Zapravo organsko mleko — ne bih verovala da nisam videla

Za ljubitelje životne sredine i mlečnih proizvoda i mleka: u sklopu prakse zaštite životne sredine bila sam na farmi Organica u Čurugu.

Ceo princip proizvodnje mleka se zasniva na “zatvorenom ciklusu” gde se svaki resurs koristi (jedino bi bilo dobro naći rešenje za tetrapak, jednom kad se mleko popije). Ovi ljudi sami uzgajaju hranu za stoku, bez prskanja bilo kakvim pesticidima, zapošljavaju ljude iz obližnjeg gradića čime potpomažu ekonomiju, od izmeta životinja prave đubrivo, a sve druge vrste otpada se na licu mesta prerađuju u biogorivo. Toplota nastala iz proizvodnje đubriva savremenim metodama transportuje i time se zagrevaju ekonomske zgrade i štale.


Pored proizvodnih površina za hranu sade drveće i žbunje, kao i između puta i proizvodne površine, da bi sprečili zagađenje, a na određenim mestima seju i cveće da bi sprečili korov između parcela a u isto vreme poboljšali biodiverzitet.

Što se životinja tiče, osim u mesecima kada ima puno blata, stalno su puštene na ispašu, i imaju ogromno dvorište i pristup štali da same ulaze i izlaze kad im je volja. Imaju i mesto za kupanje, koje same koriste kad žele. Četke za kupanje izgledaju slično onima u auto-perionicama, i jedna od kravica je uživala u češljanju kada smo mi bili u poseti.

Prevencija bolesti životinja se izvodi izuzetnom negom, maksimalnim vođenjem računa o higijeni prostorija, životinja i hranilica. Još jedna od metoda prevencije jeste i homeopatija. Naš vodič je rekao da je bio prilično skeptičan, ali da krave ne znaju šta je placebo, a da se od korišćenja homeopatije krave razboljevaju 40% manje nego pre. Međutim, ukoliko se i razbole dovoljno da su im potrebni antibiotici, obolele krave se izdvajaju u posebne prostorije i tamo ostaju koliko god je potrebno.

Muža se obavlja dva puta dnevno, i krave već sada znaju gde da idu i kada, i muža je automatizovana. Posle nje, krave se vraćaju nazad na polja ili u štalu – po sopstvenoj želji.

Telad se hrane majčinim mlekom na cuclu do osmog meseca života, a žive u takozvanim “vrtićima” sa drugim telićima, da ne bi bili usamljeni i da bi se stvorila hierarhija među njima. Da bi se sprečilo ubijanje muške teladi, oplodnja se vrši veštački, gde je pol unapred određen.

Veganstvo je jedno od najboljih načina da pomognete planeti. Međutim, ukoliko ne možete ili ne želite da budete vegan iz bilo kog razloga, možete podržati ovu farmu, koja je najbolja i najzdravija opcija na tržištu u Srbiji (a možda i šire). Proizvodi su im skuplji, ali ne toliko da nisu priuštivi. Možda je i bolje uzeti jedno ovo mleko u dva ili tri dana nego svaki dan industrijsko mleko gde se krave hrane koječime i žive u užasnim uslovima.

Orlovi nokti — sjajan oprašivač za gradske bašte

Lonicera caprifolium je dekorativna puzavica, kod nas poznata i kao “Orlovi nokti”. Ova brzorastuća puzavica je odlična za oivičavanje lukova iznad kapije, vrata, ograda ili za pokrivanje zidova.

Fotografija: Christophe DUCOURRET-GRAVEREAU sa Pixabay

Orlovi nokti mogu porasti i do 10m, mada najčešće rastu do 5m. Poznata je zbog mirisnih cvetova koji se otvaraju krajem maja i početkom juna, i često je vesnik leta. Obožavaju je i ptice i korisni insekti.

Fotografija Aminur Rashid sa Pixabay

Medonosna je biljka, sa mnogo varijeteta različitih boja, od belo-žute, belo-narandžaste, ružičaste, narandžaste i crvene. Dobro je saditi je u blizini mesta za odmor, na kapije i blizu ulice.

Sadnja i nega

Lonicera voli sunčan ili blago senovit položaj (što je manje sunca, manje je i cvetova). Koren biljke treba da bude u hladu, te je dobro oko nje posaditi perene ili ukrasne žbunove. Sadi se udaljeno od drugih vrsta biljaka, jer često može da uguši druge biljke, jer je brzorastuća i invazivna vrsta. Sadnju je najbolje obaviti sredinom jeseni li u proleće pre listanja.

Ukoliko želite da ukrašava zid, orgradu ili pergolu, potrebno je da je dobro pričvrstite i da joj date oslonac. Međutim, i bez oslonca postaje zanimljiv pokrivač tla.

Podnosi i visoke i niske temperature. Od nege, zahteva samo obilno zalivanje kada su dugotrajne suše i povremeno orezivanje. Međutim, ova biljka je dosta otporna, te je dobra biljka za početnike baštovane.

