koje su to đubre proizveli.
Jedino će sistemsko rešenje, traženje pravog krivca i borba protiv višedecenijske kampanje velikih kompanija koja se fokusira na krivljenje pojedinca (ne ljudi koji plastiku proizvode) dati pravi efekat. Koka-kola i pepsi, na primer, su najveći zagađivači plastikom. Njihovo rešenje, međutim, nije smanjenje proizvodnje, upotrebe i prodaje plastike, već ulaganje ogromnih resursa u okrivljivanje pojedinaca za plastični otpad i reklamiranje reciklaže kao najboljeg rešenja, što je daleko od istine.

• 

Marija Vesterbos, direktorka Plastic soup organizacije, kaže da je jedini način zaustavljanja zagađenja plastikom zaustavljanje same proizvodnje. Takođe, trebalo bi uvesti velike poreze na sve što u sebi sadrži plastiku, a pare od tih poreza koristiti za razvijanje održivih tehnologija za skladištenje i prodaju namirnica.

Kao inženjerka zaštite životne sredine i aktivistkinja mogu odgovorno da tvrdim da su akcije sakupljanja đubreta najgluplja stvar u koju možete uložiti vreme kao aktivistkinja. Bez obzira na to, i dalje ću nastaviti da sakupljam otpad u prirodi i da u tim akcijama učestvujem.

Ne treba da se pretvaramo da će akcije čišćenja spasiti svet, jer neće. Ali to đubre ipak treba da sklonimo na najbolji mogući način, paralelno sa aktivizmom usmerenim ka pravim krivcima, jer je to ispravno i jer naša priroda ne zaslužuje da je tretiramo kao đubre. Naše đubre, s druge strane, zaslužuje da bude tretirano.

Uobičajeno je da prvi sneg u Beogradu padne oko 20. novembra; 2011. godine sneg smo najduže čekali/e, ali je konačno pao 22. januara.

Prethodne zime (2019/20) snega u Beogradu nije bilo. Prvi put je pao jednog prolećnog dana krajem marta i zadržao se svega nekoliko sati. I to jeste bila prva zima u Beogradu bez snega ikada.

Ove sezone, sneg je pao sredinom januara, i zadržao se svega par dana, i već je 20. januar bio pravi prolećni dan, ali u sred zime.

Čime smo oterali sneg iz Beograda i zašto su svi izgledi da se ni ove zime neće vratiti?

Verovali ili ne: ubrzane klimatske promene su stvarne. Do skora smo mogli/e da pričamo o njima kao o nečemu čije posledice možda ne vidimo danas, ali će one biti katastrofalne u budućnosti — više ne možemo, jer ih vidimo svakodnevno.

To što nema snega ne znači samo manje proklizavanja na putevima i padanja zbog poledice na trotoaru. Bez snežnog pokrivača koji bi izolovao zemlju, zemljište bi se smrzlo stvarajući celogodišnji permafrost. Sneg je takođe kao džinovski rezervoar za vodu, bez koga bi moglo doći do nestašice iste. A da i ne spominjemo poljoprivredne kulture kojima je potrebno određeno vreme pod snegom da bi proklijale na proleće, što vodi do nestašice određenih prehrambenih proizvoda.

Sem toga, šta se desilo sa univerzalnim snom o “belom Božiću”? Zar deca više nikad neće izaći ispred svojih zgrada i praviti Sneška Belića zajedno? Nove generacije neće znati šta su to sanke?

Svi i dalje čekamo sneg i nadamo se da nas ove zime neće izneveriti, iako smo mi i ove godine izneverili/e planetu. Ne, ne zato što ne živimo svi/e zero waste životom, već zato što se nismo dovoljno glasno pobunili/e protiv korporacija i donosioca odluka koji godinama uništavaju Zemlju. Ali na kraju, oni bi trebalo da znaju šta rade i najveća odgovornost jeste na njima. Do tad, hajde da se pitamo: “Gde je to sneg?”

Rio Tino — jedna od najvećih rudarskih kompanija na svetu — pokušava da nas ubedi da brine o svom uticaju na teritorije na kojima radi, da je zanima kako će životna sredina izgledati nakon njih. Ali, svojim radum pokazuje da je zanima isključivo profit, ne životi radnika, ne životi stanovnika okolnih gradova ugroženih njihovim radom. Uticaj rada ove kompanije se već vidi na više kontinenata, a i pored Loznice — mesta gde Rio Tinto planira izgradnju rudnika litijuma.

