Akcija za klimatsku pravdu! – 25.09.2020.

Ovu godinu obeležile su mnoge krize. Na samom početku godine, imali smo ogromne požare u Australiji, Srbija je dugo bila na crnoj listi što se tiče kvaliteta vazduha, zatim korona, kojoj se ne zna kraj i sve to nastavljeno duplim uraganom i požarima u Kaliforniji.

Nekima je ova godina proletela, ali kada pogledamo sve združene ekološke krize, čini se da se godina zapravo odužila.

S tim na umu, 25.09.2020 je obeležen kao dan borbe za klimatsku pravdu. Štrajk je održan u preko 3000 gradova širom sveta, u većem ili manjem obimu, u skladu sa epidemiološkom situacijom i uz podrazumevane mere predostrožnosti.

U Beogradu je štrajk obeležen u samom srcu Beograda, i jednom od saobraćajem najzagađenijih delova grada – Zelenom vencu. Jasan pokazatelj prisutnosti klimatskih promena u Beogradu je činjenica da već nekoliko godina unazad nema snega, ili ga ima u malim količinama, što negativno utiče na poljoprivredu i na zelenu infrastrukturu. Jedno od rešenja ovog problema jeste da se što više koristi javni prostor za sadnju zelenila, i da se zaustavi besomučno uništavanje zelenih površina i malih objekata zarad izgradnje velikih zgrada.

Ova akcija je prva od ekoloških akcija pokreta petkom za budućnost u Beogradu posle karantina. Zasigurno će ih biti još, ali će biti organizovane u skladu sa preporukama zdravstvenih organizacija. Nažalost, klimatska kriza ne čeka da se završi trenutna epidemija: možda ljudi jesu spremni da nastavimo po starom, ali planeta Zemlja nije i neće.

Njihove biljne kulture došle da ukradu posao našim!

Pogača od pšeničnog brašna, bosiljak i vino – trio bez kog je nemoguće zamisliti bilo koji pravoslavni praznik u Srbiji. Već vekovima se Srbi hvale svojom narodnom kuhinjom, i ponos na našu kuhinju ide do tačke religiozne fanatičnosti.

Međutim, ovi običaji bi izgledali potpuno drugačije da nije bilo migracija. Poljoprivreda se na mestu današnje Srbije razvija odvajkada, i na mnoge kulture smo beskrajno ponosni.
Često na pijacama možete zateći prodavce koji se diče svojim “srpskim paradajzom” ili “domaćim sortama paprike”. Međutim, da nije bilo seoba naroda, na našim prostorima ne bi bilo ni pšeničnog brašna, ni paprike, paradajza ni bosiljka – a na kraju, ni vina. Sve ove biljke su vremenom došle migracijom, koja je toliko nepopularna u poslednje vreme, a veoma zastupljena u našem svakodnevnom životu.

Sadašnja Sirija, Iran, Irak, Kuvajt i Turska – izvor našeg hleba.
Pšenica se gaji kao poljoprivredna kultura već više od 12.000 godina. Ova kultura poreklom iz doline Tigra i Eufrata je zahvaljujući migracijama osvojila Evropu ovim redosledom: Oko 6.000. godine p.n.e. je stigla u Grčku; u Španiju i donji tok Dunava oko 5.000 godine p.n.e; u zemlje Nizozemske oko 4.000 godina p.n.e. i u Englesku i Skandinaviju oko 3.000 godina p.n.e. Pored pšenice, ovaj isti put su prošli i ječam, ovas i raž, iako ne u isto vreme.
Takođe, iz današnjeg Irana su luk (mada je on široko rasprostranjen, te je nemoguće govoriti o tačnom poreklu) i šargarepa. Prvobitno gajena šargarepa je bila ljubičaste ili bele boje, a popularni narandžasti varijetet šargarepe je poreklom iz Holandije i nastao je u XVII veku.

Heljda, kao “superhrana” koja postaje sve popularnija u planinskim predelima Srbije je poreklom iz Kine. Lan i uljana repica su iz Indije, kao i bosiljak koji je veoma prisutan u srpskim pravoslavnim običajima. Pored ovih kultura, jedna od biljaka koja je dosta popularna u srpskoj kulturi i folkloru kao biljka koja odbija vampire, je zapravo iz centralne Azije. Beli luk je bio korišćen u Kini i Egiptu gde je prepoznat kao biljka sa antibakterijskim dejstvom, mnogo pre nego što su bakterije bile jasno definisane.

Vuk Stefanović Karadžić je 1852. godine u drugom izdanju “Srpskog rječnika” uz reč “bostan” naveo ovu izreku: “Kako radi obraće zelen bostan, t.j. propašće.” Ova izreka je starija od dva veka, i čini se da je bostan oduvek rastao na ovim prostorima. Međutim, bostan, odnosno lubenica i dinja su takođe biljke koje su na ove prostore došle zahvaljujući migracijama. Lubenica je poreklom iz Afrike, gde se još uvek mogu naći divlje sorte koje rastu u prirodi.