Može se saditi i u žardinjerama. Potrebno je da posuda bude duboka i široka minimum 60cm. Zemlja treba da je bogata humusom i da se đubri minimum dva puta godišnje. Jednom na početku sezone listanja (mart – april) i jednom na početku sezone cvetanja (maj-jun).

Orezivanje – može se orezivati na početku i kraju sezone. Izbegavajte orezivanje u vreme cvetanja. Posle cvetanja orežite stare grane. Oštećene i suve grane treba da se uklanjaju cele godine. Pred zimu je skratite na visinu 50-60cm da bi biljka bujno cvetala sledeće sezone.

Upotreba lonicere

Lonicera japonica se koristi u medicinske svrhe još od VI veka pre nove ere. O medicinskoj upotrebi možete pitati svog lekara, farmaceuta ili nutricionistu. Cvetovi jesu jestivi, i mogu se koristiti u salatama, kao sirup ili kao čaj.

Fotografija: bookishreviewgirlisawsome sa Pixabay

Jednostavan recept za sirup od cveta lonicere:

Sastojci:
100g cveća Lonicera japonica u punom cvetu, isprani
Dve šolje vode
Dve šolje belog ili žutog šećera

Uputstvo:
1. U šerpu od 1.5l sipajte dve šolje vode i ostavite da blago proključa, pomerite sa vatre i dodajte cvetove. Promešajte dok se ne sjedini masa. Ostavite da odstoji 5 minuta.
2. Procedite smesu da biste odstranili cvetove. Dodajte šećer i promešajte smesu dok se šećer ne rastopi. Ostavite sirup da se ohladi.
3. Sipajte sirup u staklene flaše sa zatvaračem i čuvajte ga u frižideru.
4. Sirup možete rastvoriti u kiseloj ili običnoj vodi ili koristiti kao zaslađivač za čaj ili limunadu. Po želji dodajte seckano voće ili cvetove kao ukras.

Naslovna fotografija: bernswaelz sa Pixabay

Gde god nađeš dobar žir, ti ga posadi — osam koraka od žira do hrasta

Nedavno sam pročitala da je razlog zbog kog palimo hrast na Božić zapravo odricanje paganske vere. Kod starih Slovena, hrast je bio sveto i poštovano drvo. Kada je došlo pravoslavlje na naše prostore, žrtvovanje hrasta je bilo dokaz odricanja paganstva i prihvatanja Hrista.

Ne znam da li je ovo istina. Od poslednjih pagana je prošlo više stotina godina, a mnogi njihovi običaji su usvojeni u naše pravoslavlje, te je često nemoguće znati gde se završavamo mi kao pagani, a gde počinjemo mi kao pravoslavci.

Ostaje činjenica da za Božić strada dosta hrastova. Mlađa stabla budu posečena skroz, dosta odraslih stabala ostane oštećeno, šume se smanjuju, a grane hrasta se od januara do aprila mogu naći rasute po gradovima širom Srbije. Sve pod parolom da je Badnjak sveto drvo.

Međutim, ako hrast jeste sveto drvo, zašto ni jedan običaj nije povezan sa njegovom sadnjom? Možda u vreme ubrzanih klimatskih promena, kada šume odumiru i klima se ubrzano menja, treba da unapredimo naše običaje? Možda će nam puno zdravlja, sreće i bogatstva doneti stvaranje života, a ne varnice i pepeo.

Postoje tri načina da zasadite hrast. Prvi je da kupite sadnicu u nekom od rasadnika, što zahteva više para, manje ulaganja vremena i izvesne rezultate.
Druga dva su da posejete žir u kontrolisanim ili manje kontrolisanim uslovima. Setva žira zahteva manje ulaganja novca, više ulaganja vremena i veću neizvesnost. Ali i rezultate vredne svake uložene sekunde. Kako bilo, žirevi neće uvek nići “sami od sebe”, te da biste ubrzali proces, možete pratiti uputstvo ispod:

1. Sakupite žireve.
Oktobar je odlično vreme da se sakupe žirevi. Bitno je da se izaberu žirevi koji nemaju u sebi rupe, crve i slično. Žir treba da je braon, sa malo zelenog prelaza. Dobar način da se prepozna zreo žir jeste da probate da ga izvučete iz kapice. Ako se lako izvlači, znači da je zreo.

2. Testirajte ih.
Stavite žireve bez kapica u vodu, ostavite dva minuta i bacite sve žireve koji nisu potonuli. Možete ih ubaciti u kompost. Takođe, ako primetite da je žir mekan, i njega treba izbaciti.

3. Stratifikujte žireve.
Nakon prvog testa, obrišite ih suvom krpom da se prosuše. Ubacite ih u činiju ili zip kesu sa piljevinom, tresetom ili nekim rastresitim materijalom koji drži vlagu. Uspeva i sa parčićima kartona, ali morate da pazite da ga ne pokvasite previše.
Zatim kesu/činiju ubacite u frižider i povremeno proveravajte i postarajte se da je supstrat vlažan (ne sme da bude previše vlažan, da ne bi trulili žirevi, ni previše suv, inače neće klijati).
Treba da ostanu u frižideru mesec i po dana. Ovaj proces imitira prirodne uslove koji bi žir prošao da je pao na zemlju, ali skraćuje se proces za tri meseca, jer žir ne bi klijao kada su temperature ispod nule. Nego prosto “očita” da je bilo hladno, a da je sad krenulo proleće.

