U Srbiji su mentalni problemi prilično tabu. Depresija, anksioznost i drugi oblici mentalnih oboljenja su često pripisani lenjosti ili razmaženosti. Dodatno, ako pričamo o mentalnim problemima mlađih generacija, često ih potcenjujemo, pripisujemo ih odrastanju i generalni stav je da će kada odrastu naučiti magično da se nose sa problemima ili mentalno otupeti kao i odrasli danas.

Pored problema odrastanja u nejednakom društvu, gde se i dečaci i devojčice suočavaju sa različitim vrstama diskriminacija i predrasuda, odrastanja u zastarelom sistemu obrazovanja, problemima kod kuće, ličnim problemima i nošenjem sa naglim promenama količine hormona u organizmu i fizičkim promenama, nove generacije se suočavaju sa još jednom vrstom problema — klimatskim promenama i strahom od budućnosti.

“Eko-anksioznost”, iako još uvek nije zvanično usvojen termin, je uveliko primećen fenomen među mlađim generacijama, ali i naučnicima i naučnicama koji/e se bave zaštitom životne sredine, kao i ljudima upoznatim sa klimatskim promenama i posledicama koje već imaju i koje će imati na društvo.

Globalni prekomerni konzumerizam, velike koorporacije, loša državna organizacija, loše upravljanje otpadom i poricanje odgovornosti donosioca odluka definitivno pogoršavaju situaciju. Dodatni problem u Srbiji je što mediji nemaju nikakvu kontrolu, i nije neophodno da informacije koje prenose budu naučno potkovane. Tako nailazimo na tekstove poput ovog u Politici, gde se ekološka-anksioznost objašnjava kao iracionalan strah, a klimatska kriza se definiše kao prirodni fenomen.

Međutim, anksioznost je stanje kada ulazimo u “zaledi se, bori se ili beži” instinkt za preživljavanje, koji može biti racionalan ili iracionalan, u zavisnosti od situacije i ličnih iskustava.

Ali klimatska kriza jeste prava opasnost, bez obzira što se čini da su posledice daleko. U ovom kontekstu, moguće je videti eko-anksioznost kao adekvatan odgovor organizma na situaciju. Ovaj odgovor jeste motivacija za preživljavanje, jedinstveni emotivni alat koji traži od kolektivnog društva da preuzme odgovornost i nađe rešenje za klimatsku krizu.

U Velikoj Britaniji, 57% dečijih psihologa koji su učestvovali u istraživanju koje se tiče eko-anksioznosti i mladih, su prijavili da njihovi pacijenti pokazuju veliku zabrinutost za životnu sredinu i klimatske promene.
Ova studija, objavljena u Gardijanu, pokazuje da klimatska kriza ima veliki uticaj na mentalno zdravlje mladih ljudi. Iako je uzorak ispitanika bio mali i potrebna su dalja istraživanja na ovom polju, bezbedno je reći da je zabrinutost mladih nezanemarljiva.

Bernadka Dubicka, dekanka Fakulteta za psihijatriju dece i adolescenata na koledžu u Londonu je izjavila za Gardijan da mlađe generacije imaju opravdanog razloga za strah i brigu o budućnosti planete. Paralelno s tim, suočavaju se sa pritiskom društvenih mreža, sumnje u tačnost dostupnih informacija i u poslednje dve godine Kovid i ekonomskom krizom. Sve ovo u paketu ne može da nema uticaj na mentalno zdravlje mladih, ali i odraslih.

Ne može se reći da odgovor mladih nije normalan, ali eko-anksioznost može da preraste u parališući odnos prema društvu i životu. Jedan od opasnijih simptoma su povučenost i problemi sa spavanjem ili ishranom. Ukoliko dođe do toga, roditelji bi trebalo da podrže decu i da im pomognu da nađu odgovarajuću psihičku pomoć.

Međutim, ukoliko je zabrinutost zdrava, ona se može kontrolisati nekim od opšteprihvaćenih metoda, i pretvoriti u pozitivno delovanje na životnu sredinu. Mi ćemo nabrojati neke od pozitivnih metoda, a vi nam možete pisati o svojim iskustvima koja možemo da podelimo u nekom od sledećih tekstova.

Živite u skladu sa svojim vrednostima

Samo zato što nam društvo nameće razarajuće i nedostižne standarde za lepotu, modu i uopšteno život, nemojte se stideti da od tog društva istupite. Ako volite da vam orman bude rasterećeniji, da nosite samo nekoliko odevnih kombinacija, emotivno se vežete za kaput dok ga ne iznosite do tačke raspadanja, više vam prija da ste sami na bicikli nego da ste zgurani u autobusu ili zaglavljeni u kolima u gužvi, samo napred. Time ćete dati pozitivan primer ljudima oko sebe, uraditi nešto lepo za planetu a osećati se bolje u sopstvenoj koži. Normalno je da želimo da se odvojimo od sistema koji uništava planetu, i normalno je da u tome ne budemo 100% uspešni.

Otarasite se krivice

Ljudi smatraju da ne možete biti aktivista ili aktivistkinja zaštite životne sredine ako ne živite apsolutno bez otpada, ako niste vegani, ako ne putujete isključivo vozom ili biciklom, ako konzumirate proizvode ozloglašenih kompanija ili posedujete kola. Ta predrasuda je daleko od istine i formiranje ove krivice je počelo kao kampanja velikih kompanija da svali krivicu na pojedinca. Ako živimo u razarajućem sistemu, rešenje može biti samo sistemsko, i moć pojedinca je da pritiskom deluje na sistem, a ne samo u individualnoj sposobnosti da baci plastiku u kantu ili da ne uzme slamčicu.

