Posts by Milica Damnjanović Zantvort

Milica Damnjanović Zantvort je pejzažni arhitekta, student master studija zaštite životne sredine i jedan od osnivača pokreta Petkom za budućnost u Beogradu. U slobodno vreme smišlja kako da zaustavi čovečanstvo od samouništenja.

Akcija za klimatsku pravdu! – 25.09.2020.

Ovu godinu obeležile su mnoge krize. Na samom početku godine, imali smo ogromne požare u Australiji, Srbija je dugo bila na crnoj listi što se tiče kvaliteta vazduha, zatim korona, kojoj se ne zna kraj i sve to nastavljeno duplim uraganom i požarima u Kaliforniji.

Nekima je ova godina proletela, ali kada pogledamo sve združene ekološke krize, čini se da se godina zapravo odužila.

S tim na umu, 25.09.2020 je obeležen kao dan borbe za klimatsku pravdu. Štrajk je održan u preko 3000 gradova širom sveta, u većem ili manjem obimu, u skladu sa epidemiološkom situacijom i uz podrazumevane mere predostrožnosti.

U Beogradu je štrajk obeležen u samom srcu Beograda, i jednom od saobraćajem najzagađenijih delova grada – Zelenom vencu. Jasan pokazatelj prisutnosti klimatskih promena u Beogradu je činjenica da već nekoliko godina unazad nema snega, ili ga ima u malim količinama, što negativno utiče na poljoprivredu i na zelenu infrastrukturu. Jedno od rešenja ovog problema jeste da se što više koristi javni prostor za sadnju zelenila, i da se zaustavi besomučno uništavanje zelenih površina i malih objekata zarad izgradnje velikih zgrada.

Ova akcija je prva od ekoloških akcija pokreta petkom za budućnost u Beogradu posle karantina. Zasigurno će ih biti još, ali će biti organizovane u skladu sa preporukama zdravstvenih organizacija. Nažalost, klimatska kriza ne čeka da se završi trenutna epidemija: možda ljudi jesu spremni da nastavimo po starom, ali planeta Zemlja nije i neće.

Njihove biljne kulture došle da ukradu posao našim!

Pogača od pšeničnog brašna, bosiljak i vino – trio bez kog je nemoguće zamisliti bilo koji pravoslavni praznik u Srbiji. Već vekovima se Srbi hvale svojom narodnom kuhinjom, i ponos na našu kuhinju ide do tačke religiozne fanatičnosti.

Međutim, ovi običaji bi izgledali potpuno drugačije da nije bilo migracija. Poljoprivreda se na mestu današnje Srbije razvija odvajkada, i na mnoge kulture smo beskrajno ponosni.
Često na pijacama možete zateći prodavce koji se diče svojim “srpskim paradajzom” ili “domaćim sortama paprike”. Međutim, da nije bilo seoba naroda, na našim prostorima ne bi bilo ni pšeničnog brašna, ni paprike, paradajza ni bosiljka – a na kraju, ni vina. Sve ove biljke su vremenom došle migracijom, koja je toliko nepopularna u poslednje vreme, a veoma zastupljena u našem svakodnevnom životu.

Sadašnja Sirija, Iran, Irak, Kuvajt i Turska – izvor našeg hleba.
Pšenica se gaji kao poljoprivredna kultura već više od 12.000 godina. Ova kultura poreklom iz doline Tigra i Eufrata je zahvaljujući migracijama osvojila Evropu ovim redosledom: Oko 6.000. godine p.n.e. je stigla u Grčku; u Španiju i donji tok Dunava oko 5.000 godine p.n.e; u zemlje Nizozemske oko 4.000 godina p.n.e. i u Englesku i Skandinaviju oko 3.000 godina p.n.e. Pored pšenice, ovaj isti put su prošli i ječam, ovas i raž, iako ne u isto vreme.
Takođe, iz današnjeg Irana su luk (mada je on široko rasprostranjen, te je nemoguće govoriti o tačnom poreklu) i šargarepa. Prvobitno gajena šargarepa je bila ljubičaste ili bele boje, a popularni narandžasti varijetet šargarepe je poreklom iz Holandije i nastao je u XVII veku.

Heljda, kao “superhrana” koja postaje sve popularnija u planinskim predelima Srbije je poreklom iz Kine. Lan i uljana repica su iz Indije, kao i bosiljak koji je veoma prisutan u srpskim pravoslavnim običajima. Pored ovih kultura, jedna od biljaka koja je dosta popularna u srpskoj kulturi i folkloru kao biljka koja odbija vampire, je zapravo iz centralne Azije. Beli luk je bio korišćen u Kini i Egiptu gde je prepoznat kao biljka sa antibakterijskim dejstvom, mnogo pre nego što su bakterije bile jasno definisane.

Vuk Stefanović Karadžić je 1852. godine u drugom izdanju “Srpskog rječnika” uz reč “bostan” naveo ovu izreku: “Kako radi obraće zelen bostan, t.j. propašće.” Ova izreka je starija od dva veka, i čini se da je bostan oduvek rastao na ovim prostorima. Međutim, bostan, odnosno lubenica i dinja su takođe biljke koje su na ove prostore došle zahvaljujući migracijama. Lubenica je poreklom iz Afrike, gde se još uvek mogu naći divlje sorte koje rastu u prirodi.

Bundeva i suncokret, čije semenke često služe za prekraćivanje nervoze prilikom gledanja utakmica, su poreklom iz Amerike. Takođe je poznato da nam iz Amerike dolazi i krompir.
Zapravo, pre 200 godina, Dositej Obradović je prepoznao potencijal krompira i uvezao ga je u Srbiju. Nije ni sanjao da će reakcija ljudi biti slična današnjoj reakciji na 5G mreže.
Toliko je bilo teško ubediti ljude da gaje krompir, da je vlast tukla seljake ako ne žele da gaje ovu kulturu, a tadašnji učeni ljudi morali su da smišljaju narodne priče o Svetom Savi, Đavolu i krompiru, ne bi li ubedili ljude da je u redu jesti krompir (iako je krompir došao u Srbiju pet vekova nakon što je Sveti Sava umro). Danas je nemoguće zamisliti srpsku trpezu bez pekarskog krompira ili krompir salate.
Paprika, povrće na čije ime smo toliko ponosni da je došlo iz našeg jezika, je zapravo poreklom iz Meksika, i da nije bilo migracija, možda ne bi bilo ni ajvara.