4. Redovno proveravajte žireve.
Može da se desi da počnu da klijaju već u frižideru. Njih polako izvucite iz kese (mladi korenovi su vrlo osetljivi) i posadite. Međutim, i žirevi koji ne proklijaju su spremni za setvu posle 40-45 dana.

5. Zasadite u pojedinačne saksije.
Ove prve saksije mogu da budu i čaše od jogurta, potrebno je oko 5cm zemljišta. 2.5cm zemlje da bude iznad žira.

6. Redovno zalivajte.
Supstrat ne sme da se osuši, ovo je najosetljiviji trenutak rasta. Stavite male hrastove na prozor gde će imati svetla tokom zime. Ako nema dovoljno svetla, dodajte lampu.

7. Pratite rast.
Nekada je dobro da presadite biljku u martu u veću saksiju, pa je iznesete u maju napolje. Tako može da bude celu sezonu napolju u saksiji, a posadi se na jesen, time se biljci stvara manji šok.
Pokazatelj da biljka može da se presadi napolje: 10-15cm visine, koren je beo i zdrav koren viri sa donje strane saksije ili je razbio saksiju biljka je stara nekoliko meseci

8. Sadnja napolju.
Zasadite hrast na mesto sa dosta svetla, i oko njega neka bude vrlo plodan supstrat. Ako presađujete iz saksije obima 10cm, neka bude 30cm plodne zemlje oko korena. I obavezno ga zaštite od glodara, pasa i mačaka (njihovog urina), ptica i vetra.

To je sadnja u kontrolisanim uslovima.

U manje kontrolisanim uslovima: posadite žireve odmah napolju, pa će se oni sami snaći, ako ih neko i nešto ne pojede u međuvremenu. 😃

Akcija za klimatsku pravdu! – 25.09.2020.

Ovu godinu obeležile su mnoge krize. Na samom početku godine, imali smo ogromne požare u Australiji, Srbija je dugo bila na crnoj listi što se tiče kvaliteta vazduha, zatim korona, kojoj se ne zna kraj i sve to nastavljeno duplim uraganom i požarima u Kaliforniji.

Nekima je ova godina proletela, ali kada pogledamo sve združene ekološke krize, čini se da se godina zapravo odužila.

S tim na umu, 25.09.2020 je obeležen kao dan borbe za klimatsku pravdu. Štrajk je održan u preko 3000 gradova širom sveta, u većem ili manjem obimu, u skladu sa epidemiološkom situacijom i uz podrazumevane mere predostrožnosti.

U Beogradu je štrajk obeležen u samom srcu Beograda, i jednom od saobraćajem najzagađenijih delova grada – Zelenom vencu. Jasan pokazatelj prisutnosti klimatskih promena u Beogradu je činjenica da već nekoliko godina unazad nema snega, ili ga ima u malim količinama, što negativno utiče na poljoprivredu i na zelenu infrastrukturu. Jedno od rešenja ovog problema jeste da se što više koristi javni prostor za sadnju zelenila, i da se zaustavi besomučno uništavanje zelenih površina i malih objekata zarad izgradnje velikih zgrada.

Ova akcija je prva od ekoloških akcija pokreta petkom za budućnost u Beogradu posle karantina. Zasigurno će ih biti još, ali će biti organizovane u skladu sa preporukama zdravstvenih organizacija. Nažalost, klimatska kriza ne čeka da se završi trenutna epidemija: možda ljudi jesu spremni da nastavimo po starom, ali planeta Zemlja nije i neće.

Njihove biljne kulture došle da ukradu posao našim!

Pogača od pšeničnog brašna, bosiljak i vino – trio bez kog je nemoguće zamisliti bilo koji pravoslavni praznik u Srbiji. Već vekovima se Srbi hvale svojom narodnom kuhinjom, i ponos na našu kuhinju ide do tačke religiozne fanatičnosti.

Međutim, ovi običaji bi izgledali potpuno drugačije da nije bilo migracija. Poljoprivreda se na mestu današnje Srbije razvija odvajkada, i na mnoge kulture smo beskrajno ponosni.
Često na pijacama možete zateći prodavce koji se diče svojim “srpskim paradajzom” ili “domaćim sortama paprike”. Međutim, da nije bilo seoba naroda, na našim prostorima ne bi bilo ni pšeničnog brašna, ni paprike, paradajza ni bosiljka – a na kraju, ni vina. Sve ove biljke su vremenom došle migracijom, koja je toliko nepopularna u poslednje vreme, a veoma zastupljena u našem svakodnevnom životu.