Bundeva i suncokret, čije semenke često služe za prekraćivanje nervoze prilikom gledanja utakmica, su poreklom iz Amerike. Takođe je poznato da nam iz Amerike dolazi i krompir.
Zapravo, pre 200 godina, Dositej Obradović je prepoznao potencijal krompira i uvezao ga je u Srbiju. Nije ni sanjao da će reakcija ljudi biti slična današnjoj reakciji na 5G mreže.
Toliko je bilo teško ubediti ljude da gaje krompir, da je vlast tukla seljake ako ne žele da gaje ovu kulturu, a tadašnji učeni ljudi morali su da smišljaju narodne priče o Svetom Savi, Đavolu i krompiru, ne bi li ubedili ljude da je u redu jesti krompir (iako je krompir došao u Srbiju pet vekova nakon što je Sveti Sava umro). Danas je nemoguće zamisliti srpsku trpezu bez pekarskog krompira ili krompir salate.
Paprika, povrće na čije ime smo toliko ponosni da je došlo iz našeg jezika, je zapravo poreklom iz Meksika, i da nije bilo migracija, možda ne bi bilo ni ajvara.

Pored poljoprivrednih kultura, postoje mnoge vrste sa kojima se poistovećujemo a koje dolaze sa drugih kontinenata. Jedna od njih je i bagrem, koji je u stvari invazivna korovska vrsta sa američkog kontinenta.

“Nacionalni identitet”, “domaće” i “odavde” su komplikovani pojmovi sa labavim, subjektivnim značenjem. U svetu biljaka, takve reči su utoliko više bez značenja, jer određene vrste su mogle da se formiraju samo u specifičnim uslovima, ali čak ih ni korenje ne sprečava da pređu na druge kontinente. Mnoge od ovih vrsta su ostavile trag u istoriji i danas predstavljaju jedan od načina da razumemo ljudske migracije.

I možda sledeći put kada jedete šopsku salatu, setite se da je u vašem tanjiru zanimljiv geografski miks – krastavac poreklom iz današnje Indije, paradajz poreklom iz centralne i južne Amerike, u čiji sok umačete pšenični ili heljdin hleb, poreklom iz istočne ili centralne Azije. Međutim, i dalje sa srpskim sirom — osim ako i kultura sira ne potiče sa nekog drugog mesta?

Naslovna fotografija: My pictures are CC0. When doing composings: from Pixabay

Usporiti brzu modu…

Kada je u maju ukinuto vanredno stanje i kada su “napokon” ponovo otvoreni tržni centri, društvenim mrežama kružile su fotografije različitih ljudi kako stoje u redovima i čekaju da kupe novi komad odeće. Bilo je mnogo reakcija, i pozitivnih i negativnih, uglavnom, površnih. Prva slika koju sam ja videla na Instagramu bio je red ljudi ispred Zare u Knezu, još i pre nego što je otvorena to jutro. To mi je zasmetalo, i to ne zato što ne shvatam ljubav prema šopingu ili zato što je pandemija i dalje trajala (iako je vanredno stanje bilo ukinuto).

Već dugo slušam o brzoj modi (eng. fast fashion) i mnogo toga o njoj znam; međutim, kako moda kao takva i nije polje mog dubokog interesovanja, do sad nisam toliko obraćala pažnju na to koliko ljudi zapravo troše vremena, energije i resursa na to kako su obučeni, a pri tom ni ne shvatajući da je to problem — i to ne samo njihov problem.

Brza moda je relativno nov termin za već ustaljenu politiku jeftine proizvodnje odeće zasnovanu na ne(dovoljno)plaćenom radu/izrabljavanju uz zanemarivanje posledica koje ta proizvodnja ima na životnu sredinu. Dakle, ovo je i socijalni i ekološki problem.

Većina (85%) ljudi koji rade za fast fashion brendove su žene i deca iz siromašnih zemalja u kojima ne postoje jasne ekološke regulative (uglavnom zemlje južne/jugoistočne Azije). Svi/e oni/e rade u nebezbednim uslovima i često sa opasnim materijalima, a samo jedan primer katastrofe koja je prouzrokovana ovakvim uslovima rada je kolaps fabrike Rana Plaza u Bangladešu 2013. godine u kojoj je nastradalo 1134 radnika/ice. Međutim, i pored toga što rizikuju živote odlaskom na posao i rade od 14 do 16 sati dnevno, sedam dana u nedelji, plate ovih radnika/ica su minimalne i nedovoljne za život (a pod život mislim na preživljavanje) u njihovim državama. Ali zašto onda samo ne pronađu drugi posao? Zato što nemaju izbora, zato što je to možda jedini dostupni posao ili zato što možda ne znaju za bolje, za šta ponovo nisu sami/e krivi/e.