Pored poljoprivrednih kultura, postoje mnoge vrste sa kojima se poistovećujemo a koje dolaze sa drugih kontinenata. Jedna od njih je i bagrem, koji je u stvari invazivna korovska vrsta sa američkog kontinenta.

“Nacionalni identitet”, “domaće” i “odavde” su komplikovani pojmovi sa labavim, subjektivnim značenjem. U svetu biljaka, takve reči su utoliko više bez značenja, jer određene vrste su mogle da se formiraju samo u specifičnim uslovima, ali čak ih ni korenje ne sprečava da pređu na druge kontinente. Mnoge od ovih vrsta su ostavile trag u istoriji i danas predstavljaju jedan od načina da razumemo ljudske migracije.

I možda sledeći put kada jedete šopsku salatu, setite se da je u vašem tanjiru zanimljiv geografski miks – krastavac poreklom iz današnje Indije, paradajz poreklom iz centralne i južne Amerike, u čiji sok umačete pšenični ili heljdin hleb, poreklom iz istočne ili centralne Azije. Međutim, i dalje sa srpskim sirom — osim ako i kultura sira ne potiče sa nekog drugog mesta?

Naslovna fotografija: My pictures are CC0. When doing composings: from Pixabay

Gertruda Džekil (1843 – 1932) – ne pitajte me kako da kopate. Uzmite ašov i naučite.

Sunce se, eno, kao vreteno nad gradom vrti i glavom klima. 
Sve je u meni danas šareno.
I u tebi je možda šareno. 
U nama svima šarenog ima.

– Mika Antić

Gertruda Džekil je umetnica u svakom smislu te reči. Njena predanost bojama, strukturi i lepoti prirode prevazilazi samo jednu vrstu umetnosti.

Rođena je 1843. godine, kao peta od sedmoro dece. Imala je 17 godina kada je prvi put pošla u školu, a pre toga je bila obrazovana od kuće. Međutim, od rane mladosti je pokazivala izuzetno interesovanje za zanate i boje, a njena prvobitna strast su bili slikanje i pisanje.

Do svoje 23. godine njen talenat je bio uveliko prepoznat, i njeni radovi su bili izlagani u Kraljevskoj akademiji umetnosti.

Društvo je osuđivalo zato što se nikada nije udavala, i s obzirom na njenu svestranost, važila je za “nekonvencionalnu ženu”. U trideset i četvrtoj godini se preselila da živi sa svojom majkom, u provinciju Sari, na jugu Engleske. Počela je sa radovima u dvorištu mnogo pre nego što je kuća bila izgrađena, a učestvovala je i u samom projektovanju kuće.

Ona je bila vrlo sposobna i svestrana žena. Baštovanstvo je bilo samo jedno od njenih strasti zajedno uz vez i – kovanje. Međutim, njena najveća ljubav je bilo slikanje.

Vid joj se godinama znatno pogoršavao, i u pedesetoj godini je patila od izražene kratkovidosti, zbog čega je svet videla u obrisima. Zbog ovog problema, morala je da odustane od slikanja četkom i bojama. Međutim, ona nikada nije bila dobra u odustajanju, te je svoju likovnu umetnost prebacila na teren i oživljavala svoje slike u bašti kuće u kojoj je živela sa majkom.

Njena bašta je bila prepuna boja, mirisa i biodiverziteta, potpuno suprotno tadašnjem stilu engleskih bašti. Naravno, ubrzo je bila zapažena, takođe od strane Vilijama Robinsona, urednika “The Garden“, i dalje najpopularnijeg časopisa o baštama na svetu. Pored sopstvene, radila je u preko 200 bašti širom Velike Britanije. Njen stil i rad je postao veći odraz prestiža nego bilo kakav komad odeće ili izgradnja skupe kuće.

Mala bašta u Lindisfarn zamku je jedan od odličnih primera dizajna Džekilove: masivni cvetnjaci, kroz koje se prožima cveće belih i plavih boja koje se preliva u narandžaste i crvene, a zatim se boje vraćaju u belu. Livadsko cveće koje se nalazi na obroncima litice su potomci semena koje je Džekilova posejala tako što je metkove punila semenjem i onda pucala na litice iz sačmare.

Jedno od njenih najznačajnih poznanstava je bilo sa Edvinom Lutjensom, 26 godina mlađim arhitektom na čiji je rad Džekil značajno uticala. Zajedno, Lutjens i Džekil su učestvovali u formiranju preko sto bašti.

Nije u potpunosti potvrđeno da li su bili i u romantičnoj vezi, mada iz dnevnika Emilije Lutjens, Edvinove žene, saznajemo sledeće: “Sa debelom, nepriličnom ženom, gospođicom Džekil, sa njenim velikim naočarima i ogromnim čizmama, Lutjens je oformio jednu od najvažnijih parnerstava u svom poslovnom životu. Oni se obožavaju, i on nju stalno zasmejava. Ona njega zove “Nedi”, a on nju “Bamps” i zajedno su jedan drugom inspiracija.” U to vreme su Lutjens kuća i Džekil bašta postali statusni simbol.

Tokom svog života, učestvovala je u formiranju preko 200 vrtova. Međutim, sačuvano je i zaštićeno svega 32 u “Registru parkova i bašti od posebnog istorijskog značaja“, od kojih nekoliko obuhvata i zajednički rad sa Edvardom Lutjensom.

Ona je takođe prva žena koja je osvojila najveće priznanje hortikulturista u Velikoj Britaniji (Victoria Medal of Honour).

Umrla je 1932 godine, u 89. godini života i njen spomenik je podigao i dizajnirao Lutjens. Na njemu je ugravirano: Gertruda Džekil – Umetnica, Baštovanka, Zanatlijka.