Sadašnja Sirija, Iran, Irak, Kuvajt i Turska – izvor našeg hleba.
Pšenica se gaji kao poljoprivredna kultura već više od 12.000 godina. Ova kultura poreklom iz doline Tigra i Eufrata je zahvaljujući migracijama osvojila Evropu ovim redosledom: Oko 6.000. godine p.n.e. je stigla u Grčku; u Španiju i donji tok Dunava oko 5.000 godine p.n.e; u zemlje Nizozemske oko 4.000 godina p.n.e. i u Englesku i Skandinaviju oko 3.000 godina p.n.e. Pored pšenice, ovaj isti put su prošli i ječam, ovas i raž, iako ne u isto vreme.
Takođe, iz današnjeg Irana su luk (mada je on široko rasprostranjen, te je nemoguće govoriti o tačnom poreklu) i šargarepa. Prvobitno gajena šargarepa je bila ljubičaste ili bele boje, a popularni narandžasti varijetet šargarepe je poreklom iz Holandije i nastao je u XVII veku.

Heljda, kao “superhrana” koja postaje sve popularnija u planinskim predelima Srbije je poreklom iz Kine. Lan i uljana repica su iz Indije, kao i bosiljak koji je veoma prisutan u srpskim pravoslavnim običajima. Pored ovih kultura, jedna od biljaka koja je dosta popularna u srpskoj kulturi i folkloru kao biljka koja odbija vampire, je zapravo iz centralne Azije. Beli luk je bio korišćen u Kini i Egiptu gde je prepoznat kao biljka sa antibakterijskim dejstvom, mnogo pre nego što su bakterije bile jasno definisane.

Vuk Stefanović Karadžić je 1852. godine u drugom izdanju “Srpskog rječnika” uz reč “bostan” naveo ovu izreku: “Kako radi obraće zelen bostan, t.j. propašće.” Ova izreka je starija od dva veka, i čini se da je bostan oduvek rastao na ovim prostorima. Međutim, bostan, odnosno lubenica i dinja su takođe biljke koje su na ove prostore došle zahvaljujući migracijama. Lubenica je poreklom iz Afrike, gde se još uvek mogu naći divlje sorte koje rastu u prirodi.

Bundeva i suncokret, čije semenke često služe za prekraćivanje nervoze prilikom gledanja utakmica, su poreklom iz Amerike. Takođe je poznato da nam iz Amerike dolazi i krompir.
Zapravo, pre 200 godina, Dositej Obradović je prepoznao potencijal krompira i uvezao ga je u Srbiju. Nije ni sanjao da će reakcija ljudi biti slična današnjoj reakciji na 5G mreže.
Toliko je bilo teško ubediti ljude da gaje krompir, da je vlast tukla seljake ako ne žele da gaje ovu kulturu, a tadašnji učeni ljudi morali su da smišljaju narodne priče o Svetom Savi, Đavolu i krompiru, ne bi li ubedili ljude da je u redu jesti krompir (iako je krompir došao u Srbiju pet vekova nakon što je Sveti Sava umro). Danas je nemoguće zamisliti srpsku trpezu bez pekarskog krompira ili krompir salate.
Paprika, povrće na čije ime smo toliko ponosni da je došlo iz našeg jezika, je zapravo poreklom iz Meksika, i da nije bilo migracija, možda ne bi bilo ni ajvara.

Pored poljoprivrednih kultura, postoje mnoge vrste sa kojima se poistovećujemo a koje dolaze sa drugih kontinenata. Jedna od njih je i bagrem, koji je u stvari invazivna korovska vrsta sa američkog kontinenta.

“Nacionalni identitet”, “domaće” i “odavde” su komplikovani pojmovi sa labavim, subjektivnim značenjem. U svetu biljaka, takve reči su utoliko više bez značenja, jer određene vrste su mogle da se formiraju samo u specifičnim uslovima, ali čak ih ni korenje ne sprečava da pređu na druge kontinente. Mnoge od ovih vrsta su ostavile trag u istoriji i danas predstavljaju jedan od načina da razumemo ljudske migracije.

I možda sledeći put kada jedete šopsku salatu, setite se da je u vašem tanjiru zanimljiv geografski miks – krastavac poreklom iz današnje Indije, paradajz poreklom iz centralne i južne Amerike, u čiji sok umačete pšenični ili heljdin hleb, poreklom iz istočne ili centralne Azije. Međutim, i dalje sa srpskim sirom — osim ako i kultura sira ne potiče sa nekog drugog mesta?

Naslovna fotografija: My pictures are CC0. When doing composings: from Pixabay

Usporiti brzu modu…

Kada je u maju ukinuto vanredno stanje i kada su “napokon” ponovo otvoreni tržni centri, društvenim mrežama kružile su fotografije različitih ljudi kako stoje u redovima i čekaju da kupe novi komad odeće. Bilo je mnogo reakcija, i pozitivnih i negativnih, uglavnom, površnih. Prva slika koju sam ja videla na Instagramu bio je red ljudi ispred Zare u Knezu, još i pre nego što je otvorena to jutro. To mi je zasmetalo, i to ne zato što ne shvatam ljubav prema šopingu ili zato što je pandemija i dalje trajala (iako je vanredno stanje bilo ukinuto).

Već dugo slušam o brzoj modi (eng. fast fashion) i mnogo toga o njoj znam; međutim, kako moda kao takva i nije polje mog dubokog interesovanja, do sad nisam toliko obraćala pažnju na to koliko ljudi zapravo troše vremena, energije i resursa na to kako su obučeni, a pri tom ni ne shvatajući da je to problem — i to ne samo njihov problem.