Ali u redu, ako pretpostavim da ni ovo ne razumeš, ili da te jednostavno nije briga za Azijate koji umiru da bi ti kupio/la 5 majci po ceni jedne, evo kako modna i tekstilna industrija (inače vredna ~3 triliona dolara) direktno utiče na tebe:

  1. Industrija odeće zaslužna je za 10% svetske emisije ugljen-dioksida i ostaje drugi najveći zagađivač, odmah posle naftne industrije. A gde završava sav taj ugljen-dioksid? U vazduhu koji dišeš.
  2. Preko 70 miliona stabala se seče svake godine i pretvara u tkaninu. Znači, emituje se CO2, a uništava se i drveće koje bi moglo da umanji posledice te emisije. Logično? Pa i ne baš.
  3. Plastična mikrovlakana koja pranjem sintetičke odeće završavaju u otpadnoj vodi čine 35% ukupne količine mikroplastike koja se nalazi u okeanima i koja ugrožava morski život. Pa, ako jedeš morske životinje, jedeš i plastiku iz svoje odeće.
  4. Modna industrija je drugi najveći zagađivač zaliha pijaće vode na planeti.

And the list goes on…

Ne, ozbiljno, ako ti ovo nije dovoljno činjenica da kada se pitaš da li da kupiš one farmerke na sniženju ipak izabereš opciju “ne, imam ih dovoljno”, onda ih bar kupi u nekom lokalnom butiku ili second-hand prodavnici. Možda možeš i da pogledaš profil @ffm_podcast na Instagramu i saznaš više o manama brze mode, ili, s druge strane, o održivoj modi i njenim prednostima.

I na kraju, ako vidiš novu reklamu nekog od fast fashion brendova (H&M, Zara…) na kojoj govore o budućnosti i zelenoj modi, prepoznaj greenwashing (ekomanipulaciju)! Uvek se zapitaj da li je to sve baš tako i proveri činjenice koje ti serviraju na zelenoj pozadini uz ogroman natpis SALE. Potrošači su sve što bilo koja industrija ima, zato što potrošači daju novac, a svi znamo da je on prvi u hijerarhiji prioriteta svakog direktora prodaje.

Kad se udruže dve krize — Covid-19 i zagađenje vazduha

Prema najdetaljnijem i najobimnijem istraživanju do sada, dokazana je značajna veza između izloženosti zagađenom vazduhu i broju obolelih, težini kliničke slike i smrtnosti usled zaraze novim koronavirusom (SARS-CoV-2). Da li nas je to začudilo? Verovatno ne.

Prisetimo se januara 2020. godine. Sećate se tog perioda kada smo u većini Srbije mogli da vidimo vazduh? Kada se svugde pričalo o tome kako je vazduh u našim gradovima najzagađeniji na svetu? Kad nam je AirVisual otvorio oči, pa su se širom države održali protesti za čist vazduh? I kada su se političari igrali “vrućih krompirića” sa odgovornošću i nisu davali (a verovatno ni znali) tačne informacije o stanju u kome se nalazimo? Prvi put (bar da ja znam) je jedan ekološki problem bio ono čime su se bavili mediji, građani/ke, samim tim i donosioci odluka. Ipak, moramo biti svesni/e da se od tad nije promenilo mnogo toga; možda samo vreme — sad nije toliko pogodno za zadržavanje i kondenzovanje zagađenog vazduha.

Nije se promenio odnos ljudi prema životnoj sredini, Vlada nije donela nikakve nove regulative kada je u pitanju zaštita životne sredine, vozila su na ulicama, dimnjaci i dalje bez filtera, fabrike rade. Zašto na krizu odgovaramo samo onda kada je vidimo? Zašto samo kada se čini da predstavlja trenutnu opasnost?

I da, nekoliko meseci kasnije došla je nova kriza. Za razliku od klimatske, ova je stvarno bila iznenadna. Čudno je. Kriza je — kriza, kako je moguće da se na dve stvari istog značaja odgovara toliko različito? Dve krize, iste posledice — ugroženi životi i zdravlje ljudi, propadanje ekonomije, nestabilnost države. Zašto onda na jednu reagujemo brzo i naglo menjamo svoj način života da bismo se prilagodili situaciji i umanjili štetu koja može da nastane, a kada se govori o drugoj insistira se da je previše teško uraditi sve gore navedeno? Pa da, pandemija je trenutna opasnost, i njene posledice su i te kako trenutno vidljive.

Ipak, neodgovaranje na jednu, značajno pojačava uticaj druge krize. Naime, istraživanje pokazuje da i mali porast u izloženosti česticama koje se nalaze u zagađenom vazduhu povećava jačinu infekcije za oko 10%, a verovatnoću smrti za 15%. To potvrđuje i ranija istraživanja iz aprila ove godine, a sve je više dokaza da zagađen vazduh u Evropi, SAD i Kini pogoršava uticaj Covid-19. Mnogi/e naučnici/e se slažu da zagađenje vazduha povećava broj i ozbiljnost slučajeva Covid-19 infekcija, jer je već poznato da prljavi vazduh loše utiče na pluća i izaziva respiratorne i srčane bolesti koje ljude čine ranjivijima i podložnijima bolesti.