Pronađite istomišljenike

Pronalazak zajednice istomišljenika je ključno u izbegavanju osećaja usamljenosti. Nekada je teško imati podršku od roditelja, braće, sestara ili čak i prijatelja, ali svakako da postoje grupe ljudi sa kojima možete razvijati strategije delovanja na vašu užu i širu okolinu, kao i na donosioce odluka.

Ukoliko je moguće uključite se u aktivnosti na otvorenom

Bilo da sadite drveće u lokalnom parku ili sprečavate kamione da prave deponiju na zelenoj površini i predelu posebnih odlika, boravak na otvorenom je zdrav za psihičko i fizičko zdravlje. Ukoliko je moguće, na blokade dođite biciklom, nekom jeftinijom, jer su bicikle dobra alatka za blokiranje teretnih vozila. A svetska zdravstvena organizacija preporučuje 2 sata dnevno boravka na otvorenom.

Razgovarajte sa ljudima koji su vam bliski, iako nisu upućeni u probleme životne sredine ili imaju pogrešne informacije

U razgovorima ponudite naučne činjenice, i ukoliko dođe do svađe, slobodno koristite proverenu metodu: Hej, hajde sad da promenimo temu, pa da se vratimo na ovo drugi put.
Napomena: Ukoliko neko vama blizak nudi Milutina Milankovića kao dokaz da nije čovečanstvo krivo za za krizu, nudimo ovaj članak koji se bazira na Milankovićevim istraživanjima.

Donesite promene u svoj život u skladu sa svojim mogućnostima i potrebama

Život bez otpada (eng. Zero Waste) je primamljiva ali neodrživa ideja, osim ako ste poljoprivrednik/inženjer i spremni da živite van sistema, pritom imate novac za početak takve promene. Međutim, jedna od stvari koju možete da uradite jeste da smanjite otpad hrane planiranjem obroka, smanjite korišćenje mesa i mlečnih proizvoda ili idealno ukinete ukoliko i kada ste za to spremni.
Pored toga, možete napraviti male promene u svom životu, koje će vam pomoći da budete optimističniji prema budućnosti.

Sve te promene su male, ali su u redu. Jer za većinu nas, male promene su sve što imamo i česti podstrek da nastavimo borbu, jer nikad nije dobar trenutak da odustanemo od budućnosti.

Jer iako smo svesni da kao pojedinci ne možemo da spasimo svet, možemo da ga učinimo malo boljim, i usput sačuvamo ono malo zdravog razuma što nam je ostalo.

Milutin Milanković je predvideo da će 2020. početi globalno zagrevanje i nova promena klime koja će se desiti početkom XXI veka.

Za početak, moramo da razumemo ko je Milutin Milanković i na čemu je tačno radio. Milutin Milanković je vrsni naučnik i geolog, koji je živeo od 1879 – 1953. godine.

Prva industrijska revolucija se desila nešto manje od 100 godina pre nego što je on rođen. U to vreme, Srbija je tek stekla nezavisnost na Berlinskom kongresu. Tokom ‘50-ih  godina, svetska populacija je dostigla 2.5 milijardi ljudi. Tada se desila i digitalna revolucija.

Masovna proizvodnja u Kini je počela tek 1988. godine, 35 godina nakon smrti Milankovića. Od tada do sad prosečna temperatura Zemlje je konstanto u porastu.

Da se vratimo na Milankovićeve proračune:

Milanković jeste radio na promenama klime usled položaja planeta u odnosu na Sunce. Za potrebe svojih proračuna, on je postavio Sunce u središte svoje teorije, kao jedini izvor toplote i svetlosti u Sunčevom sistemu.

Uzeo je u razmatranje tri ciklična kretanja Zemlje:

1. elipsina ekscentričnost (100.000-godišnji ciklus — Johan Kepler, 1609),

2. nagib ose rotacije (41.000-godišnji ciklus — od 22,1° do 24,5°; sadašnji nagib Zemljine ose je 23,5° — Ludvig Pilgram, 1904) i

3. precesija (24.000-godišnji ciklus — Hiparh, 130. p. n. e.).

Svaki ciklus ima zaseban vremenski period tokom kojeg planeta prima tačno određene količine Sunčeve energije. Promene u geometriji tokom kretanja vode do promena u osunčavanju planete (dolazeća Sunčeva toplotna energija opada sa kvadratom udaljenosti).
Ove orbitalne varijacije, koje su pod uticajem gravitacije Meseca, Sunca, Jupitera i Saturna, osnova su Milankovićevih ciklusa.
Trenutno, prema njegovim proračunima, planeta je ušla u ciklus hlađenja, odnosno u novo ledeno doba, koje će biti na vrhuncu za do 30.000 godina.

Dakle: Ledeno doba je spor proces menjanja temperature na planeti za nekoliko stepeni, koji traje hiljadama godina. Trenutna klimatska kriza izazvana ljudskim delovanjem povećava temperaturu zemlje za nekoliko stepeni u roku od jednog veka.

“Astronomija nije roman koji može svako da razume i u njemu da uživa. Stvarno shvatanje i ra­zumevanje njenih zakona pretpostavlja temeljna znanja iz ma­tematike i fizike. A baš to ne pretpostavljaju popularne astronomije kod svojih mnogobrojnih čitalaca, nego im služe ta znanja na tanjiru, u obliku paštete koja se lako vari no koja ne hrani.”