Brza moda je relativno nov termin za već ustaljenu politiku jeftine proizvodnje odeće zasnovanu na ne(dovoljno)plaćenom radu/izrabljavanju uz zanemarivanje posledica koje ta proizvodnja ima na životnu sredinu. Dakle, ovo je i socijalni i ekološki problem.

Većina (85%) ljudi koji rade za fast fashion brendove su žene i deca iz siromašnih zemalja u kojima ne postoje jasne ekološke regulative (uglavnom zemlje južne/jugoistočne Azije). Svi/e oni/e rade u nebezbednim uslovima i često sa opasnim materijalima, a samo jedan primer katastrofe koja je prouzrokovana ovakvim uslovima rada je kolaps fabrike Rana Plaza u Bangladešu 2013. godine u kojoj je nastradalo 1134 radnika/ice. Međutim, i pored toga što rizikuju živote odlaskom na posao i rade od 14 do 16 sati dnevno, sedam dana u nedelji, plate ovih radnika/ica su minimalne i nedovoljne za život (a pod život mislim na preživljavanje) u njihovim državama. Ali zašto onda samo ne pronađu drugi posao? Zato što nemaju izbora, zato što je to možda jedini dostupni posao ili zato što možda ne znaju za bolje, za šta ponovo nisu sami/e krivi/e.

Ali u redu, ako pretpostavim da ni ovo ne razumeš, ili da te jednostavno nije briga za Azijate koji umiru da bi ti kupio/la 5 majci po ceni jedne, evo kako modna i tekstilna industrija (inače vredna ~3 triliona dolara) direktno utiče na tebe:

  1. Industrija odeće zaslužna je za 10% svetske emisije ugljen-dioksida i ostaje drugi najveći zagađivač, odmah posle naftne industrije. A gde završava sav taj ugljen-dioksid? U vazduhu koji dišeš.
  2. Preko 70 miliona stabala se seče svake godine i pretvara u tkaninu. Znači, emituje se CO2, a uništava se i drveće koje bi moglo da umanji posledice te emisije. Logično? Pa i ne baš.
  3. Plastična mikrovlakana koja pranjem sintetičke odeće završavaju u otpadnoj vodi čine 35% ukupne količine mikroplastike koja se nalazi u okeanima i koja ugrožava morski život. Pa, ako jedeš morske životinje, jedeš i plastiku iz svoje odeće.
  4. Modna industrija je drugi najveći zagađivač zaliha pijaće vode na planeti.

And the list goes on…

Ne, ozbiljno, ako ti ovo nije dovoljno činjenica da kada se pitaš da li da kupiš one farmerke na sniženju ipak izabereš opciju “ne, imam ih dovoljno”, onda ih bar kupi u nekom lokalnom butiku ili second-hand prodavnici. Možda možeš i da pogledaš profil @ffm_podcast na Instagramu i saznaš više o manama brze mode, ili, s druge strane, o održivoj modi i njenim prednostima.

I na kraju, ako vidiš novu reklamu nekog od fast fashion brendova (H&M, Zara…) na kojoj govore o budućnosti i zelenoj modi, prepoznaj greenwashing (ekomanipulaciju)! Uvek se zapitaj da li je to sve baš tako i proveri činjenice koje ti serviraju na zelenoj pozadini uz ogroman natpis SALE. Potrošači su sve što bilo koja industrija ima, zato što potrošači daju novac, a svi znamo da je on prvi u hijerarhiji prioriteta svakog direktora prodaje.

Kad se udruže dve krize — Covid-19 i zagađenje vazduha

Prema najdetaljnijem i najobimnijem istraživanju do sada, dokazana je značajna veza između izloženosti zagađenom vazduhu i broju obolelih, težini kliničke slike i smrtnosti usled zaraze novim koronavirusom (SARS-CoV-2). Da li nas je to začudilo? Verovatno ne.

Prisetimo se januara 2020. godine. Sećate se tog perioda kada smo u većini Srbije mogli da vidimo vazduh? Kada se svugde pričalo o tome kako je vazduh u našim gradovima najzagađeniji na svetu? Kad nam je AirVisual otvorio oči, pa su se širom države održali protesti za čist vazduh? I kada su se političari igrali “vrućih krompirića” sa odgovornošću i nisu davali (a verovatno ni znali) tačne informacije o stanju u kome se nalazimo? Prvi put (bar da ja znam) je jedan ekološki problem bio ono čime su se bavili mediji, građani/ke, samim tim i donosioci odluka. Ipak, moramo biti svesni/e da se od tad nije promenilo mnogo toga; možda samo vreme — sad nije toliko pogodno za zadržavanje i kondenzovanje zagađenog vazduha.

Nije se promenio odnos ljudi prema životnoj sredini, Vlada nije donela nikakve nove regulative kada je u pitanju zaštita životne sredine, vozila su na ulicama, dimnjaci i dalje bez filtera, fabrike rade. Zašto na krizu odgovaramo samo onda kada je vidimo? Zašto samo kada se čini da predstavlja trenutnu opasnost?