Zaključujemo, što pre shvatimo da imamo problem (ali i rešenje), lakše ćemo se suočiti sa onime što moramo da uradimo.

Moramo da promišljamo i razmišljamo o tome kako se ponašamo i šta radimo, ne samo kao pojedinci/ke, već kao populacija.

Moramo da se zapitamo zašto oni koji bi trebalo, ne reaguju na krizu koja je neosporno među nama proteklih decenija.

Moramo da shvatimo da ignorisanje nije rešenje.

I, moramo da učimo i primenjujemo znanja.

Pandemija nas je naučila kako je to živeti u krizi čije ozbiljne posledice vidimo svakodnevno, naučila nas je kome (ne)možemo da verujemo, naučila nas je da je lična odgovornost takođe ogroman faktor u kontrolisanju i suzbijanju posledica krize. I najvažnije, pokazala nam je da moramo da slušamo naučnike/ice; oni/e znaju odgovore, neko samo mora da ih primeni.

Gertruda Džekil (1843 – 1932) – ne pitajte me kako da kopate. Uzmite ašov i naučite.

Sunce se, eno, kao vreteno nad gradom vrti i glavom klima. 
Sve je u meni danas šareno.
I u tebi je možda šareno. 
U nama svima šarenog ima.

– Mika Antić

Gertruda Džekil je umetnica u svakom smislu te reči. Njena predanost bojama, strukturi i lepoti prirode prevazilazi samo jednu vrstu umetnosti.

Rođena je 1843. godine, kao peta od sedmoro dece. Imala je 17 godina kada je prvi put pošla u školu, a pre toga je bila obrazovana od kuće. Međutim, od rane mladosti je pokazivala izuzetno interesovanje za zanate i boje, a njena prvobitna strast su bili slikanje i pisanje.

Do svoje 23. godine njen talenat je bio uveliko prepoznat, i njeni radovi su bili izlagani u Kraljevskoj akademiji umetnosti.

Društvo je osuđivalo zato što se nikada nije udavala, i s obzirom na njenu svestranost, važila je za “nekonvencionalnu ženu”. U trideset i četvrtoj godini se preselila da živi sa svojom majkom, u provinciju Sari, na jugu Engleske. Počela je sa radovima u dvorištu mnogo pre nego što je kuća bila izgrađena, a učestvovala je i u samom projektovanju kuće.

Ona je bila vrlo sposobna i svestrana žena. Baštovanstvo je bilo samo jedno od njenih strasti zajedno uz vez i – kovanje. Međutim, njena najveća ljubav je bilo slikanje.

Vid joj se godinama znatno pogoršavao, i u pedesetoj godini je patila od izražene kratkovidosti, zbog čega je svet videla u obrisima. Zbog ovog problema, morala je da odustane od slikanja četkom i bojama. Međutim, ona nikada nije bila dobra u odustajanju, te je svoju likovnu umetnost prebacila na teren i oživljavala svoje slike u bašti kuće u kojoj je živela sa majkom.

Njena bašta je bila prepuna boja, mirisa i biodiverziteta, potpuno suprotno tadašnjem stilu engleskih bašti. Naravno, ubrzo je bila zapažena, takođe od strane Vilijama Robinsona, urednika “The Garden“, i dalje najpopularnijeg časopisa o baštama na svetu. Pored sopstvene, radila je u preko 200 bašti širom Velike Britanije. Njen stil i rad je postao veći odraz prestiža nego bilo kakav komad odeće ili izgradnja skupe kuće.

Mala bašta u Lindisfarn zamku je jedan od odličnih primera dizajna Džekilove: masivni cvetnjaci, kroz koje se prožima cveće belih i plavih boja koje se preliva u narandžaste i crvene, a zatim se boje vraćaju u belu. Livadsko cveće koje se nalazi na obroncima litice su potomci semena koje je Džekilova posejala tako što je metkove punila semenjem i onda pucala na litice iz sačmare.

Jedno od njenih najznačajnih poznanstava je bilo sa Edvinom Lutjensom, 26 godina mlađim arhitektom na čiji je rad Džekil značajno uticala. Zajedno, Lutjens i Džekil su učestvovali u formiranju preko sto bašti.

Nije u potpunosti potvrđeno da li su bili i u romantičnoj vezi, mada iz dnevnika Emilije Lutjens, Edvinove žene, saznajemo sledeće: “Sa debelom, nepriličnom ženom, gospođicom Džekil, sa njenim velikim naočarima i ogromnim čizmama, Lutjens je oformio jednu od najvažnijih parnerstava u svom poslovnom životu. Oni se obožavaju, i on nju stalno zasmejava. Ona njega zove “Nedi”, a on nju “Bamps” i zajedno su jedan drugom inspiracija.” U to vreme su Lutjens kuća i Džekil bašta postali statusni simbol.