Predstavnici i predstavnice vlade nam kažu da je ovaj rudnik jedinstvena prilika za privredu Srbije. Ali, zaboravljaju da spomenu uticaj na živote njihovih građana i građanki koje ovaj još uvek neizgrađeni rudnik već ima.

Svi citati Rio Tinto su preuzeti iz ovog dokumenta koji možete pronaći i na zvaničnom sajtu kompanije.

Projekat „Jadar“ u blizini Loznice u zapadnoj Srbiji predstavlja ležište litijum-borata svetske klase. Projekat je u stoprocentnom vlasništvu komapnije Rio Tinto, a njime upravlja kompanija „Rio Sava Exploration d.o.o.“, ćerka firma kompanije Rio Tinto u Srbiji.

Deklarisani mineralni resursi ležišta „Jadar“ iznose 136 miliona tona, od čega je 21 milion tona bornih proizvoda, a 2,5 miliona tona litijum-oksida.

Kao vodeća međunarodna korporacija u oblasti eksploatacije i prerade ruda i metala, naša kompanija ima značajnu ulogu u stvaranju pozitivnog uticaja za mnoge u našem okruženju – naše zaposlene, lokalne zajednice i vlada sa kojima sarađujemo, naše akcionare, partnere, kupce i dobavljače, kao i za društvo u celini.

Predstavnici i predstavnice Rio Tinto će nam više puta napominjati kako „stvaraju pozitivni uticaj“ na zaposlene, lokalne zajednice, društvo.

Ali, činjenica je da se istorija ove kompanije velikim delom sastoji od konflikata upravo sa svim ovim ljudima. Tako postoji ogroman spisak slučajeva kad su zaposleni Rio Tinto radili u užasnim uslovima, a za vreme pandemije COVID-19 najugroženija grupa radnika, oni stariji od 50 godina, su morali da nastave sa poslom kako ne bi izgubili platu:

„U drugim kompanijama rizičnim zaposlenima, poput domorodačkih radnika starijih od 50 godina, uprava je rekla da idu kući. U Rio Tinto ovim ne samo da sa radnicima nije komuniciralo rukovodstvo, već i kad su zaposleni u više slučajeva tražili odmor, ostavljali su ih da čekaju odgovor, pa su kao posledica toga morali da nastave da rade“

The Western Mine Workers’ Alliance navodi u saopštenju

⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀

Mi prepoznajemo da naše poslovanje može da utiče na ljude, lokalne zajednice i životnu sredinu. Upravo zato sarađujemo sa onima na koje naše aktivnosti utiču kako bismo eventualne negativne uticaje sveli na minimum i kako bismo zajednički delili pozitivne uticaje koje naše poslovanje stvara.

Možda Rio Tinto prepoznaje svoj negativni uticaj na ljude, ali se prethodnih godina nije primetilo da preterano sarađuju sa lokalnim zajdnicama. Na primer, 1988. godine su u Papua Novoj Gvineji, u regionu Panguna započeli protesti zbog njihovog načina rada i zapošljavanja, a i zbog štete nanesene životnoj sredini rudnicima. Ove proteste je pratio građanski rat, koji je trajao čitavih deset godina (1989-1999).

Ali, to je bilo pre 30 godina, hajmo da se obratimo bližoj prošlosti: Rio Tinto je započeo eksploataciju Oju Tolgoja — rudnika zlata i bakra u Mongoliji. Koji je dovelo do uništenja predela gde žive nomadska plemena, ali kompanija nije obratila pažnju na ove lokalne zajednice. Usledila je četvorogodišnja borba plemena za svoja prava, koja se završila tek 2019. godine.

„Pre rudnika živeli smo tradicionalnim nezavisnim životom, oslanjajući se na sebe. Oni su nas oterali na druge pašnjake, osećali smo se kao došljaci. Od toga da sam ponosan stočar na svom pašnjaku, pa do sakupljanja smeća za stranu kompaniju… osećao sam se toliko besno i frustrirano“

Kaže Lkhamdurov u svom intervju za The Guardian — on se zajedno sa 8 drugih ljudi borio za prava plemena.