_{Milanković bi bio zgrožen da ga upliću u osporavanje ubrzanih klimatskih promena na društvenim medijima.}

Prvi čovek koji je zvanično potvrdio hipotezu da ljudsko delovanje utiče na klimu je bio Čarls Dejvid Kiling. Prvu hipotezu je postavila Junis Njutn Fut, 1856. godine. Nakon nje, Svante Arhenijus je korišćenjem fizičke hemije prikazao da čovek može da ima uticaj na klimu planete, i njegovim radom se služio Čarls Dejvid Kiling. On je krajnji dokaz objavio 1961. pokazujući grafikon koji je kasnije nazvan Kilingova kriva. Ovo istraživanje je trajalo 30 godina, isključivo zato što je trebalo dosta vremena da se prikupe podaci o ljudskom delovanju na klimu.

Milutin Milanković se nije bavio ljudskim delovanjem, zato što u tom trenutku nije bilo u potpunosti jasno u kom pravcu će ljudsko delovanje ići, niti je mogao da pretpostavi da će društvo doći do masovnog konzumerizma i da će uništavati planetu sistemski. I Čarls Dejvid Kiling je zapravo koristio Milankovićeva predviđanja da dokaže da uprkos vrlo preciznim proračunima Milankovićevih ciklusa, temperatura planete se povećava umesto da se smanjuje.

Od vremena Milankovića je prošlo 70 godina i njegova istraživanja su još uvek vrlo cenjena u nauci. Međutim, ona su se bavila prirodnim procesima, i potpuno je pogrešno koristiti ih kao argument u razgovoru o ljudskom delovanju na klimu.

Danas se 97% naučnika i naučnica slaže da su ubrzane klimatske promene koje se danas dešavaju posledica ljudskog delovanja. Mnogi od njih se oslanjaju na Milankovićeva istraživanja da to dokažu.

Sa lepim vremenom, dolazi i cvetanje drveća, cveća, trava i žbunja. Paralelno sa njim, dolazi i alergija, veliki protivnik sve većeg broja stanovništva. Kao neko ko se oduvek bavi prirodom, primetila sam da mi se u poslednjih par godina razvijaju alergije koje nikada ranije nisam imala. Biti baštovanka alergična na polen nije najpraktičnija stvar na svetu, pa sam potražila objašnjenje zašto se meni i mojoj porodici koja nikada nije imala problem sa alergijama odjednom polen čini kao najveći neprijatelj.

Da bismo raščlanili koliko je kriv polen za naše alergije, moramo prvo da definišemo šta su to alergije:
Alergije su hipersenzitivne reakcije koje pokreću specifični imunološki mehanizmi (preterane reakcije imunskih sistema na reagense iz životne sredine koji suštinski nisu štetni).
Alergije predstavljaju veliki zdravstveni problem modernog društva. Alergijski rinitis, bronhijalna astma, atopijski dermatritis i alergije na hranu su se značajno povećale u poslednjih nekoliko decenija. Naravno, neki procenat ovih rezultata može da se prepiše i poboljšanoj dijagnostici. Međutim istraživanja pokazuju da je industralizacija i prilagođavanje “zapadnjačkom načinu života” dovelo do povećanih alergijskih reakcija koje se mogu utvrditi i starim metodama dijagnoze.

Razvoj alergija je složen proces koji obuhvata više faktora koje utiču na telo i imunitet tela. Ispoljavanje alergija zavisi od nekoliko važnih faktora: predispozicije na alergije (azatopija), umanjena izloženost patogenima i parazitima tokom detinjstva (“higijenska hipoteza”), ishrana, psihofizički stres i zagađenje životne sredine u otvorenom i zatvorenom prostoru (ozon, oksidi nitrata, izduvni gasovi, duvanski dim).

Klimatske promene i zagađenost vazduha mogu da značajno utiču na biološku raspoloživost alergenata na više načina: promene vegetacijskog pokrivača, vreme polinacije (rasprašivanja polena) i hemijske modifikacije. Klimatski uslovi i zagađenost vazduha značajno mogu da promene fiziološke procese i imuni sistem i pomogne razvijanje alergija. Na primer, oksidativni stres i zapaljenja tkiva dovode do oštećenja epitalnih barijera i uništavanja bitnih mikrobioloških kolonija (mikrobiona) u telu.

Međutim, ko je kriv za ova brojna zagađenja?

Termin “Antropoceno” opisuje trenutno vreme globalnog prisustva ljudskog uticaja širom planete zemlje, uključujući biodiverzitet zemlje, biosferu i atmosferu. Ljudske aktivnosti su postale toliko uticajne na planetu zamlju, da su u potpunosti izmenile njen izgled na lokalnom, regionalnom i globalnom nivou. Ovi uticaji se vrše kroz poljoprivredu, korišćenje fosilnih goriva, industralizaciju i ispuštanje njenih derivata u atmosferu i vodene površine. Termin “antropoceno” uveden od strane nobelovca, Paul J. Krucena (Paul J. Crutzen) i njegovih kolega i široko je prihvaćen u društvenim i prirodnim naukama, iako se mnogi naučnici ne slažu u vezi sa početkom antropocenog doba.
Predloženo doba je od kasnog XIX veka i početka XX veka kada je počela velika upotreba fosilnih goriva, ili ’60ih godina (početak nuklearnog testiranja). Bez obzira na tačan početak, svakako se može zaključiti da su zagađivači poput ozona, nitrogena, oksida sulfata i teških metala globalno značajno povećani u poslednjih 100 godina u odnosu na decenije ali i vekove pre toga. Najviše su u početku bila ugrožena naselja u industrijskim zonama, ali uticaj nije izostajao i u poljoprivrednim područjima.