Tokom svog života, učestvovala je u formiranju preko 200 vrtova. Međutim, sačuvano je i zaštićeno svega 32 u “Registru parkova i bašti od posebnog istorijskog značaja“, od kojih nekoliko obuhvata i zajednički rad sa Edvardom Lutjensom.

Ona je takođe prva žena koja je osvojila najveće priznanje hortikulturista u Velikoj Britaniji (Victoria Medal of Honour).

Umrla je 1932 godine, u 89. godini života i njen spomenik je podigao i dizajnirao Lutjens. Na njemu je ugravirano: Gertruda Džekil – Umetnica, Baštovanka, Zanatlijka.

Tu negde blizu, al ne znam gde je,
vetar se topli, vrti i smeje,
čupka nam kosu i krošnje njiše. 
Bile su kiše.
Prošle su kiše.

– Mika Antić

Naslovna fotografija: TheOtherKev sa Pixabay

Nisi gangster ako nisi baštovan.

Mnogi baštovani će razumeti uzbuđenje kada vam procveta ivičnjak prvi put u sezoni ili kada dobijete bujne ruže u maju. Međutim, za jednog baštovana u Americi, baštovanstvo nije hobi čiji su rezultat divni cvetni aranžmani. Baštovanstvo je način preživljavanja i razolog da ustane ujutro.

Kada pomenemo reč “gangster”, uvek pomislimo na mračne ulice Los Anđelesa ili nekog drugog velikog Američkog grada, na drogu, oružje i druge predrasude koje nam holivudski filmovi nude, ali ta reč se nikada ne povezuje s baštovanstvom. Do sad.

Ron Finli je jedan čovek koji ruši predrasude na dve strane – ljudi iz siromašnog kvarta južnog Los Anđelesa ne moraju da se bave kriminalom – mogu da se bave i baštovanstvom. S druge strane, baštovanstvom se ne bave samo bakice i dekice iz predgrađa, već gangsteri, buntovnici i aktivisti.

Ronova priča počinje 2010. godine godine kada je načinio svoj prvi bunt – između svoje kuće i ulice posadio je kelj, suncokret, bundeve i drugo voće i povrće. Kada mu je došla inspekcija i kada su mu rekli da je zakonom zabranjeno da sadi biljke na javnoj površini – promenio je zakon.

Sada, posle 10 godina, zahvaljujući njemu niklo je više od deset urbanih bašta širom Los Anđelesa. Putovao je širom sveta pričajući o svom projektu. Jedno od popularnijih gostovanja su bila u TedTalk, gde je i dobio svoj nadimak “gangster baštovan” (gangster gardener). “Moramo da promenimo sastav zemljišta, a mi ljudi smo zemljište. Moramo da promenimo značenje reči “gangster”. Ako nisi baštovan, nisi gangster. Baštovanstvo je seksi. Baštovanstvo je bunt. Baštovanstvo je revolucija. I još uz to dobiješ jagode. ”

Od otvaranja njegove prve javne bašte, Ron je video razne upotrebe javnih bašta – za obrazovanje, stvaranje hrane, jačanje zajednice, različite vrste terapija, unapređivanje grada. On baštovanstvo poredi sa grafitima, zemlju sa platnom za slikanje, biljke sa sprejem. Baštovanstvo jeste vrsta umetnosti koja unapređuje gradove i živote građana i koji učestvuju i koji ne učestvuju u njima.

Tokom korone i karantina, Ronu je bašta služila kao utočište. “Bašta zavodi. Često dođem u 7 ujutro, i u trenutku kada sledeći put pogledam na sat, već je 7 uveče. Ljudi su gledali na moju baštu kao na neki “mali hobi” ili tako nešto, ali sada razumeju da ovo nije prokleti hobi, ovo je pitanje života i smrti. Ovo je revolucija”, kaže Ron Finli.

Naslovna fotografija: Joshua_Willson from Pixabay

Reciklaža, reci laža! — Kako recikliranje plastike zapravo utiče na životnu sredinu?

Reciklaža — najpoznatije polje od svih polja zaštite životne sredine! Nisu li svi čuli za reciklažu i zar to nije i najčešći prvi korak u upoznavanju sa ekologijom? Najkorišćenija i najpodložnija greenwashing-u, reciklaža!

Nezgodna istina je da, uz nekoliko izuzetaka, osnovni programi recikliranja ne pomažu u očuvanju životne sredine i zapravo, mnogi procesi čine više štete nego koristi. I, iznenađenje — smeće odvojeno za recikliranje završava na deponijama! Ali, vrednost recikliranja je u mnogim slučajevima teško izmeriti, jer ipak nisu ni sve reciklaže jednake. Na žalost (ili ne), ovim tekstom rušimo neretku iluziju recikliranja plastike i pričamo o tome da li i kada je reciklaža koristan način za čuvanje resursa, a kada to ipak nije.