Tu negde blizu, al ne znam gde je,
vetar se topli, vrti i smeje,
čupka nam kosu i krošnje njiše. 
Bile su kiše.
Prošle su kiše.

– Mika Antić

Naslovna fotografija: TheOtherKev sa Pixabay

Nisi gangster ako nisi baštovan.

Mnogi baštovani će razumeti uzbuđenje kada vam procveta ivičnjak prvi put u sezoni ili kada dobijete bujne ruže u maju. Međutim, za jednog baštovana u Americi, baštovanstvo nije hobi čiji su rezultat divni cvetni aranžmani. Baštovanstvo je način preživljavanja i razolog da ustane ujutro.

Kada pomenemo reč “gangster”, uvek pomislimo na mračne ulice Los Anđelesa ili nekog drugog velikog Američkog grada, na drogu, oružje i druge predrasude koje nam holivudski filmovi nude, ali ta reč se nikada ne povezuje s baštovanstvom. Do sad.

Ron Finli je jedan čovek koji ruši predrasude na dve strane – ljudi iz siromašnog kvarta južnog Los Anđelesa ne moraju da se bave kriminalom – mogu da se bave i baštovanstvom. S druge strane, baštovanstvom se ne bave samo bakice i dekice iz predgrađa, već gangsteri, buntovnici i aktivisti.

Ronova priča počinje 2010. godine godine kada je načinio svoj prvi bunt – između svoje kuće i ulice posadio je kelj, suncokret, bundeve i drugo voće i povrće. Kada mu je došla inspekcija i kada su mu rekli da je zakonom zabranjeno da sadi biljke na javnoj površini – promenio je zakon.

Sada, posle 10 godina, zahvaljujući njemu niklo je više od deset urbanih bašta širom Los Anđelesa. Putovao je širom sveta pričajući o svom projektu. Jedno od popularnijih gostovanja su bila u TedTalk, gde je i dobio svoj nadimak “gangster baštovan” (gangster gardener). “Moramo da promenimo sastav zemljišta, a mi ljudi smo zemljište. Moramo da promenimo značenje reči “gangster”. Ako nisi baštovan, nisi gangster. Baštovanstvo je seksi. Baštovanstvo je bunt. Baštovanstvo je revolucija. I još uz to dobiješ jagode. ”

Od otvaranja njegove prve javne bašte, Ron je video razne upotrebe javnih bašta – za obrazovanje, stvaranje hrane, jačanje zajednice, različite vrste terapija, unapređivanje grada. On baštovanstvo poredi sa grafitima, zemlju sa platnom za slikanje, biljke sa sprejem. Baštovanstvo jeste vrsta umetnosti koja unapređuje gradove i živote građana i koji učestvuju i koji ne učestvuju u njima.

Tokom korone i karantina, Ronu je bašta služila kao utočište. “Bašta zavodi. Često dođem u 7 ujutro, i u trenutku kada sledeći put pogledam na sat, već je 7 uveče. Ljudi su gledali na moju baštu kao na neki “mali hobi” ili tako nešto, ali sada razumeju da ovo nije prokleti hobi, ovo je pitanje života i smrti. Ovo je revolucija”, kaže Ron Finli.

Naslovna fotografija: Joshua_Willson from Pixabay

2020. godina — najtoplija godina do sad (opet)

Ova godina će biti najtoplija godina od kad su počela merenja. Postoji 50-75% šanse da će biti oboren rekord postavljen pre 4 godine.

Iako je Covid-19 karantin širom sveta doprineo privremenom smanjenju aerozagađenja, nije ništa postignuto što bi umanjilo ubrzane klimatske promene. Ta kriza zahteva dugoročnije mere zaštite životne sredine.

Posle najtoplije zime 2019. godine, izgleda da nam predstoji neuobičajno topla godina širom sveta. Od januara do maja, temperaturni rekordi su premašeni od Antarktika do Grenlanda. Ova činjenica zbunjuje čak i naučnike koji su klimatski skeptici, s obzirom da nije El Niño godina – fenomen kada se očekuju visoke temperature.

Gavin Šmidt, direktor Nasa Instituta u Njujorku procenjuje da su 60% šanse da će ova godina imati rekordno visoke temperature. S druge strane, klimatski zavod Velike Britanije procenjuje da će ova godina svakako biti među pet najtoplijijh od kad se vrše merenja, mada sa samo 50% šanse da bude najtoplija do sad.

Ovaj januar je bio najtopliji do sad od kad je merenja, i mnoge arktičke zemlje su ostale bez snega. U februaru, istraživačka baza na Antarktiku je zabeležila temperaturu od više od 20°C. Na drugom kraju sveta, u Kaanaku, na Grendlandu, zabeleženo je rekordnih 6°C.

U prva četiri meseca, u istočnoj Evropi i Aziji temperature su za oko 3°C više nego prosečne temperature. U poslednjih nekoliko nedelja, temperature u SAD su takođe više nego inače. Na primer, prošlog petka u Los Anđelesu temperatura je dostigla rekordnih 34°C. Zapadna Australija je takođe dostigla rekordno visoke temperature za ovo doba godine.

Karsten Haustein, klimatolog sa Univerziteta u Oksfordu, kaže da globalna temperatura preti da prevaziđe 1.2°C u odnosu na predindustrijsko doba. Iako je pandemija umanjila količinu novih emisija, količina gasova staklene bašte u atmosferi se ne smanjuje.
“Klimatska kriza se nastavlja istim tempom”, Hausten je izjavio. “Emisije će se smanjiti ove godine, ali koncentracije gasova staklene bašte će nastaviti da rastu. Teško da će biti značajne promene u atmosferi zbog Korona virusa. Ali sada imamo šansu da promenimo naše odluke i da iskoristimo korona krizu kao katalizator za postavljanje novih, održivih mera transporta i proizvodnje električne energije.

Neophodno je da se okrenemo nauci i da uključimo nauku u donošenje bitnih političkih odluka. Čovečanstvo je prošlo kroz jednu malu krizu, koju treba da iskoristimo kao početak rešenja daleko veće krize: ubrzanih klimatskih promena.