Prosečne mešavine častica ozona u kontinentalnom delu planete su se povećale za 2-4 puta, od 10-20 ppb sa početka XIX veka, do 30-40 ppb u XXI veku, a broj čestica je 1-2 puta veći u urbanim sredinama nego u kontinentalnim regijama koje su manje naseljene.

Brojne studije pokazuju da ozon i čestice u vazduhu imaju jak uticaj na ljudsko zdravlje i da je zagađenje usko povezano sa povećanim mortalitetom. Takođe, poljoprivredna područja sa zagađenim vazduhom imaju manje prinose i prisustvo teških metala u svojim usevima.
Pored toga, antropoceno doba sa velikim promenama životne sredine dovelo je i do velikih promena imuniteta ljudi i neophodno je da se zapitamo da li ljudsko ponašanje dovodi atmosferu do nepovratne zagađenosti koja će dovesti do inflamatornog i imunodulatorskog efekata, stanja koja će biti neizlečiva.
Jedno od istraživanja čak i detaljno pokazuje kako klimatske promene i produžavanje sezone patogena, paralelno sa povećanim zagađivačima pospešuju razvijanje alergija i ispuštanje alergenih proteina u vazduhu. Pored toga, polutanti mogu da imaju hemijsku reakciju sa reagensima iz tela, da oštete epidermis i da dovedu do sprovođena alergenih supstanci u telo, te se alergije javljaju zbog oštećenja epidermisa, a ne zbog organskih čestica iz vazduha.

Međutim, uprkos brojnim studijama koje pokazuju da život u gradovima i zagađenim sredinama dovodi do povećanog broja alergija, gde je polen samo “višnja na torti”, brojni portali i novine širom Srbije svako proleće pišu o biljkama kao zagađivačima i upozoravaju građane da “dolazi sezona alergija” i da se sklanjamo od polena i plašimo prirode. Poređenja radi, ako bi vas neko iznabadao nožem, da li biste sklanjali sve noževe iz svoje sredine, ili biste se postarali da nasilnik to ne ponovi? U ovom slučaju, polen je samo nož koji je vođen silnim zagađivačima koji vam zapravo umanjuju sposobnost imuniteta da se izbori protiv neštetnih supstanci.

Da sumiramo po naški: drveće upija čestice teških metala, pročišćava vazduh, daje nam zaštitu od toplote, vezuje ugljen-dioksid, povećava vlažnost vazduha, čime onemogućava raspršivanje štetnih čestica. Nedostatak drveća nam uništava tkivo, disajne puteve i pluća, i onda postajemo alergični i na šta treba i na šta ne treba, na uslove spoljne sredine i na kućne uslove. Ako sečemo drveće, dolazi samo do povećanja zagađujućih čestica u vazduhu zbog čega se razvija još više alergija.

Čuvanje odraslog drveća sa velikom lisnom masom bi značajno poboljšalo zdravlje ljudi, a njihovo sečenje će ga pogoršavati.

Još jedna bitna predrasuda koju moramo da rešimo su i pucanje čaure topole, takozvane mace, koje nas očekuju uskoro. Mace su u stvari semenke topole. Seme je obraslo dlakama, koje mu pomažu da se dalje raznosi vetrom (anemohorija). Međutim, leteći pliš koji se javlja u vreme cvetanja drugih vrsta drveća, žbuna i trava nije alergen, već samo ima lošu reputaciju jer ove semenkice vidimo, a zagađenje vazduha i drugi alergeni su zapravo vrste koje prave veći problem (u vreme maca, to je cvetanje trava).
Topola je brzorastuća vrsta drveća sa velikom lisnom masom, i zapravo mnogo više pomaže nego što odmaže, i neophodno je da topole zaštitimo od sumanute seče i predrasuda. Brojni su primeri ovakvih predrasuda, a brojne su i studije koje kažu da je zapravo zagađenje vazduha ono što nas ubija, a polen je samo simptom, a ne uzrok.

Ne secimo granu na kojoj dišemo.

Sve su češće “ekološke” akcije čišćenja u našoj zemlji. Mnoge organizacije koje se bave zaštitom životne sredine organizuju akcije čišćenja. Ovaj trend je popularan i širom sveta, gde je u Švedskoj dobio naziv “Plogga”, a 21. septembar je međunarodni dan čišćenja u kom učestvuje i Srbija.

Koji je cilj ovih akcija? — Mnogi organizatori će reći da je cilj zaštita životne sredine, podizanje svesti o rastućem problemu otpada, čišćenje određene površine i vraćanje njene funkcije iz smetilišta u prvobitnu funkciju. Čini se da su ove akcije rešenje bez mane.

Međutim, šta one zaista čine? Ako očistimo jednu površinu, mi nismo zapravo uklonili smeće ili rešili njegov problem. Mi smo ga samo pomerili sa jednog mesta gde zagađuje, na drugo mesto gde zagađuje. Ukoliko nemamo adekvatno rešenje za otpad nakon akcije čišćenja, cela akcija je manje više besmislena. Uspeh te akcije više je vezan za estetiku lokalne površine nego što se tiče zaštite životne sredine.
Nažalost, sistemi za adekvatno rešavanje otpada u Srbiji ne postoje, te ukoliko napravite akciju čišćenja na Paliluli, sav otpad šaljete samo komšijama kod Vinče. Odatle on Dunavom i vetrom prelazi u druge krajeve Srbije.