Ali, štetan uticaj Rio Tinto na zajednicu u Mongoliji se nije ograničavao na oduzimanje zemljišta od mongolskih plemena: tok Undai reke je bio preusmeren, tako da je nestalo vode za stoku u ovom svakako sušnom predelu.

„Sada [u reci] nema vode, jer je preusmerena na upotrebu Oju Tolgoja. Izgradili su sopstveni bunar da bi uzimali podzemne vode za sebe i promenili su pravac reke Undai, pa su naši bunari presušili. Bez njih su nam pomrle kamile i stoka. Odlučio sam da napustim stočarstvo, jedinačin života koji sam znao. [Ali] nismo znali kako da se izdržavamo svoje porodice na bilo koji drugi način“

Lkhamdurov u intervju za The Guardian

⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀

Sistem upravljanja aktivnostima u kompaniji Rio Tinto zasnovan je na modelu „Planiraj—Uradi—Proveri—Pregledaj“. U osnovi ovog modela je naš stalni rad na uspostavljanju, razvijanju, realizaciji, rukovođenju i praćenju okruženja u kojem poslujemo. Tokom godina smo učili i iz naših uspeha i iz naših grešaka. Mi neprekidno unapređujemo svoj pristup, usavršavamo metode i alate koje koristimo, i učimo iz svojih iskustava.

Već vidimo kako Rio Tinto planira i proverava, ali postoje stvari koje se ne mogu ispraviti koliko se god trudili, a predstavnici Rio Tinto se ne trude. To se vidi na osnovu njihove reakcije na skandal kad su uništili kulturni spomenih Aboridžina — Jukan Džordž pećinu sa ljudskom istorijom preko 45 000 godina radi proširenja rudnika gvožđa. Ova pećina je bila bogata artefaktima, uključujući religiozne svete objekte, a najdragocenija je bila 4000 godina stara pletena ljudska kosa, satkana od pramenova sa glave nekoliko različitih ljudi, za koje je DNK testiranje otkrilo da su direktni preci tradicionalnih vlasnika Putu Kunti Kurama i Pinikura koji i danas žive.

Kad su to uradili, proverili i pregledali, kompanija je odlučila da je odgovarajuće rešenje ovog skandala zamena šefa Australijskog filijala, kratko izvinjenje u novinama, i ove godine zaposleni nisu dobili bonuse.

RIO TINTO I PROJEKAT „JADAR“

Mi poštujemo značaj prirodnih resursa u zemljama u kojima poslujemo. Pažljivo analiziramo uticaj svih naših aktivnosti na životnu sredinu i primenjujemo inovativna rešenja kako bismo smanjivali potrošnju energije i emisije ugljen-dioksida, i na odgovoran način upravljali korišćenje vode i smanjili količinu otpada.

Ako mislite da će se u Srbiji Rio Tinto ponašati bolje nego u drugim državama, moram da vas razočaram — rezultati „pažljivog analiziranja uticaja svih aktivnosti“ se već danas vide.
Tako je izvor vode pored crkve Svetog Đorđa, koja je pre istraživanja za rudnik bila čista i pogodna za piće, zagađen od 2018. godine.

„Na čitavom istražnom području od oko 500 hektara postoje podzemna jezera sa pitkom vodom koja će se isušiti ili zagaditi u slučaju kopanja. Još jedna posledica istraživačkih radova, prema rečima meštana, jeste činjenica da voda iz crkvenog bunara u selu Gornje Nedeljice, na samo nekoliko metara od crkve Svetog Đorđa, nije pogodna za piće od 2018. Sve ovo uznemirava ljude“

Marija Alimpić iz pokreta Zaštitimo Jadar i Ređevinu za Balkan green energy news

Kroz primenu u efikasnom skladištenju energije u baterijama, litijum je od vitalnog značaja za razvoj obnovljivih izvora energije i električnih vozila. Kada Projekat „Jadar“ pređe u fazu proizvodnje, očekuje se da će i grad Loznica i Srbija u celini ostvariti brojne dugoročne koristi zahvaljujući ovoj investiciji.

Ovaj projekat zahteva seču 200 hektara šume, a svojom teritorijom od 500 hektara obuhvata i 22 sela, a razmatra se i prebacivanje rudnika do Paulja — arhrološkog nalazišta starog čak 3 500 godina.