Naslovna fotografija: klimkin sa Pixabay

Coca-cola i Pepsi ne ispunjavaju obećanja – najveći zagađivači plastikom na svetu

Tearfund nevladina organizacija kaže da proizvođači gaziranih sokova ne rade dovoljno na umanjenju sopstvenog plastičnog otpada.

Nevladina organizacija Tearfund je napravila plan kako ove kompanije mogu da smanje svoj otpad. Plan se sastoji iz tri stavke.

  • poslati izveštaj do kraja 2020 godine o količini jednokratne plastike koja je prodata u svakoj od zemalja;
  • prepoloviti ovaj broj prodate jednokratne plastike do 2025. godine korišćenjem staklene ambalaže koju potrošači mogu da vrate uz kauciju
  • osigurati do 2022. godine da je polovina jednokratne plastike koja napusti fabriku reciklirana.

Do sada su sve kompanije objavile ili obećale da će objaviti informacije o prodatoj plastici, ali nisu to uradili za svaku zemlju. Ni Pepsi ni Coca-Cola nisu javno objavile da će smanjiti upotrebu jednokratne plastike, niti da će uložiti u višekratnu ambalažu.

Dr Rut Valerio, direktor Tearfund-a tvrdi da se koraci ka umanjenju plastičnog otpada kompanija Coca-cola i Pepsi svodi samo na prazne priče, a vrlo malo na stvarnu akciju.

Izveštaj od prošlog meseca pokazuje da su četiri kompanije odgovorne za više od pola miliona tona plastičnog otpada u šest zemalja u razvoju. Da stavimo to u perspektivu, 1kg = 50 boca od 500ml.

Predstavnik PepsiCo je izjavio da oni već rade da do 2025. godine 100% njihovih pakovanja bude reciklabirno, kompostabilno ili biorazgradivo. Oni obećavaju da će nastaviti saradnju sa Tearfund da bi zajedno mogli da rade na rešavanju ovog problema.

Coca-cola kompanija kaže da je ovaj izveštaj bio veoma osvešćujući za njih, i da ne žele da vide više plastičnog otpada tamo gde ne treba, kao i da prepoznaju svoju odgovornost. Oni su ovakvo obećanje već dali u Novembru prošle godine, da bi u januaru ove godine, Bea Perez, predstavnica Coca-cola kompanije izjavila da kompanija “ne planira da prestane da koristi plastične boce, jer je to ono što potrošači žele.

Nama preostaje pitanje: da li ljubitelji Coca-Cola sokova treba da prestanu da piju sokove ove kompanije da bi bili odgovorni prema planeti? Možda je najbolji odgovor: Ne. Treba da zahtevaju od Coca-cola kompanije da im omogući da uživaju u njihovim proizvodima bez da time uništavaju planetu.

Kako? Za početak možete im pisati na pr.rs@cchellenic.com i kao odgovorni potrošač a ujedno i njihova mušterija zahtevati da ukinu plastiku. A onda ukoliko želite da uživate u njihovim proizvodima, birajte one koje su u staklu, da biste pokazali da je to atraktivnija i jedina opcija za vas. Neko će reći “Skuplje je tako.” ali otpad je daleko veća cena koju plaćamo u odnosu na ono što dobijamo.

Naslovna fotografija: Rafael_Neddermeyer sa Pixabay

Mi protiv nas. – uništavanje životne sredine i Covid-19

“Uništavanje biodiverziteta i prirode šteti čovečanstvu i civilizaciji kakvu poznajemo. Covid-19 je samo upozorenje”, kažu eksperti.

Prema rečima Inger Andersena, šefa za zaštitu životne sredine Ujedinjenih Nacija, priroda pokušava da nam pošalje poruku ovom pandemijom. Andersen je rekao da je čovečanstvo stavilo previše pritiska na prirodu, sa poražavajućim posledicama. Ako ne brinemo o planeti, štetimo sami sebi.

Da bi se sprečilo dalje širenje sličnih bolesti i izazivanje većih katastrofa, stručnjaci širom sveta kažu da moramo da čuvamo prirodna bogatstva, da umanjimo ubrzane klimatske promene, i da prestanemo sa ekstenzivnom poljoprivredom, rudarstvom i urbanizacijom kakvu poznajemo do sad. Potrebno je da se ponovo povežemo sa prirodom.

Još jedna od hitnih mera koje je potrebno preuzeti jeste da se zatvore marketi živih životinja, koji je nazvan i “savršeno miksalište za bolesti”, kao i ilegalna trgovina divljim i domaćim životinjama.
Andersen je takođe dodao da je prioritet da se suzbiju posledice Covid-19 virusa, ali da plan na duge staze mora uključivati gubitak staništa divljih životinja i nestanak biodiverziteta.

“Nikada patogeni nisu imali ovoliko prilika da pređu s divljih i domaćih životinja na ljude”, navodi Andersen. Čak 75% infektivnih bolesti dolazi iz divljeg sveta.

Velike ekološke katastrofe, kao što su Australijski požari, najviše zabeležene temperature i najgora infestacija skakavaca u Keniji su samo neke od katastrofa koje su nas zadesile, a mnoge nas još očekuju zbog nesavesnog tretiranja prirode.

Požari u Australiji. Izvor: WeWork

Stvaranje i širenje Covid-19 je bilo ne samo predvidivo, već i očekivano. Studija iz 2007 godine, koja je istraživala Sars 2002-03 godine zakljuzčuje: “Sa prisustvom patogena nalik na Sars-CoV u Rhinolophus hipposideros slepim miševima, i kulturom u kojoj se divlje životinje konzumiraju, pitanje je vremena kada će se sledeća pandemija desiti.”

Druge zarazne bolesti iz prirode imaju mnogo veću smrtnost. Ebola ima 50% smrtnosti, a Nipa virus 50-75% smrtnosti. Neki od stručnjaka smatraju da nam se “donekle posrećilo” s Covid-19 virusom, iako se trenutno ne čini tako. Ova situacija bi trebalo da nas upozori na to koliko smo ranjivi, i koliko bi gore moglo da bude.