Jedna od većih organizacija u borbi protiv mikroplastike, Plastic soup je sprovela istraživanje gde pokazuju da je sama akcija čišćenja besmislena, ukoliko ne slikate svaku stvar koju ste sakupili, nađete odakle ona potiče i pišete toj kompaniji da preuzme odgovornost za svoj otpad.
U 2019. godini aktivisti i aktivistkinje širom sveta su sakupljali đubre u prirodi i dostavili ga kompanijama koje su to đubre proizveli.
Jedino će sistemsko rešenje, traženje pravog krivca i borba protiv višedecenijske kampanje velikih kompanija koja se fokusira na krivljenje pojedinca (ne ljudi koji plastiku proizvode) dati pravi efekat. Koka-kola i pepsi, na primer, su najveći zagađivači plastikom. Njihovo rešenje, međutim, nije smanjenje proizvodnje, upotrebe i prodaje plastike, već ulaganje ogromnih resursa u okrivljivanje pojedinaca za plastični otpad i reklamiranje reciklaže kao najboljeg rešenja, što je daleko od istine.

Marija Vesterbos, direktorka Plastic soup organizacije, kaže da je jedini način zaustavljanja zagađenja plastikom zaustavljanje same proizvodnje. Takođe, trebalo bi uvesti velike poreze na sve što u sebi sadrži plastiku, a pare od tih poreza koristiti za razvijanje održivih tehnologija za skladištenje i prodaju namirnica.

Kao inženjerka zaštite životne sredine i aktivistkinja mogu odgovorno da tvrdim da su akcije sakupljanja đubreta najgluplja stvar u koju možete uložiti vreme kao aktivistkinja. Bez obzira na to, i dalje ću nastaviti da sakupljam otpad u prirodi i da u tim akcijama učestvujem.

Ne treba da se pretvaramo da će akcije čišćenja spasiti svet, jer neće. Ali to đubre ipak treba da sklonimo na najbolji mogući način, paralelno sa aktivizmom usmerenim ka pravim krivcima, jer je to ispravno i jer naša priroda ne zaslužuje da je tretiramo kao đubre. Naše đubre, s druge strane, zaslužuje da bude tretirano.

Za ljubitelje životne sredine i mlečnih proizvoda i mleka: u sklopu prakse zaštite životne sredine bila sam na farmi Organica u Čurugu.

Ceo princip proizvodnje mleka se zasniva na “zatvorenom ciklusu” gde se svaki resurs koristi (jedino bi bilo dobro naći rešenje za tetrapak, jednom kad se mleko popije). Ovi ljudi sami uzgajaju hranu za stoku, bez prskanja bilo kakvim pesticidima, zapošljavaju ljude iz obližnjeg gradića čime potpomažu ekonomiju, od izmeta životinja prave đubrivo, a sve druge vrste otpada se na licu mesta prerađuju u biogorivo. Toplota nastala iz proizvodnje đubriva savremenim metodama transportuje i time se zagrevaju ekonomske zgrade i štale.

Pored proizvodnih površina za hranu sade drveće i žbunje, kao i između puta i proizvodne površine, da bi sprečili zagađenje, a na određenim mestima seju i cveće da bi sprečili korov između parcela a u isto vreme poboljšali biodiverzitet.

Što se životinja tiče, osim u mesecima kada ima puno blata, stalno su puštene na ispašu, i imaju ogromno dvorište i pristup štali da same ulaze i izlaze kad im je volja. Imaju i mesto za kupanje, koje same koriste kad žele. Četke za kupanje izgledaju slično onima u auto-perionicama, i jedna od kravica je uživala u češljanju kada smo mi bili u poseti.

Prevencija bolesti životinja se izvodi izuzetnom negom, maksimalnim vođenjem računa o higijeni prostorija, životinja i hranilica. Još jedna od metoda prevencije jeste i homeopatija. Naš vodič je rekao da je bio prilično skeptičan, ali da krave ne znaju šta je placebo, a da se od korišćenja homeopatije krave razboljevaju 40% manje nego pre. Međutim, ukoliko se i razbole dovoljno da su im potrebni antibiotici, obolele krave se izdvajaju u posebne prostorije i tamo ostaju koliko god je potrebno.

Muža se obavlja dva puta dnevno, i krave već sada znaju gde da idu i kada, i muža je automatizovana. Posle nje, krave se vraćaju nazad na polja ili u štalu – po sopstvenoj želji.

Telad se hrane majčinim mlekom na cuclu do osmog meseca života, a žive u takozvanim “vrtićima” sa drugim telićima, da ne bi bili usamljeni i da bi se stvorila hierarhija među njima. Da bi se sprečilo ubijanje muške teladi, oplodnja se vrši veštački, gde je pol unapred određen.

Veganstvo je jedno od najboljih načina da pomognete planeti. Međutim, ukoliko ne možete ili ne želite da budete vegan iz bilo kog razloga, možete podržati ovu farmu, koja je najbolja i najzdravija opcija na tržištu u Srbiji (a možda i šire). Proizvodi su im skuplji, ali ne toliko da nisu priuštivi. Možda je i bolje uzeti jedno ovo mleko u dva ili tri dana nego svaki dan industrijsko mleko gde se krave hrane koječime i žive u užasnim uslovima.

Lonicera caprifolium je dekorativna puzavica, kod nas poznata i kao “Orlovi nokti”. Ova brzorastuća puzavica je odlična za oivičavanje lukova iznad kapije, vrata, ograda ili za pokrivanje zidova.