Jadarit (tako je nazvan mineral sa velikom količinom litijuma u njemu) jeste natrijum hidroksid litijum-borosilikat za čiju preradu je potreban ogroman broj hemikalija. Taj spoj štetnih materija će da ošteti vodu, vazduh i zemljište. Iz reke Jadar i njenih podzemnih tokova, toksične materije će lako dospeti u Drinu, Savu i do njihovih pritoka. Ovaj projekat će ugroziti ne samo Loznički kraj, već i ostale delove zemlje, uključujući i Beograd.

Rudnik bi trebalo da bude aktivan čitavih 20 godina, a toga je više nego dovoljno da uništi i zemljište.

„Plodno Podrinje i Mačva više neće biti zdravo tlo ni za poljoprivredu, ni za život.
Koliko se to Srbiji isplati s obzirom na to da će sva ruda biti vlasništvo Rio Tinta?“

Marija Alimpić iz pokreta Zaštitimo Jadar i Ređevinu za Balkan green energy news

⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀

Tamo gde postoje nesuglasice ili nerazumevanje, pravovremeno i redovno uključivanje predstavnika loklane zajednice će omogućiti timu Projekta „Jadar“ da proveri i unapredi postojeće planove vezane za projekat. Ovo će nam pomoći u nastojanju da smanjimo potencijalne neželjene uticaje na životnu sredinu, a istovremeno da nastavimo da razumemo prioritete lokalnih zajednica i da ostvarimo zajedničko razumevanje projekta i njegovih potencijalnih uticaja.

Nesuglasice postoje — ne samo da ljudima ovaj rudnik nije potreban, već je i štetan po njihovo zdravlje. I ljudi protestuju. Ali, predstavnici i predstavnice Rio Tinto glume da ne primećuju to.

Odluka o izgranji rudnika i dalje nije konačna. Možemo da utičemo na vladu i Rio Tinto da se ovaj projekat, koji direktno utiče na naše zdravlje, zaustavi i da se nikad ne ostvari. Grupe građana kao što su Odbranimo reke Stare planine i Zaštitimo Jadar i Rađevinu već naporno rade na tome, a mi im uvek možemo pomoći tako što ćemo širiti informacije i/ili priključiti im se u borbi.

Iako uvek pričamo o tome kako moćnici, vlasnici multinacionalnih kompanija i donosioci odluka jesu glavni krivci za problem izazivanja i nerešavanja klimatske katastrofe (što jeste istina), ipak mnogo toga može da zavisi od potrošača. Zato evo jedne teme čiji je cilj podsećanje ili učenje potrošača (nas) o tome kolika je potrošačka moć i kako ona može da se iskoristi kao game changer u stvaranju gomile otpada! Ovog puta u fokusu — pakovanja pića.

Ne mnogo decenija ranije, uglavnom sva pića su se pakovala u flaše za ponovnu upotrebu uz davanje kaucije na mestu kupovine. Kaucija je količina novca koju dajemo kao garanciju za predmet koji privremeno koristimo, i koji dobijamo nazad kada predmet vratimo. Zašto je kaucija uopšte bila potrebna? Pa, pakovanje pića u takve ambalaže (uglavnom staklene) je skuplje i mnogo isplativije ako se pakovanja ponovo koriste, a ne ako se stalno prave nova. Međutim, na scenu stupaju plastika, metal i sl.— brži i jeftiniji resursi za izradu pakovanja. Pošto je zbog subvencija na naftu bilo toliko jeftino praviti ambalaže od njih, kaucije su ukinute i trend (koji i dalje traje) nas vodi ka jednokratnim pakovanjima koje bacamo čim se isprazne.

• 

Ne samo da je to daleko neodrživiji i neefikasniji način korišćenja resursa, već je to bio i momenat prekida komunikacije između proizvođača i potrošača. Ukidanjem kaucije, nečega od čega je zavisio i kapacitet proizvodnje pakovanja i nešto što je stavljalo svojevrsnu odgovornost na potrošača, ukinuo se i kontakt između početka i kraja ovog lanca. Uz jednokratnu ambalažu, proizvođač samo izrađuje ogromnu količinu pakovanja, koja sva pre ili kasnije završe na deponijama.

Dakle, već smo živeli/e bez plastike (mi kao ljudi, vrsta, možda ne baš svi mi kao pojedinci/pojedinke). Šta nas sprečava da to ponovo uradimo i zašto bismo uopšte želeli/e da promenimo sadašnje ponašanje?