Gotovo uvek je ljudsko ponašanje odgovorno za ovakve epidemije, i biće ih još ukoliko se ne promenimo, rekao je Endru Kuninghem, iz zoološkog udruženja Londona.

Prodaja živih divljih životinja u Kini. Izvor: BBC

Kina je zabranila prodaju živih divljih životinja na marketima, i zasigurno da će ovo biti trajna mera. Međutim, da bi borba protiv virusa bila uspešna, potrebno je da se ovakve zabrane dese svuda u svetu. U Africi postoji veliki broj ovakvih pijaca, a sa modernim načinom putovanja, možete za dan preneti patogen iz Afrike u London.

Aron Bernstajn, iz Harvard škole za javno zdravlje je rekao da je uništavanje prirodnih resursa ono što dovodi divljač blizu ljudi, i da klimatske promene zajedno sa uništavanjem prirodnih staništa stavaraju priliku da se stvaraju novi patogeni.
Dakle, sprečavanjem uništavanja prirode, sprečile bi se i mnoge prilike da ovakvi patogeni pređu na čoveka.

Odvajanjem zaštite zdravlja i zaštite prirode je opasna varka. Naše zdravlje je u potpunoj zavisnosti od predvidive klime kao i organizama sa kojima delimo planetu.

Jedan od ljudi koji se bavi proučavanjem uništavanja prirodnih staništa je i Tomas Gilespe, sa Emori univerziteta, odseka za zaštitu životne sredine. On je izjavio: “Patogene nije briga da li ste čovek ili neka druga životinja” i dodaje da ga uopšte ne čudi da se pandemija Covid-19 dogodila. Većina patogena tek čeka da bude otkrivena, i mi poznajemo samo mali procenat bolesti.

Prvi na udaru zaraze su radnici koji se bave sečom šuma. Izvor: Mongabay

Čovečanstvo stvara savršene uslove za stvaranje bolesti, time što skraćuje prirodnu granicu između životinje domaćina (određenog patogena) i sebe. “Možemo da očekujemo širenje bolesti koje imaju veliku smrtnost. Bolest kao što je Ebola se ne širi lako. Ali bolest sa jednakom stopom smrtnosti kao Ebola može da nađe način da se širi jednako lako kao i ospice.” izjavio je Gilespe.

Priroda je stavljena pod ogroman pritisak. Velika prostranstva prirodnog habitata se gube, što znači da životinje obitavaju u manjem prostranstvu od onoga na kom bi trebalo. Očajne, i bez dovoljno hrane, one će se neminovno približiti ljudima u potrazi za osnovnim životnim namirnicama. Životinje koje nikada ranije ne bi prišle čoveku su sada primorane da ulaze u gradove.”

Neke od životinja su vrlo povoljne za prenošenje patogena. Primeri su pacovi i slepi miševi, čije populacije se trenutno povećaju ukoliko dođe do seče šuma. Dakle, što više sečemo šume i druga prirodna staništa, to smo u većoj opasnosti.

Poznata fotografija orangutana koji pokušava da zaustavi bager. I majmuni su shvatili da je ljudsko ponašanje štetno i za njih i za planetu. Izvor: Telegraph

I šta sad? Šta mi, ako išta i možemo, da radimo povodom ovih informacija?

Kejt Džons sa UCL fakulteta za ekologiju i biodiverzitet kaže: “Moramo da razmišljamo o svetskoj biozaštiti, da pronađemo slabe tačke i da poboljšamo zdravstvo u svim zemljama. U suprotnom, možemo očekivati scenarije daleko gore od Korona virusa. Sada su rizici veći. Uvek su bili prisutni, generacijama unazad. Međutim, naše ponašanje prema prirodnim resursima je pogrešno, i to ponašanje moramo da promenimo.”

Džons kaže da promena društva mora da dođe simultano i iz bogatih i iz siromašnih zemalja. Potreba za drvetom, mineralima i resursima dovodi do uništavanja i oštećenja staništa širom sveta, što doprinosi stvaranju novih bolesti.

Brajan Brd, virolog sa Kalifornijskog univerziteta kaže da smo sada u vremenu stalne opasnosti: “Bolesti se šire lakše i brže nego ikada pre, što znači da i mi moramo brže da reagujemo. Istraživanje bolesti treba dosta ulaganja, promene ljudskog ponašanja, i lokalne samouprave moraju da slušaju naučnike.”

Znanje o patogenima mora najpre da dopre do lovaca, šumara, prodavaca i potrošača. Brajan dodaje i da sve bolesti počinju od jednog ili dvoje ljudi. Rešenje je da se počne s obrazovanjem i podizanjem svesti o ovakvim bolestima, ali i formiranjem zakona koji će štititi čovečanstvo od patogena, kao i prirodu od čovečanstva.

Domoroci se godinama bore da zaustave seču šuma, često ni ne znajući da time štite i ostatak civilizacije od patogena. Izvor: Telegraph

Kratkoročna rešenja, kao što su rešenja koja imamo na snazi sada se uglavnom odnose na zaustavljanje širenja trenutne zaraze. Međutim, ono u šta treba da uložimo jesu dugoročna rešenja, s obzirom da će nove infektivne bolesti vrlo lako ući u gradove. Dugoročna rešenja podrazumevaju i promenu upravljanja gradovima, umanjenje uništavanja prirodnih predela, i promenu načina na koji se trenutno društvo razvija.

Poenta je samo da budemo spremni za sledeću pandemiju. Prema rečima Brajana: “Ne možemo da predvidimo gde će se sledeća pandemija desiti, tako da treba da imamo unapred pripremljene univerzalne planove umanjenja pandemije, kao i da budemo spremni za najgore moguće ishode.” i dodaje “Jedino što zasigurno znamo, jeste da će sledeća pandemija sigurno da se desi, ukoliko nastavimo da koristimo planetu na ovaj način.”

A sve se čini da hoćemo.