Orlovi nokti mogu porasti i do 10m, mada najčešće rastu do 5m. Poznata je zbog mirisnih cvetova koji se otvaraju krajem maja i početkom juna, i često je vesnik leta. Obožavaju je i ptice i korisni insekti.

Medonosna je biljka, sa mnogo varijeteta različitih boja, od belo-žute, belo-narandžaste, ružičaste, narandžaste i crvene. Dobro je saditi je u blizini mesta za odmor, na kapije i blizu ulice.

Sadnja i nega

Lonicera voli sunčan ili blago senovit položaj (što je manje sunca, manje je i cvetova). Koren biljke treba da bude u hladu, te je dobro oko nje posaditi perene ili ukrasne žbunove. Sadi se udaljeno od drugih vrsta biljaka, jer često može da uguši druge biljke, jer je brzorastuća i invazivna vrsta. Sadnju je najbolje obaviti sredinom jeseni li u proleće pre listanja.

Ukoliko želite da ukrašava zid, orgradu ili pergolu, potrebno je da je dobro pričvrstite i da joj date oslonac. Međutim, i bez oslonca postaje zanimljiv pokrivač tla.

Podnosi i visoke i niske temperature. Od nege, zahteva samo obilno zalivanje kada su dugotrajne suše i povremeno orezivanje. Međutim, ova biljka je dosta otporna, te je dobra biljka za početnike baštovane.

Može se saditi i u žardinjerama. Potrebno je da posuda bude duboka i široka minimum 60cm. Zemlja treba da je bogata humusom i da se đubri minimum dva puta godišnje. Jednom na početku sezone listanja (mart – april) i jednom na početku sezone cvetanja (maj-jun).

Orezivanje – može se orezivati na početku i kraju sezone. Izbegavajte orezivanje u vreme cvetanja. Posle cvetanja orežite stare grane. Oštećene i suve grane treba da se uklanjaju cele godine. Pred zimu je skratite na visinu 50-60cm da bi biljka bujno cvetala sledeće sezone.

Upotreba lonicere

Lonicera japonica se koristi u medicinske svrhe još od VI veka pre nove ere. O medicinskoj upotrebi možete pitati svog lekara, farmaceuta ili nutricionistu. Cvetovi jesu jestivi, i mogu se koristiti u salatama, kao sirup ili kao čaj.

Jednostavan recept za sirup od cveta lonicere:

Sastojci:
100g cveća Lonicera japonica u punom cvetu, isprani
Dve šolje vode
Dve šolje belog ili žutog šećera

Uputstvo:
1. U šerpu od 1.5l sipajte dve šolje vode i ostavite da blago proključa, pomerite sa vatre i dodajte cvetove. Promešajte dok se ne sjedini masa. Ostavite da odstoji 5 minuta.
2. Procedite smesu da biste odstranili cvetove. Dodajte šećer i promešajte smesu dok se šećer ne rastopi. Ostavite sirup da se ohladi.
3. Sipajte sirup u staklene flaše sa zatvaračem i čuvajte ga u frižideru.
4. Sirup možete rastvoriti u kiseloj ili običnoj vodi ili koristiti kao zaslađivač za čaj ili limunadu. Po želji dodajte seckano voće ili cvetove kao ukras.

_{Naslovna fotografija: bernswaelz sa Pixabay}

Nedavno sam pročitala da je razlog zbog kog palimo hrast na Božić zapravo odricanje paganske vere. Kod starih Slovena, hrast je bio sveto i poštovano drvo. Kada je došlo pravoslavlje na naše prostore, žrtvovanje hrasta je bilo dokaz odricanja paganstva i prihvatanja Hrista.

Ne znam da li je ovo istina. Od poslednjih pagana je prošlo više stotina godina, a mnogi njihovi običaji su usvojeni u naše pravoslavlje, te je često nemoguće znati gde se završavamo mi kao pagani, a gde počinjemo mi kao pravoslavci.

Ostaje činjenica da za Božić strada dosta hrastova. Mlađa stabla budu posečena skroz, dosta odraslih stabala ostane oštećeno, šume se smanjuju, a grane hrasta se od januara do aprila mogu naći rasute po gradovima širom Srbije. Sve pod parolom da je Badnjak sveto drvo.

Međutim, ako hrast jeste sveto drvo, zašto ni jedan običaj nije povezan sa njegovom sadnjom? Možda u vreme ubrzanih klimatskih promena, kada šume odumiru i klima se ubrzano menja, treba da unapredimo naše običaje? Možda će nam puno zdravlja, sreće i bogatstva doneti stvaranje života, a ne varnice i pepeo.

Postoje tri načina da zasadite hrast. Prvi je da kupite sadnicu u nekom od rasadnika, što zahteva više para, manje ulaganja vremena i izvesne rezultate.
Druga dva su da posejete žir u kontrolisanim ili manje kontrolisanim uslovima. Setva žira zahteva manje ulaganja novca, više ulaganja vremena i veću neizvesnost. Ali i rezultate vredne svake uložene sekunde. Kako bilo, žirevi neće uvek nići “sami od sebe”, te da biste ubrzali proces, možete pratiti uputstvo ispod:

1. Sakupite žireve.
Oktobar je odlično vreme da se sakupe žirevi. Bitno je da se izaberu žirevi koji nemaju u sebi rupe, crve i slično. Žir treba da je braon, sa malo zelenog prelaza. Dobar način da se prepozna zreo žir jeste da probate da ga izvučete iz kapice. Ako se lako izvlači, znači da je zreo.