Prvo odgovaram na zašto:

Na primer, upotreba samo boca koje se mogu ponovo puniti za sva bezalkoholna pića u Nemačkoj, a u poređenju sa upotrebom jednokratne ambalaže (100% za ponovno punjenje naprema 100% jednokratne ambalaže) može godišnje smanjiti emisije gasova odgovornih za globalno zagrevanje jednako onom koje izaziva 1,26 miliona tona CO₂ (vidi sliku ispod).

A sada šta nas to sprečava:

Pa to što je i nama lakše da samo kupimo, potrošimo i bacimo; to što u školama i dalje nemamo ekološko obrazovanje koje bi osvestilo sve građane/ke da je jednosmerna proizvodnja loša za planetu, samim tim i život na njoj itd. Takođe nas sprečavaju i kompanije koje retko ili nikako ne daju izbor svojim kupcima da biraju u kojim pakovanjima će kupovati proizvode.

I zato, kada sledeći put vidiš bačenu flašicu Koka-Kole u najzabačenijem delu šume na Kopaoniku, seti se da opomeneš kompaniju. Njihov proizvod — njihova odgovornost. Zato, pokreni sebe i ljude oko sebe, piši mejl PR službama proizvođača svog omiljenog pića i — štrajkuj! Nemoj kupovati proizvod dok se nešto ne promeni, jer ako to uradiš ti, pa onda od tebe čuje tvoja najbolja drugarica, a od nje neko sledeći, možda okupite gomilu štrajkača/ica koji/e će napraviti ozbiljnu “rupu” u budžetu kompanije. I onda kada se finansijski tim bude zapitao u čemu je problem, reklama sa ekološkom tematikom i pakovanje u zelenoj boji neće biti dovoljno.

To je potrošačka moć. Iskoristi je i budi uporan/na.

Za ljubitelje životne sredine i mlečnih proizvoda i mleka: u sklopu prakse zaštite životne sredine bila sam na farmi Organica u Čurugu.

Ceo princip proizvodnje mleka se zasniva na “zatvorenom ciklusu” gde se svaki resurs koristi (jedino bi bilo dobro naći rešenje za tetrapak, jednom kad se mleko popije). Ovi ljudi sami uzgajaju hranu za stoku, bez prskanja bilo kakvim pesticidima, zapošljavaju ljude iz obližnjeg gradića čime potpomažu ekonomiju, od izmeta životinja prave đubrivo, a sve druge vrste otpada se na licu mesta prerađuju u biogorivo. Toplota nastala iz proizvodnje đubriva savremenim metodama transportuje i time se zagrevaju ekonomske zgrade i štale.

• 

Pored proizvodnih površina za hranu sade drveće i žbunje, kao i između puta i proizvodne površine, da bi sprečili zagađenje, a na određenim mestima seju i cveće da bi sprečili korov između parcela a u isto vreme poboljšali biodiverzitet.

Što se životinja tiče, osim u mesecima kada ima puno blata, stalno su puštene na ispašu, i imaju ogromno dvorište i pristup štali da same ulaze i izlaze kad im je volja. Imaju i mesto za kupanje, koje same koriste kad žele. Četke za kupanje izgledaju slično onima u auto-perionicama, i jedna od kravica je uživala u češljanju kada smo mi bili u poseti.

• 

Prevencija bolesti životinja se izvodi izuzetnom negom, maksimalnim vođenjem računa o higijeni prostorija, životinja i hranilica. Još jedna od metoda prevencije jeste i homeopatija. Naš vodič je rekao da je bio prilično skeptičan, ali da krave ne znaju šta je placebo, a da se od korišćenja homeopatije krave razboljevaju 40% manje nego pre. Međutim, ukoliko se i razbole dovoljno da su im potrebni antibiotici, obolele krave se izdvajaju u posebne prostorije i tamo ostaju koliko god je potrebno.

Muža se obavlja dva puta dnevno, i krave već sada znaju gde da idu i kada, i muža je automatizovana. Posle nje, krave se vraćaju nazad na polja ili u štalu – po sopstvenoj želji.