Naslovna fotografija: Alexandra_Koch sa Pixabay

Visoke zimske temperature — Lepo vreme ili nevidljiva kriza?

Ova zima je bila najtoplija u evropi ikada zabeležena, zahvaljujući ubrzanim klimatskim promenama.

Servis Evropske unije Kopernikus, koji se bavi klimatskim promenama (Copernicus Climate Change Service C3S) meri temperaturna kolebanja još od 1855. godine. Oni su izjavili da je prosečna temperatura u decembru, januaru i februaru za 1.4°C viša od prethodno postavljenog rekorda, u zimu 2015/16. Ranije, novi rekordi bi bili tek za nijansu viši od prethodnih ili od prosečne temperature. Ono što ovu zimu čini neobičnom, jeste činjenica da je bila za 3.4°C toplija od proseka temperatura između 1981 i 2010.

Nesezonska temperatura je dovela do potpunog izostanka zimske berbe grožđa u Nemačkoj. U Švedskoj i Rusiji su morali da uvoze sneg za potrebe zimskih igara. U Helsinkiju je prosečna temperatura za januar i februar bila za 6°C viša nego prosek temperatura za 1981-2010. U Velikoj Britaniji se očekuju ozbiljne poplave usled viših temperatura, slične onima koje su se desile 2015. godine.

Uticaj povećanja temperature od početka merenja. Plava linija predstavlja uticaj čoveka. Izvor: USGCRP

“Iako je ova zima zaista ekstremna sama po sebi, gotovo je izvesno da su visoke temperature povećane usled ubrzanih klimatskih promena”, izjavio je za Guardian Karlo Buontempo, direktor C3S.
On takođe dodaje: “Iako su ovako ekstremno visoke temperature zabrinjavajuće, ne mora da znači da će se ovakva kolebanja nastaviti. Van tropa, zimske temperature mogu dosta da variraju.”

Naučnici širom sveta očekuju da će se temperaturni ekstremi povećati. U Australiji je zabeležena druga najtoplija zima za redom, zbog čega se javljaju suše i veliki požari.

Na Antarktiku, temperatura je prvi put u istoriji merenja iznad 20°C, skoro za ceo stepen viša od prethodnog rekorda postavljenog 1982. godine.

2019. godina je zabeležena kao najtoplija godina ikada. Temperature okeana su takođe dostigle novi rekord u 2019. godini, i naučnici procenjuju da se temperatura povećava brže nego što je prvobitno procenjeno.

I u Srbiji je 2019. godina bila najtoplija godina u istoriji merenja. Što znači da se klimatske promene se mogu činiti kao pozitivna stvar? Ova zima je bila toliko topla da nam gotovo uopšte nisu bile potrebne kape i šalovi. Često smo mogli da uživamo u sunčanim danima u kafićima na otvorenom.

Visoke zimske temperature su velika opasnost za poljoprivredu. Dok se u gradovima uživa u parkovima, ovakve zime uglavnom znače da će biti teška poljoprivredna godina. Foto: Milica Damnjanović Zantvort

Međutim, moramo da imamo na umu da su ovako tople zime loše za poljprivredu. Visoke temperature u toku zime, a niske temperature u toku kanog proleća negativno utiču na poljoprivredu. Takođe, nepredvidivo vreme može dovesti do suša praćenim poplavama, što takođe dovodi do velikih šteta u poljoprivredi, a samim tim i na celokupnu ekonomiju.
Nesnosno visoke temperature i temperaturna kolebanja štete i zdravlju.

Pored neizvesne ekonomske situacije koja će uslediti posle pandemije, poslednje što nam treba jeste krah na poljoprivrednom tržištu i poskupljenje osnovnih životnih namirnica.
Međutim, ukoliko se situacija sa ubrzanim klimatskim promenama nastavi, možemo očekivati okava scenario i ove, i svake naredne godine.

Naslovna fotografija: shell_ghostcage from Pixabay

Zero waste – moć ili nemoć pojedinca?

Najveća greška ljudi kada je u pitanju zero-waste pokret (život bez smeća), jeste mišljenje da svako može na taj način da živi. To mišljenje sam i sama imala, pre nego što sam pokušala da se upustim u ovu ogromnu promenu.

Prvo, ovakav način života u gradu podrazumeva detaljno planiranje, posvećenost i dosta slobodnog vremena. Činjenica je da ako neko mora da razmišlja o nedovoljnim finansijama, deci, dugovima, bolesnim roditeljima i mnogim drugim uobičajnim i nesrećnim okolnostima, neće moći da svoj život posveti podvigu da ide pola sata duže do pijace da kupi šampinjone na meru, radije nego plastificirane šampinjone iz obližnjeg maksija.

Čvrsti šampon za kosu bez ambalaže. Moje omiljeno otkriće koje sam imala tokom pokušaja zero-waste života. Izvor: KuhinjskePriče

U Srbiji godišnje nastane 1.7 tona otpada po stanovniku. To je skoro šest puta više nego pre 10 godina. Dakle, količina smeća se povećava iz godine u godinu, a realnog rešenja nema. Dakle, da li mi, kao potrošači možemo da promenimo trenutnu situaciju? Zero-waste može da bude jedna od opcija, ali da li je realna i da li je dovoljno brza? Ili smo mi koji živimo koristeći principe ovog pokreta prosto nalik na Pontija Pilata, koji pere ruke od greha, ali ne sprečava zlo?

Deponija u Vinči je gorući (ha ha) problem već godinama. Iako se govori o različitim tenderima i rešenjima već godinama, ništa se ne dešava da se taj problem reši. Zbog ovakvih problema, zero-waste pokret se često čini kao logično rešenje nas koji nismo u moći da ovakve probleme rešavamo. Izvor: Novosti

Neki od najpopularnijih blogera koji se bave ovom temom odlučno tvrde da je moguće za godinu dana proizvesti samo jednu teglu otpada, i da ovo može da radi bilo ko nezavisno od socioekonomskog statusa.
Međutim, kada sam počela da istražujem kako bi ovaj način života izgledao u Srbiji, bilo je jasno da će mnogo vremena otići na planiranje, kupovanje određenih proizvoda na pijaci umesto u marketu, pronalaženje posebnih mesta za kupovinu kafe, hrane za psa i mačku, a da ne pominjem da su neki proizvodi nemoguća misija – kao na primer lekovi.