2. Testirajte ih.
Stavite žireve bez kapica u vodu, ostavite dva minuta i bacite sve žireve koji nisu potonuli. Možete ih ubaciti u kompost. Takođe, ako primetite da je žir mekan, i njega treba izbaciti.

3. Stratifikujte žireve.
Nakon prvog testa, obrišite ih suvom krpom da se prosuše. Ubacite ih u činiju ili zip kesu sa piljevinom, tresetom ili nekim rastresitim materijalom koji drži vlagu. Uspeva i sa parčićima kartona, ali morate da pazite da ga ne pokvasite previše.
Zatim kesu/činiju ubacite u frižider i povremeno proveravajte i postarajte se da je supstrat vlažan (ne sme da bude previše vlažan, da ne bi trulili žirevi, ni previše suv, inače neće klijati).
Treba da ostanu u frižideru mesec i po dana. Ovaj proces imitira prirodne uslove koji bi žir prošao da je pao na zemlju, ali skraćuje se proces za tri meseca, jer žir ne bi klijao kada su temperature ispod nule. Nego prosto “očita” da je bilo hladno, a da je sad krenulo proleće.

4. Redovno proveravajte žireve.
Može da se desi da počnu da klijaju već u frižideru. Njih polako izvucite iz kese (mladi korenovi su vrlo osetljivi) i posadite. Međutim, i žirevi koji ne proklijaju su spremni za setvu posle 40-45 dana.

5. Zasadite u pojedinačne saksije.
Ove prve saksije mogu da budu i čaše od jogurta, potrebno je oko 5cm zemljišta. 2.5cm zemlje da bude iznad žira.

6. Redovno zalivajte.
Supstrat ne sme da se osuši, ovo je najosetljiviji trenutak rasta. Stavite male hrastove na prozor gde će imati svetla tokom zime. Ako nema dovoljno svetla, dodajte lampu.

7. Pratite rast.
Nekada je dobro da presadite biljku u martu u veću saksiju, pa je iznesete u maju napolje. Tako može da bude celu sezonu napolju u saksiji, a posadi se na jesen, time se biljci stvara manji šok.
Pokazatelj da biljka može da se presadi napolje: 10-15cm visine, koren je beo i zdrav koren viri sa donje strane saksije ili je razbio saksiju biljka je stara nekoliko meseci

8. Sadnja napolju.
Zasadite hrast na mesto sa dosta svetla, i oko njega neka bude vrlo plodan supstrat. Ako presađujete iz saksije obima 10cm, neka bude 30cm plodne zemlje oko korena. I obavezno ga zaštite od glodara, pasa i mačaka (njihovog urina), ptica i vetra.

To je sadnja u kontrolisanim uslovima.

U manje kontrolisanim uslovima: posadite žireve odmah napolju, pa će se oni sami snaći, ako ih neko i nešto ne pojede u međuvremenu.

Ovu godinu obeležile su mnoge krize. Na samom početku godine, imali smo ogromne požare u Australiji, Srbija je dugo bila na crnoj listi što se tiče kvaliteta vazduha, zatim korona, kojoj se ne zna kraj i sve to nastavljeno duplim uraganom i požarima u Kaliforniji.

Nekima je ova godina proletela, ali kada pogledamo sve združene ekološke krize, čini se da se godina zapravo odužila.

S tim na umu, 25.09.2020 je obeležen kao dan borbe za klimatsku pravdu. Štrajk je održan u preko 3000 gradova širom sveta, u većem ili manjem obimu, u skladu sa epidemiološkom situacijom i uz podrazumevane mere predostrožnosti.

U Beogradu je štrajk obeležen u samom srcu Beograda, i jednom od saobraćajem najzagađenijih delova grada – Zelenom vencu. Jasan pokazatelj prisutnosti klimatskih promena u Beogradu je činjenica da već nekoliko godina unazad nema snega, ili ga ima u malim količinama, što negativno utiče na poljoprivredu i na zelenu infrastrukturu. Jedno od rešenja ovog problema jeste da se što više koristi javni prostor za sadnju zelenila, i da se zaustavi besomučno uništavanje zelenih površina i malih objekata zarad izgradnje velikih zgrada.

Ova akcija je prva od ekoloških akcija pokreta petkom za budućnost u Beogradu posle karantina. Zasigurno će ih biti još, ali će biti organizovane u skladu sa preporukama zdravstvenih organizacija. Nažalost, klimatska kriza ne čeka da se završi trenutna epidemija: možda ljudi jesu spremni da nastavimo po starom, ali planeta Zemlja nije i neće.

Pogača od pšeničnog brašna, bosiljak i vino – trio bez kog je nemoguće zamisliti bilo koji pravoslavni praznik u Srbiji. Već vekovima se Srbi hvale svojom narodnom kuhinjom, i ponos na našu kuhinju ide do tačke religiozne fanatičnosti.

Međutim, ovi običaji bi izgledali potpuno drugačije da nije bilo migracija. Poljoprivreda se na mestu današnje Srbije razvija odvajkada, i na mnoge kulture smo beskrajno ponosni.
Često na pijacama možete zateći prodavce koji se diče svojim “srpskim paradajzom” ili “domaćim sortama paprike”. Međutim, da nije bilo seoba naroda, na našim prostorima ne bi bilo ni pšeničnog brašna, ni paprike, paradajza ni bosiljka – a na kraju, ni vina. Sve ove biljke su vremenom došle migracijom, koja je toliko nepopularna u poslednje vreme, a veoma zastupljena u našem svakodnevnom životu.