• 

Telad se hrane majčinim mlekom na cuclu do osmog meseca života, a žive u takozvanim “vrtićima” sa drugim telićima, da ne bi bili usamljeni i da bi se stvorila hierarhija među njima. Da bi se sprečilo ubijanje muške teladi, oplodnja se vrši veštački, gde je pol unapred određen.

Veganstvo je jedno od najboljih načina da pomognete planeti. Međutim, ukoliko ne možete ili ne želite da budete vegan iz bilo kog razloga, možete podržati ovu farmu, koja je najbolja i najzdravija opcija na tržištu u Srbiji (a možda i šire). Proizvodi su im skuplji, ali ne toliko da nisu priuštivi. Možda je i bolje uzeti jedno ovo mleko u dva ili tri dana nego svaki dan industrijsko mleko gde se krave hrane koječime i žive u užasnim uslovima.

Lonicera caprifolium je dekorativna puzavica, kod nas poznata i kao “Orlovi nokti”. Ova brzorastuća puzavica je odlična za oivičavanje lukova iznad kapije, vrata, ograda ili za pokrivanje zidova.

Orlovi nokti mogu porasti i do 10m, mada najčešće rastu do 5m. Poznata je zbog mirisnih cvetova koji se otvaraju krajem maja i početkom juna, i često je vesnik leta. Obožavaju je i ptice i korisni insekti.

Medonosna je biljka, sa mnogo varijeteta različitih boja, od belo-žute, belo-narandžaste, ružičaste, narandžaste i crvene. Dobro je saditi je u blizini mesta za odmor, na kapije i blizu ulice.

Sadnja i nega

Lonicera voli sunčan ili blago senovit položaj (što je manje sunca, manje je i cvetova). Koren biljke treba da bude u hladu, te je dobro oko nje posaditi perene ili ukrasne žbunove. Sadi se udaljeno od drugih vrsta biljaka, jer često može da uguši druge biljke, jer je brzorastuća i invazivna vrsta. Sadnju je najbolje obaviti sredinom jeseni li u proleće pre listanja.

Ukoliko želite da ukrašava zid, orgradu ili pergolu, potrebno je da je dobro pričvrstite i da joj date oslonac. Međutim, i bez oslonca postaje zanimljiv pokrivač tla.

Podnosi i visoke i niske temperature. Od nege, zahteva samo obilno zalivanje kada su dugotrajne suše i povremeno orezivanje. Međutim, ova biljka je dosta otporna, te je dobra biljka za početnike baštovane.

Može se saditi i u žardinjerama. Potrebno je da posuda bude duboka i široka minimum 60cm. Zemlja treba da je bogata humusom i da se đubri minimum dva puta godišnje. Jednom na početku sezone listanja (mart – april) i jednom na početku sezone cvetanja (maj-jun).

Orezivanje – može se orezivati na početku i kraju sezone. Izbegavajte orezivanje u vreme cvetanja. Posle cvetanja orežite stare grane. Oštećene i suve grane treba da se uklanjaju cele godine. Pred zimu je skratite na visinu 50-60cm da bi biljka bujno cvetala sledeće sezone.

Upotreba lonicere

Lonicera japonica se koristi u medicinske svrhe još od VI veka pre nove ere. O medicinskoj upotrebi možete pitati svog lekara, farmaceuta ili nutricionistu. Cvetovi jesu jestivi, i mogu se koristiti u salatama, kao sirup ili kao čaj.

Jednostavan recept za sirup od cveta lonicere:

Sastojci:
100g cveća Lonicera japonica u punom cvetu, isprani
Dve šolje vode
Dve šolje belog ili žutog šećera

Uputstvo:
1. U šerpu od 1.5l sipajte dve šolje vode i ostavite da blago proključa, pomerite sa vatre i dodajte cvetove. Promešajte dok se ne sjedini masa. Ostavite da odstoji 5 minuta.
2. Procedite smesu da biste odstranili cvetove. Dodajte šećer i promešajte smesu dok se šećer ne rastopi. Ostavite sirup da se ohladi.
3. Sipajte sirup u staklene flaše sa zatvaračem i čuvajte ga u frižideru.
4. Sirup možete rastvoriti u kiseloj ili običnoj vodi ili koristiti kao zaslađivač za čaj ili limunadu. Po želji dodajte seckano voće ili cvetove kao ukras.

_{Naslovna fotografija: bernswaelz sa Pixabay}