I da, nekoliko meseci kasnije došla je nova kriza. Za razliku od klimatske, ova je stvarno bila iznenadna. Čudno je. Kriza je — kriza, kako je moguće da se na dve stvari istog značaja odgovara toliko različito? Dve krize, iste posledice — ugroženi životi i zdravlje ljudi, propadanje ekonomije, nestabilnost države. Zašto onda na jednu reagujemo brzo i naglo menjamo svoj način života da bismo se prilagodili situaciji i umanjili štetu koja može da nastane, a kada se govori o drugoj insistira se da je previše teško uraditi sve gore navedeno? Pa da, pandemija je trenutna opasnost, i njene posledice su i te kako trenutno vidljive.

Ipak, neodgovaranje na jednu, značajno pojačava uticaj druge krize. Naime, istraživanje pokazuje da i mali porast u izloženosti česticama koje se nalaze u zagađenom vazduhu povećava jačinu infekcije za oko 10%, a verovatnoću smrti za 15%. To potvrđuje i ranija istraživanja iz aprila ove godine, a sve je više dokaza da zagađen vazduh u Evropi, SAD i Kini pogoršava uticaj Covid-19. Mnogi/e naučnici/e se slažu da zagađenje vazduha povećava broj i ozbiljnost slučajeva Covid-19 infekcija, jer je već poznato da prljavi vazduh loše utiče na pluća i izaziva respiratorne i srčane bolesti koje ljude čine ranjivijima i podložnijima bolesti.

Zaključujemo, što pre shvatimo da imamo problem (ali i rešenje), lakše ćemo se suočiti sa onime što moramo da uradimo.

Moramo da promišljamo i razmišljamo o tome kako se ponašamo i šta radimo, ne samo kao pojedinci/ke, već kao populacija.

Moramo da se zapitamo zašto oni koji bi trebalo, ne reaguju na krizu koja je neosporno među nama proteklih decenija.

Moramo da shvatimo da ignorisanje nije rešenje.

I, moramo da učimo i primenjujemo znanja.

Pandemija nas je naučila kako je to živeti u krizi čije ozbiljne posledice vidimo svakodnevno, naučila nas je kome (ne)možemo da verujemo, naučila nas je da je lična odgovornost takođe ogroman faktor u kontrolisanju i suzbijanju posledica krize. I najvažnije, pokazala nam je da moramo da slušamo naučnike/ice; oni/e znaju odgovore, neko samo mora da ih primeni.

Gertruda Džekil (1843 – 1932) – ne pitajte me kako da kopate. Uzmite ašov i naučite.

Sunce se, eno, kao vreteno nad gradom vrti i glavom klima. 
Sve je u meni danas šareno.
I u tebi je možda šareno. 
U nama svima šarenog ima.

– Mika Antić

Gertruda Džekil je umetnica u svakom smislu te reči. Njena predanost bojama, strukturi i lepoti prirode prevazilazi samo jednu vrstu umetnosti.

Rođena je 1843. godine, kao peta od sedmoro dece. Imala je 17 godina kada je prvi put pošla u školu, a pre toga je bila obrazovana od kuće. Međutim, od rane mladosti je pokazivala izuzetno interesovanje za zanate i boje, a njena prvobitna strast su bili slikanje i pisanje.

Do svoje 23. godine njen talenat je bio uveliko prepoznat, i njeni radovi su bili izlagani u Kraljevskoj akademiji umetnosti.

Društvo je osuđivalo zato što se nikada nije udavala, i s obzirom na njenu svestranost, važila je za “nekonvencionalnu ženu”. U trideset i četvrtoj godini se preselila da živi sa svojom majkom, u provinciju Sari, na jugu Engleske. Počela je sa radovima u dvorištu mnogo pre nego što je kuća bila izgrađena, a učestvovala je i u samom projektovanju kuće.

Ona je bila vrlo sposobna i svestrana žena. Baštovanstvo je bilo samo jedno od njenih strasti zajedno uz vez i – kovanje. Međutim, njena najveća ljubav je bilo slikanje.

Vid joj se godinama znatno pogoršavao, i u pedesetoj godini je patila od izražene kratkovidosti, zbog čega je svet videla u obrisima. Zbog ovog problema, morala je da odustane od slikanja četkom i bojama. Međutim, ona nikada nije bila dobra u odustajanju, te je svoju likovnu umetnost prebacila na teren i oživljavala svoje slike u bašti kuće u kojoj je živela sa majkom.

Njena bašta je bila prepuna boja, mirisa i biodiverziteta, potpuno suprotno tadašnjem stilu engleskih bašti. Naravno, ubrzo je bila zapažena, takođe od strane Vilijama Robinsona, urednika “The Garden“, i dalje najpopularnijeg časopisa o baštama na svetu. Pored sopstvene, radila je u preko 200 bašti širom Velike Britanije. Njen stil i rad je postao veći odraz prestiža nego bilo kakav komad odeće ili izgradnja skupe kuće.

Mala bašta u Lindisfarn zamku je jedan od odličnih primera dizajna Džekilove: masivni cvetnjaci, kroz koje se prožima cveće belih i plavih boja koje se preliva u narandžaste i crvene, a zatim se boje vraćaju u belu. Livadsko cveće koje se nalazi na obroncima litice su potomci semena koje je Džekilova posejala tako što je metkove punila semenjem i onda pucala na litice iz sačmare.