A i ako nađem namirnice ili proizvode bez ambalaže, koliko je otpada napravljeno tokom proizvodnje?

Regulacije koje se tiču bezbednosti hrane često ugrožavaju životnu sredinu. Dok u Srbiji mi još uvek imamo opciju kupovine voća i povrća kod proizvođača, bez smeća, van Srbije regulacije često nalažu da se proizvodi drže u plastici. Foto: Jill Wellington sa Pixabay

Bez obzira što imam dovoljno slobodnog vremena, živim dovoljno blizu centra Beograda, te imam u ponudi prodavnice svih sadržaja i mogućnosti, a opet i dovoljnu finansijsku sigurnost (da ne moram da radim dva posla), ovakav način života je već posle dve nedelje bio iscrpljujuć.
Ako kupim jabuke u prodavnici, moram da pazim da nemaju etiketu, a i onda će neke namirnice – kao blitva, biti uvezane plastičnom gumicom. Nekog voća i povrća – rukole, malina ili borovnica bih se morala u potpunosti odreći (osim ako idem na pijacu u toku sezone). A i onda na kraju svake zero-waste kupovine dobijem račun koji je u najboljem slučaju reciklabiran (ali da naglasim – reciklaža nije zero-waste).

Dakle, živeti životom bez smeća je zaista privilegija. Privilegija da imam dovoljno novca da kupujem sve namirnice u obližnjim radnjama bez obzira na cenu. Ili privilegija da imam nekoga na selu ko će proizvoditi hranu za mene. Privilegija da ne radim dva ili tri posla, te da mogu da odvojim vreme za ovaj način života. Privilegija da ne brinem o deci ili bolesnom članu porodice 24 sata, sedam dana u nedelji. Ta lista privilegija može da bude prilično dugačka.

Jedan od načina borbe protiv smeća jeste aktivizam. Zero-waste pomaže da stalno imamo na umu koliko je štetan sistem u kom živimo. Foto: Milica Damnjanović Zantvort

Čak i ako izaberem da iskoristim tu privilegiju, količina truda potrebna da bi se održao takav način života zarad ne tako velikog učinka se često čini ekstremna ili ne fer. Zašto je na meni odgovornost da izbegavam da živim unutar sistema koji mi se nameće? Zašto ne postoje zakoni i pravila koja će osigurati da na kraju proizvodnje nema otpada? Zar ne bi trebalo, na kraju, da odgovornost leži na kompaniji koja to đubre proizvodi?

Nemojte me shvatiti pogrešno. Mislim da postoji nebrojano načina da budemo bolji. Izbegavanje plastične kese ili slamčice u kafiću je prilično prosto. Neke promene takođe mogu da vam uštede novac vremenom, na primer kupovina višekratne flašice, ili kupovina hrane u zdravoj hrani gde su proizvodi jeftiniji. Ako jesmo dovoljno privilegovani, i treba da odvojimo vreme da budemo društveno odgovorniji. Ali ne možemo da ignorišemo činjenicu da postoje mane u ovom sistemu koji stvara otpad, i da umesto toga krivimo pojedince koji ne mogu u ovaj pokret da se uključe.

Jedno od popularnih rešenja problema plastičnog otpada i često prvi korak u zero-waste pokretu je uvođenje cegera u život. Foto: cdn

Promovisanje ovog načina života kao apsolutno mogućeg jer “ja to radim” ne postiže mnogo van zero-waste sistema osim frustracija ljudi koji u njega ne mogu da se uključe.

U Americi i drugim delovima sveta gde je ovaj pokret popularniji, ljudi koji žive ovim načinom života često mogu biti agresivni prema onima koji nisu spremni na takvu promenu. Takav stav često dovodi do raskola, gde su ljudi koji žive zero-waste principom viđeni kao ništa drugo do ekoloških fanatika.
Na sreću, ljudi koji se bave ovim pokretom u Srbiji su uglavnom divni ljudi koji su posvećeni promeni, i koji imaju strpljenja da te promene čine postepeno, i ne obavezno savršeno. Primer ovakve zajednice je Za manje smeća i više sreće Facebook grupa, gde možete naći brojne savete kako da smanjite sopstveni otpad.

Za kraj, pokušaj ovog načina života me je naučio jednu stvar – a to je da imam brojne privilegije i da mogu svoj život da učinim donekle zdravijim i manje štetnim po okolinu.
Međutim, posle samo mesec dana razumela sam još jednu stvar – a to je da je krajnje vreme da se naše institucije aktiviraju i da se i političari i industrija pokrene i zabrani jednokratnu plastiku, stiropore, plastične flaše, limenke i drugu ambalažu koja nije višekratna.
I možda je najbolji način koji vodi ka boljitku upravo da se uključimo u aktivizam, a pored toga da činimo male korake na individualnom nivou – što bi se reklo, za našu dušu.

“Dabogda živeo u zanimljiva vremena” – šesto izumiranje

Elizabet Kolbert, spisateljica iz Amerike, je istraživala preobimnu temu masovnih izumiranja za potrebe njene knjige, šesto izumiranje. Ona na vrlo jasan način prikazuje rezultate naučnih istraživanja širom sveta koja jasno govore da je šesto veliko izumiranje u toku.

Početkom XIX veka, koncept izumiranja nije postojao. Tomas Džeferson, koji se dosta zanimao za prirodnjačke nauke, je zaista verovao da će istraživači koje je poslao na severozapad pronaći mamute, čije su kosti prvi put tada bile pronađene u Americi. On je verovao da ako postoje kosti, moraju postojati i žive jedinke.