Zamišljamo, upravo ste popili svoju Coca-Colu, ispraznili flašicu i sada šetajući gradom vidite dve kante: jednu sa i jednu bez nacrtanih strelica. Naravno, kada već možete da birate, zašto ne biste odmah poništili to što ste kupili jednokratnu plastiku odlaganjem iste u kantu za reciklabilni otpad. Neko će, kasnije, pokupiti vašu flašicu, istopiti je i napraviti novu, uz uštedu energije i novih resursa.

Sad, vratimo se u realnost, jer industrija otpada ne funkcioniše tako. Otpad iz većine Evrope i SAD-a slao se u Kinu i tamo prerađivao (“reciklirao”) i koristio za pravljenje manje kvalitetnih i skoro neuopotrebljivih predmeta. Međutim, kada je Kina na samom početku 2018. godine zatvorila svoja vrata uvozu otpada, nastao je problem. Zaduženi za ovo polje u Ujedinjenom kraljevstvu recikliranje plastike sada definišu kao potpuni mit, jer im je jasno da se sada sva njihova plastika slobodno (i javno!) rešava paljenjem otvorenim plamenom. Tako da, iako je zapaljena u Aziji, sav toksični dim nastao kao posledica, odlazi u atmosferu, vazduh koji svi na Zemlji udišemo, emitujući veliku količinu gasova sa efektom staklene bašte.

Međutim, i kada se reciklira, plastika je mesto gde ceo proces postaje najsporniji. Iako se gotovo sva plastika može reciklirati, ogromna većina (88%) se ne reciklira zbog toga što je postupak skup, komplikovan i rezultirajući proizvod je lošijeg kvaliteta od prvobitnog. Prednosti smanjenja ugljeničnog otiska su takođe nejasne. Plastika se mora transportovati, oprati, zatim iseći, pa istopiti; samim tim, i prikupljanje i proces reciklaže imaju veliki uticaj na životnu sredinu, sve to za proizvod mnogo lošijeg kvaliteta.

Pa ako se pitate da li bi trebalo da nastavite da reciklirate plastiku, evo odgovora: Da. Ali pre nego što to učinite, informišite se o tome koju plastiku skuplja vaš grad ili reciklažni centar. Ako niste najsigurniji za, možda staru kutiju za nakit, CD-ove, ili providnu foliju – onda stavljanje u reciklažnu kantu i nadanje da će se svakako reciklirati, ne znači ništa za okolinu. Ta plastika biće bačena u smeće nakon složene i skupe procedure sortiranja, tako da razmislite i možda je sami bacite ili apciklirajte (upcycling – recikliranje kod koga novonastali predmet ima veću vrednost od prvobitnog) i napravite nešo novo, korisno i kreativno od plastičnih predmeta koje više ne koristite. U trenutnoj situaciji, možda vam ovaj primer pravljenja zaštitnih maski od bačene plastike bude inspiracija za dalje odnošenje prema plastičnom otpadu.

Ipak, ovu priču moramo da završimo jednim generalnim zaključkom — iako recikliramo ili apcikliramo plastiku, najveće kompanije poput PepsiCo ili Nestle, neće prestati da proizvode nova plastična pakovanja sve dok ne preplave Zemlju njima ili dok se njihovi potrošači ne pobune i ne zatraže promenu pakovanja, samim tim politike poslovanja i njihovog odnosa prema planeti.
Dakle, recikliranje može najviše naštetiti okolini uglavnom zbog načina razmišljanja koje nam pruža. Niti će naša neodgovorna potrošnja biti opravdana recikliranjem, niti će problem prekomernog plastičnog otpada biti rešen.

Budite svesni. Budite odgovorni potrošači. Što smo svesniji problema, naši izbori postaće razumniji. Je li to malo više posla? Da li je pomalo neprijatno? Da, jeste. Ali, ovde ignorisanje nije rešenje, već zatvaranje očiju na problem naše planete i nas samih, ili nada da će neko drugi sve rešiti. Zato, prvo smanjite sopstvenu upotrebu i kupovinu novih plastičnih predmeta, zatim iskoristite ono što već imate, pa tek onda reciklirajte. I najvažnije, postavite jasne principe i ne dozvolite da vas multinacionalne kompanije ograničavaju na uništavanje planete samo da biste uživali u njihovim proizvodima.

2020. godina — najtoplija godina do sad (opet)

Ova godina će biti najtoplija godina od kad su počela merenja. Postoji 50-75% šanse da će biti oboren rekord postavljen pre 4 godine.

Iako je Covid-19 karantin širom sveta doprineo privremenom smanjenju aerozagađenja, nije ništa postignuto što bi umanjilo ubrzane klimatske promene. Ta kriza zahteva dugoročnije mere zaštite životne sredine.

Posle najtoplije zime 2019. godine, izgleda da nam predstoji neuobičajno topla godina širom sveta. Od januara do maja, temperaturni rekordi su premašeni od Antarktika do Grenlanda. Ova činjenica zbunjuje čak i naučnike koji su klimatski skeptici, s obzirom da nije El Niño godina – fenomen kada se očekuju visoke temperature.