Jedno od njenih najznačajnih poznanstava je bilo sa Edvinom Lutjensom, 26 godina mlađim arhitektom na čiji je rad Džekil značajno uticala. Zajedno, Lutjens i Džekil su učestvovali u formiranju preko sto bašti.

Nije u potpunosti potvrđeno da li su bili i u romantičnoj vezi, mada iz dnevnika Emilije Lutjens, Edvinove žene, saznajemo sledeće: “Sa debelom, nepriličnom ženom, gospođicom Džekil, sa njenim velikim naočarima i ogromnim čizmama, Lutjens je oformio jednu od najvažnijih parnerstava u svom poslovnom životu. Oni se obožavaju, i on nju stalno zasmejava. Ona njega zove “Nedi”, a on nju “Bamps” i zajedno su jedan drugom inspiracija.” U to vreme su Lutjens kuća i Džekil bašta postali statusni simbol.

Tokom svog života, učestvovala je u formiranju preko 200 vrtova. Međutim, sačuvano je i zaštićeno svega 32 u “Registru parkova i bašti od posebnog istorijskog značaja“, od kojih nekoliko obuhvata i zajednički rad sa Edvardom Lutjensom.

Ona je takođe prva žena koja je osvojila najveće priznanje hortikulturista u Velikoj Britaniji (Victoria Medal of Honour).

Umrla je 1932 godine, u 89. godini života i njen spomenik je podigao i dizajnirao Lutjens. Na njemu je ugravirano: Gertruda Džekil – Umetnica, Baštovanka, Zanatlijka.

Tu negde blizu, al ne znam gde je,
vetar se topli, vrti i smeje,
čupka nam kosu i krošnje njiše. 
Bile su kiše.
Prošle su kiše.

– Mika Antić

Naslovna fotografija: TheOtherKev sa Pixabay

Nisi gangster ako nisi baštovan.

Mnogi baštovani će razumeti uzbuđenje kada vam procveta ivičnjak prvi put u sezoni ili kada dobijete bujne ruže u maju. Međutim, za jednog baštovana u Americi, baštovanstvo nije hobi čiji su rezultat divni cvetni aranžmani. Baštovanstvo je način preživljavanja i razolog da ustane ujutro.

Kada pomenemo reč “gangster”, uvek pomislimo na mračne ulice Los Anđelesa ili nekog drugog velikog Američkog grada, na drogu, oružje i druge predrasude koje nam holivudski filmovi nude, ali ta reč se nikada ne povezuje s baštovanstvom. Do sad.

Ron Finli je jedan čovek koji ruši predrasude na dve strane – ljudi iz siromašnog kvarta južnog Los Anđelesa ne moraju da se bave kriminalom – mogu da se bave i baštovanstvom. S druge strane, baštovanstvom se ne bave samo bakice i dekice iz predgrađa, već gangsteri, buntovnici i aktivisti.

Ronova priča počinje 2010. godine godine kada je načinio svoj prvi bunt – između svoje kuće i ulice posadio je kelj, suncokret, bundeve i drugo voće i povrće. Kada mu je došla inspekcija i kada su mu rekli da je zakonom zabranjeno da sadi biljke na javnoj površini – promenio je zakon.

Sada, posle 10 godina, zahvaljujući njemu niklo je više od deset urbanih bašta širom Los Anđelesa. Putovao je širom sveta pričajući o svom projektu. Jedno od popularnijih gostovanja su bila u TedTalk, gde je i dobio svoj nadimak “gangster baštovan” (gangster gardener). “Moramo da promenimo sastav zemljišta, a mi ljudi smo zemljište. Moramo da promenimo značenje reči “gangster”. Ako nisi baštovan, nisi gangster. Baštovanstvo je seksi. Baštovanstvo je bunt. Baštovanstvo je revolucija. I još uz to dobiješ jagode. ”

Od otvaranja njegove prve javne bašte, Ron je video razne upotrebe javnih bašta – za obrazovanje, stvaranje hrane, jačanje zajednice, različite vrste terapija, unapređivanje grada. On baštovanstvo poredi sa grafitima, zemlju sa platnom za slikanje, biljke sa sprejem. Baštovanstvo jeste vrsta umetnosti koja unapređuje gradove i živote građana i koji učestvuju i koji ne učestvuju u njima.

Tokom korone i karantina, Ronu je bašta služila kao utočište. “Bašta zavodi. Često dođem u 7 ujutro, i u trenutku kada sledeći put pogledam na sat, već je 7 uveče. Ljudi su gledali na moju baštu kao na neki “mali hobi” ili tako nešto, ali sada razumeju da ovo nije prokleti hobi, ovo je pitanje života i smrti. Ovo je revolucija”, kaže Ron Finli.

Naslovna fotografija: Joshua_Willson from Pixabay

Reciklaža, reci laža! — Kako recikliranje plastike zapravo utiče na životnu sredinu?