U isto vreme, Žorž Kivje je došao do zaključka da bi životinje (pogotovo tako veliki sisari) morale biti otkrivene do tad, tako da te životinje više ne postoje. I što se više otkrivala Amerika, to je bilo teže objasniti kosti velikih sisara i morskih životinja.
Kivjeova teorija je bila da, ako je već došlo do istrebljenja, to je moralo biti zato što su promene na zemlji bile nagle i katastrofalne. Koji je drugi razlog da cela životinjska vrsta, inače savršeno prilagođena životu na zemlji, nestane u potpunosti?
Njegova teorija je postala poznata kao “katastrofizam”. Čarls Lajel i Čarls Darvin su ismejali tu teoriju, jer su istakli da su promene na Zemlji spore. Nikada nismo videli katastrofe tih razmera, što znači da one ne postoje.

Nećete verovati, i Čarls Darvin je bio čovek koji greši. Pored njegove dokazane teorije evolucije, on je bio veoma skeptičan prema teoriji izumiranja. Izvor: TheTimes

Teorija sporih promena je bila prilično postojana do osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Tada su Valter Alvarez i njegov otac, Luis Alvarez došli do teorije udara asteroida u Zemlju, čime su istrebljeni dinosaurusi. I ta teorija je odbačena zbog mišljenja većine naučnika da takve vrste promena ne postoje. I bila je dugo zanemarena – dok nije dokazana.

Jedan od paleontologa je vrlo prosto sročio – promene na planeti zemlji su vrlo spore i istorija života na zemlji se sastoji od dugih perioda dosade koje povremeno prekine napad panike. Dakle, obično su promene na planeti spore, ali ponekad se dese brzo, i kad se to dogodi, organizmima na planeti je teško da se s tim promenama nose.

Zlatna žaba je prva vrsta za koju je potvrđeno sa sigurnošću da je izumrla usled ubrzanih klimatskih promena nastalim čovekovim delovanjem. Izvor: ExtinctAnimals

Mnoge ove promene dovode različite vrste na ivicu izumiranja. Još pre više od 10 godina, procenjeno je da će u ovom veku 20 do 30% životinja i biljaka izumreti, i još uvek se vodi polemika da li su te brojke potcenjene.

Danas, naučnicima je poznato pet masovnih izumiranja.
Prvo, takozvano ordovicijsko-silurijsko izumiranje, se desilo pre oko 445 miliona godina i odnelo je oko 60% vrsta.
Najgore masovno izumiranje je bilo pre oko 252 milina godina, kada je kombinacija udara asteroida i vulkanskih erupcija odnela oko 95% vrsta i vodenih i kopnenih ekosistema.

Ali šta je potrebno da bismo proglasili izumiranja vrsta – koja se svakako dešavaju, “masovnim izumiranjem”? Izumiranja manjih skala se dešavaju u prirodi, nekada jer vrsta nije dovoljno prilagođena, a nekada zbog lokalnih poremećaja – na primer usled erupcija vulkana ili iznenadnih zemljotresa. Međutim, da bi izumiranje bilo “masovno”, kao što su velika petorka masovnih izumiranja, potrebno je da nestane 2/3 vrsta sa planete zemlje za relativno kratko vreme.
To je ono što današnjicu izdvaja od dugog perioda dosade. Stara kineska klatva glasi: “Dabogda živeo u zanimljiva vremena!”. Ne postoji zanimljivije vreme od masovnog izumiranja.

“Da su rimljani pronašli i koristili fosilna goriva intenzitetom kojim ih mi danas koristimo, koralni grebeni od kojih milioni ljudi širom sveta žive – ne bi postojali.” Izvor: IndiaTimes

Procenjeno je da živimo u toku šestog masovonog odumiranja, izazvanim isključivo delovanjem čoveka. Svetske populacije biljaka, životinja i gljiva nestaju neprirodnom brzinom. Ljudi su lovom istrebili mnoge vrste, poput velike njorke (Pinguinus impennis). Mnoge vrste su premeštene iz njihovih prirodnih staništa na nove kontinente. Milijarde tona ugljen-dioksida smo ispustili u atmosferu i okeane, menjajući njihovu klimu u potpunosti.

Ove promene, zajedno s globalizacijom, transportovanjem životinja, biljaka i njihovih pratećih patogena u ekosisteme u koje nikada ne bi mogli da dospeju, dovode do masovnog izumiranja biljaka, kičmenjaka, gmizavaca i sisara širom sveta.

I za kraj da dodamo: Koga boli uvo? Šta ima veze ako imamo manje puževa, ili nemamo slepe miševe? Šta mi kao vrsta gubimo ako životinje masovno izumru?

Prvo: ovo pitanje se odnosi na život na ovoj planeti. Bilo je potrebno desetine miliona godina da se život razvije u formu u kojoj se danas nalazi, i mi ćemo ukinuti šansu da život nastavi da napreduje. Ako ti nije stalo do toga, ne znam do čega bi u životu trebalo da ti jeste stalo.

Ali, hajde da kažemo da te ova činjenica ne dotiče. Onda možemo ponuditi drugi odgovor:

U trenutku masovnog izumiranja, pravila igre preživljavanja se menjaju. Da uzmemo kao primer dinosauruse – ništa nije falilo dinosaurusima. Nisu ništa uradili pogrešno. Ali opet, danas su 100% istrebljeni. Ne znamo zašto, jer nisu bili ni posebno osetljiviji od ostalih vrsta. Ali opet, danas ih više nema. Mi trenutno menjamo pravila igre preživljavanja, bez da znamo kakva će sledeća pravila biti i da li ćemo mi biti dovoljno jaki kao vrsta da ih izdržimo.

Tužan dinosaurus, jer moguće da bi danas on gledao kroz prozor, da se promena igre preživljavanja slična onoj kakva se danas dešava nije desila i zbrisala ga s planete. Izvor: Vimeo

Ukoliko želite više da saznate o šestom masovnom izumiranju i istraživanjima vrsta širom sveta; o naučnicima koji se bore protiv ovog uzbudljivog i tužnog procesa; o istoriji i naučnicima koji su se ovom temom bavili – nemojte se ustručavati. Priuštite sebi jedan put oko sveta za Elizabet Kolbert kroz njenu knjigu “Šesto izumiranje“.

Fetured image by Jill White from Pixabay