Gavin Šmidt, direktor Nasa Instituta u Njujorku procenjuje da su 60% šanse da će ova godina imati rekordno visoke temperature. S druge strane, klimatski zavod Velike Britanije procenjuje da će ova godina svakako biti među pet najtoplijijh od kad se vrše merenja, mada sa samo 50% šanse da bude najtoplija do sad.

Ovaj januar je bio najtopliji do sad od kad je merenja, i mnoge arktičke zemlje su ostale bez snega. U februaru, istraživačka baza na Antarktiku je zabeležila temperaturu od više od 20°C. Na drugom kraju sveta, u Kaanaku, na Grendlandu, zabeleženo je rekordnih 6°C.

U prva četiri meseca, u istočnoj Evropi i Aziji temperature su za oko 3°C više nego prosečne temperature. U poslednjih nekoliko nedelja, temperature u SAD su takođe više nego inače. Na primer, prošlog petka u Los Anđelesu temperatura je dostigla rekordnih 34°C. Zapadna Australija je takođe dostigla rekordno visoke temperature za ovo doba godine.

Karsten Haustein, klimatolog sa Univerziteta u Oksfordu, kaže da globalna temperatura preti da prevaziđe 1.2°C u odnosu na predindustrijsko doba. Iako je pandemija umanjila količinu novih emisija, količina gasova staklene bašte u atmosferi se ne smanjuje.
“Klimatska kriza se nastavlja istim tempom”, Hausten je izjavio. “Emisije će se smanjiti ove godine, ali koncentracije gasova staklene bašte će nastaviti da rastu. Teško da će biti značajne promene u atmosferi zbog Korona virusa. Ali sada imamo šansu da promenimo naše odluke i da iskoristimo korona krizu kao katalizator za postavljanje novih, održivih mera transporta i proizvodnje električne energije.

Neophodno je da se okrenemo nauci i da uključimo nauku u donošenje bitnih političkih odluka. Čovečanstvo je prošlo kroz jednu malu krizu, koju treba da iskoristimo kao početak rešenja daleko veće krize: ubrzanih klimatskih promena.

Naslovna fotografija: klimkin sa Pixabay

Coca-cola i Pepsi ne ispunjavaju obećanja – najveći zagađivači plastikom na svetu

Tearfund nevladina organizacija kaže da proizvođači gaziranih sokova ne rade dovoljno na umanjenju sopstvenog plastičnog otpada.

Nevladina organizacija Tearfund je napravila plan kako ove kompanije mogu da smanje svoj otpad. Plan se sastoji iz tri stavke.

  • poslati izveštaj do kraja 2020 godine o količini jednokratne plastike koja je prodata u svakoj od zemalja;
  • prepoloviti ovaj broj prodate jednokratne plastike do 2025. godine korišćenjem staklene ambalaže koju potrošači mogu da vrate uz kauciju
  • osigurati do 2022. godine da je polovina jednokratne plastike koja napusti fabriku reciklirana.

Do sada su sve kompanije objavile ili obećale da će objaviti informacije o prodatoj plastici, ali nisu to uradili za svaku zemlju. Ni Pepsi ni Coca-Cola nisu javno objavile da će smanjiti upotrebu jednokratne plastike, niti da će uložiti u višekratnu ambalažu.

Dr Rut Valerio, direktor Tearfund-a tvrdi da se koraci ka umanjenju plastičnog otpada kompanija Coca-cola i Pepsi svodi samo na prazne priče, a vrlo malo na stvarnu akciju.

Izveštaj od prošlog meseca pokazuje da su četiri kompanije odgovorne za više od pola miliona tona plastičnog otpada u šest zemalja u razvoju. Da stavimo to u perspektivu, 1kg = 50 boca od 500ml.

Predstavnik PepsiCo je izjavio da oni već rade da do 2025. godine 100% njihovih pakovanja bude reciklabirno, kompostabilno ili biorazgradivo. Oni obećavaju da će nastaviti saradnju sa Tearfund da bi zajedno mogli da rade na rešavanju ovog problema.

Coca-cola kompanija kaže da je ovaj izveštaj bio veoma osvešćujući za njih, i da ne žele da vide više plastičnog otpada tamo gde ne treba, kao i da prepoznaju svoju odgovornost. Oni su ovakvo obećanje već dali u Novembru prošle godine, da bi u januaru ove godine, Bea Perez, predstavnica Coca-cola kompanije izjavila da kompanija “ne planira da prestane da koristi plastične boce, jer je to ono što potrošači žele.

Nama preostaje pitanje: da li ljubitelji Coca-Cola sokova treba da prestanu da piju sokove ove kompanije da bi bili odgovorni prema planeti? Možda je najbolji odgovor: Ne. Treba da zahtevaju od Coca-cola kompanije da im omogući da uživaju u njihovim proizvodima bez da time uništavaju planetu.