Reciklaža — najpoznatije polje od svih polja zaštite životne sredine! Nisu li svi čuli za reciklažu i zar to nije i najčešći prvi korak u upoznavanju sa ekologijom? Najkorišćenija i najpodložnija greenwashing-u, reciklaža!

Nezgodna istina je da, uz nekoliko izuzetaka, osnovni programi recikliranja ne pomažu u očuvanju životne sredine i zapravo, mnogi procesi čine više štete nego koristi. I, iznenađenje — smeće odvojeno za recikliranje završava na deponijama! Ali, vrednost recikliranja je u mnogim slučajevima teško izmeriti, jer ipak nisu ni sve reciklaže jednake. Na žalost (ili ne), ovim tekstom rušimo neretku iluziju recikliranja plastike i pričamo o tome da li i kada je reciklaža koristan način za čuvanje resursa, a kada to ipak nije.

Zamišljamo, upravo ste popili svoju Coca-Colu, ispraznili flašicu i sada šetajući gradom vidite dve kante: jednu sa i jednu bez nacrtanih strelica. Naravno, kada već možete da birate, zašto ne biste odmah poništili to što ste kupili jednokratnu plastiku odlaganjem iste u kantu za reciklabilni otpad. Neko će, kasnije, pokupiti vašu flašicu, istopiti je i napraviti novu, uz uštedu energije i novih resursa.

Sad, vratimo se u realnost, jer industrija otpada ne funkcioniše tako. Otpad iz većine Evrope i SAD-a slao se u Kinu i tamo prerađivao (“reciklirao”) i koristio za pravljenje manje kvalitetnih i skoro neuopotrebljivih predmeta. Međutim, kada je Kina na samom početku 2018. godine zatvorila svoja vrata uvozu otpada, nastao je problem. Zaduženi za ovo polje u Ujedinjenom kraljevstvu recikliranje plastike sada definišu kao potpuni mit, jer im je jasno da se sada sva njihova plastika slobodno (i javno!) rešava paljenjem otvorenim plamenom. Tako da, iako je zapaljena u Aziji, sav toksični dim nastao kao posledica, odlazi u atmosferu, vazduh koji svi na Zemlji udišemo, emitujući veliku količinu gasova sa efektom staklene bašte.

Međutim, i kada se reciklira, plastika je mesto gde ceo proces postaje najsporniji. Iako se gotovo sva plastika može reciklirati, ogromna većina (88%) se ne reciklira zbog toga što je postupak skup, komplikovan i rezultirajući proizvod je lošijeg kvaliteta od prvobitnog. Prednosti smanjenja ugljeničnog otiska su takođe nejasne. Plastika se mora transportovati, oprati, zatim iseći, pa istopiti; samim tim, i prikupljanje i proces reciklaže imaju veliki uticaj na životnu sredinu, sve to za proizvod mnogo lošijeg kvaliteta.

Pa ako se pitate da li bi trebalo da nastavite da reciklirate plastiku, evo odgovora: Da. Ali pre nego što to učinite, informišite se o tome koju plastiku skuplja vaš grad ili reciklažni centar. Ako niste najsigurniji za, možda staru kutiju za nakit, CD-ove, ili providnu foliju – onda stavljanje u reciklažnu kantu i nadanje da će se svakako reciklirati, ne znači ništa za okolinu. Ta plastika biće bačena u smeće nakon složene i skupe procedure sortiranja, tako da razmislite i možda je sami bacite ili apciklirajte (upcycling – recikliranje kod koga novonastali predmet ima veću vrednost od prvobitnog) i napravite nešo novo, korisno i kreativno od plastičnih predmeta koje više ne koristite. U trenutnoj situaciji, možda vam ovaj primer pravljenja zaštitnih maski od bačene plastike bude inspiracija za dalje odnošenje prema plastičnom otpadu.

Ipak, ovu priču moramo da završimo jednim generalnim zaključkom — iako recikliramo ili apcikliramo plastiku, najveće kompanije poput PepsiCo ili Nestle, neće prestati da proizvode nova plastična pakovanja sve dok ne preplave Zemlju njima ili dok se njihovi potrošači ne pobune i ne zatraže promenu pakovanja, samim tim politike poslovanja i njihovog odnosa prema planeti.
Dakle, recikliranje može najviše naštetiti okolini uglavnom zbog načina razmišljanja koje nam pruža. Niti će naša neodgovorna potrošnja biti opravdana recikliranjem, niti će problem prekomernog plastičnog otpada biti rešen.

Budite svesni. Budite odgovorni potrošači. Što smo svesniji problema, naši izbori postaće razumniji. Je li to malo više posla? Da li je pomalo neprijatno? Da, jeste. Ali, ovde ignorisanje nije rešenje, već zatvaranje očiju na problem naše planete i nas samih, ili nada da će neko drugi sve rešiti. Zato, prvo smanjite sopstvenu upotrebu i kupovinu novih plastičnih predmeta, zatim iskoristite ono što već imate, pa tek onda reciklirajte. I najvažnije, postavite jasne principe i ne dozvolite da vas multinacionalne kompanije ograničavaju na uništavanje planete samo da biste uživali u njihovim proizvodima.