Kako? Za početak možete im pisati na pr.rs@cchellenic.com i kao odgovorni potrošač a ujedno i njihova mušterija zahtevati da ukinu plastiku. A onda ukoliko želite da uživate u njihovim proizvodima, birajte one koje su u staklu, da biste pokazali da je to atraktivnija i jedina opcija za vas. Neko će reći “Skuplje je tako.” ali otpad je daleko veća cena koju plaćamo u odnosu na ono što dobijamo.

Naslovna fotografija: Rafael_Neddermeyer sa Pixabay

Rat za vodu i kolevka civilizacije — šta se dešava na reci Nil?

Umreti od žeđi kada ti je voda na dohvat ruke ili voditi rat?

Na samoj granici svoje države i Sudana, Etiopljani grade branu Velike renesanse (preporoda) još od marta 2011. godine i nadaju se da će biti završena do kraja ove godine. Plavi Nil (jedan od izvorišnih krakova Nila, veoma pogođen klimatskom krizom) biće pregrađen strukturom koja će služiti za generisanje električne energije.

Plavi i Beli Nil teku od unutrašnjosti kontinenta ka Sredozemnom moru, a ukrštaju se u gradu Kartumu (glavni grad Sudana) gde formiraju reku Nil. To znači da branom Etiopija, zemlja gornjeg toka Plavog Nila, direktno može da utiče na to koliko će vode propustiti u dalji tok ove reke.

Grand Renaissance Dam ili Brana velikog reporoda, nacionalni ponos Etiopije. Izvor: BBC

Hidroelektrana ne troši vodu, ona je koristi samo za pokretanje svojih turbina i to ne predstavlja problem. Ono što zapravo brine države donjeg toka je brzina kojom će Etiopija propuštati vodu iz brane i moć koju ona dobija punom kontrolom nad vodo-snabdevanjem zemalja donjeg toka Nila.

U početku je stanovništvo Sudana (severo-zapadni sused Etiopije) ovaj poduhvat dočekalo sa oduševljenjem. Dosadašnja razlika između maksimalnog i minimalnog vodostaja Plavog Nila bila je 8m, sa izgradnjom brane biće svega 2m, čime će velike poplave uobičajene za ovu državu tokom avgusta i septembra biti sprečene. Takođe, veliki problem sa nedostatkom električne energije bio bi rešen, a od viška električne energije iz hidroelektrane dobrobit će imati i ostali susedi Etiopije poput Južnog Sudana, Eritreje i Džibutija.

Međutim, za razliku od svog južnog suseda, Egipat je gradnju brane osudio od samog početka. Ujedinjene nacije su predvidele da bi Egipat mogao da oseti nestašice vode već od 2025. godine. Nil je izvor života za oko 100 miliona Egipćana i svaki napad na reku za njih predstavlja udar na suverenitet države.

Betonska konstrukcija brane već je pregradila Plavi Nil. Izvor: TheGuardian

Ironično je da je Egipat uradio isto što Etiopija radi sada, kada je šeždesetih godina izgrađena brana Visoki Asvan. Obe zemlje gradnju brane posmatraju kao na veliko nacionalno dostignuće. Štaviše, Etiopija želi da branu izgradi samostalnim sredstvima, bez pomoći ostalih država i Egipat ne može da učini ništa kako bi to sprečio, sem vojne akcije.

Da li će izgradnja brane dovesti do rata? Možda.

Na ozbiljnost situacije ukazuje i to da su intervenisale čak i Sjedinjene države. Egipatski zvaničnici su razmišljali o potencijalnom bombardovanju brane, dok su Etiopljani uvereni da ih ništa neće sprečiti da završe ono što su započeli.

Zvaničnici Sudana, Etiopije i Egipta na razgovoru u Beloj kući. Izvor: BBC

Sudan se nada da će brana omogućiti jeftinu struju i godinama pokušava da uspostavi ravnotežu između Egipta, koji im trenutno obezbeđuje električnu energiju, i Etiopije, za koju se nadaju, ali nemaju nikakvu potvrdu da će im prodavati struju po jeftinijoj ceni.

Inače je ceo region, kao i sam Plavi Nil, užasan primer posledica klimatske krize. Suvo tlo, koje puca čak iako je u blizini reke, ne može podržati gajenje poljoprivrednih dobara, od kojih zavisi većina stanovništva. Sušni i kišni periodi tokom godine, više nisu predvidivi zbog stalnog menjanja klime.

I tako dok se tri zemlje raspravljaju oko gradnje brane, klimatske promene sve više uzimaju maha. Voda je već sad oskudan resurs u pustinjskim delovima afričkog kontinenta, a sukob oko ovog dragocenog izvora, može biti znatno pogoršan klimatskom krizom.

Stanovnik Sudana, poljoprivrednik, na suvoj zemlji oko Plavog Nila “Voda nikad nije bila ovoliko loša”. Izvor: TheGuardian

Sve ovo je razlog da shvatimo da iznad svake postojeće krize, uvek postoji jedna mnogo veća, čije će posledice biti znatno gore i pogubne za sve stanovnike/ice Zemlje, uključujući i čitavu ljudsku populaciju.