Sadašnja Sirija, Iran, Irak, Kuvajt i Turska – izvor našeg hleba.
Pšenica se gaji kao poljoprivredna kultura već više od 12.000 godina. Ova kultura poreklom iz doline Tigra i Eufrata je zahvaljujući migracijama osvojila Evropu ovim redosledom: Oko 6.000. godine p.n.e. je stigla u Grčku; u Španiju i donji tok Dunava oko 5.000 godine p.n.e; u zemlje Nizozemske oko 4.000 godina p.n.e. i u Englesku i Skandinaviju oko 3.000 godina p.n.e. Pored pšenice, ovaj isti put su prošli i ječam, ovas i raž, iako ne u isto vreme.
Takođe, iz današnjeg Irana su luk (mada je on široko rasprostranjen, te je nemoguće govoriti o tačnom poreklu) i šargarepa. Prvobitno gajena šargarepa je bila ljubičaste ili bele boje, a popularni narandžasti varijetet šargarepe je poreklom iz Holandije i nastao je u XVII veku.

Heljda, kao “superhrana” koja postaje sve popularnija u planinskim predelima Srbije je poreklom iz Kine. Lan i uljana repica su iz Indije, kao i bosiljak koji je veoma prisutan u srpskim pravoslavnim običajima. Pored ovih kultura, jedna od biljaka koja je dosta popularna u srpskoj kulturi i folkloru kao biljka koja odbija vampire, je zapravo iz centralne Azije. Beli luk je bio korišćen u Kini i Egiptu gde je prepoznat kao biljka sa antibakterijskim dejstvom, mnogo pre nego što su bakterije bile jasno definisane.

Vuk Stefanović Karadžić je 1852. godine u drugom izdanju “Srpskog rječnika” uz reč “bostan” naveo ovu izreku: “Kako radi obraće zelen bostan, t.j. propašće.” Ova izreka je starija od dva veka, i čini se da je bostan oduvek rastao na ovim prostorima. Međutim, bostan, odnosno lubenica i dinja su takođe biljke koje su na ove prostore došle zahvaljujući migracijama. Lubenica je poreklom iz Afrike, gde se još uvek mogu naći divlje sorte koje rastu u prirodi.

Bundeva i suncokret, čije semenke često služe za prekraćivanje nervoze prilikom gledanja utakmica, su poreklom iz Amerike. Takođe je poznato da nam iz Amerike dolazi i krompir.
Zapravo, pre 200 godina, Dositej Obradović je prepoznao potencijal krompira i uvezao ga je u Srbiju. Nije ni sanjao da će reakcija ljudi biti slična današnjoj reakciji na 5G mreže.
Toliko je bilo teško ubediti ljude da gaje krompir, da je vlast tukla seljake ako ne žele da gaje ovu kulturu, a tadašnji učeni ljudi morali su da smišljaju narodne priče o Svetom Savi, Đavolu i krompiru, ne bi li ubedili ljude da je u redu jesti krompir (iako je krompir došao u Srbiju pet vekova nakon što je Sveti Sava umro). Danas je nemoguće zamisliti srpsku trpezu bez pekarskog krompira ili krompir salate.
Paprika, povrće na čije ime smo toliko ponosni da je došlo iz našeg jezika, je zapravo poreklom iz Meksika, i da nije bilo migracija, možda ne bi bilo ni ajvara.

Pored poljoprivrednih kultura, postoje mnoge vrste sa kojima se poistovećujemo a koje dolaze sa drugih kontinenata. Jedna od njih je i bagrem, koji je u stvari invazivna korovska vrsta sa američkog kontinenta.

“Nacionalni identitet”, “domaće” i “odavde” su komplikovani pojmovi sa labavim, subjektivnim značenjem. U svetu biljaka, takve reči su utoliko više bez značenja, jer određene vrste su mogle da se formiraju samo u specifičnim uslovima, ali čak ih ni korenje ne sprečava da pređu na druge kontinente. Mnoge od ovih vrsta su ostavile trag u istoriji i danas predstavljaju jedan od načina da razumemo ljudske migracije.

I možda sledeći put kada jedete šopsku salatu, setite se da je u vašem tanjiru zanimljiv geografski miks – krastavac poreklom iz današnje Indije, paradajz poreklom iz centralne i južne Amerike, u čiji sok umačete pšenični ili heljdin hleb, poreklom iz istočne ili centralne Azije. Međutim, i dalje sa srpskim sirom — osim ako i kultura sira ne potiče sa nekog drugog mesta?

_{Naslovna fotografija: My pictures are CC0. When doing composings: from Pixabay}

Sunce se, eno, kao vreteno nad gradom vrti i glavom klima. 
Sve je u meni danas šareno.
I u tebi je možda šareno. 
U nama svima šarenog ima.
– Mika Antić

Gertruda Džekil je umetnica u svakom smislu te reči. Njena predanost bojama, strukturi i lepoti prirode prevazilazi samo jednu vrstu umetnosti.

Rođena je 1843. godine, kao peta od sedmoro dece. Imala je 17 godina kada je prvi put pošla u školu, a pre toga je bila obrazovana od kuće. Međutim, od rane mladosti je pokazivala izuzetno interesovanje za zanate i boje, a njena prvobitna strast su bili slikanje i pisanje.

Do svoje 23. godine njen talenat je bio uveliko prepoznat, i njeni radovi su bili izlagani u Kraljevskoj akademiji umetnosti.

Društvo je osuđivalo zato što se nikada nije udavala, i s obzirom na njenu svestranost, važila je za “nekonvencionalnu ženu”. U trideset i četvrtoj godini se preselila da živi sa svojom majkom, u provinciju Sari, na jugu Engleske. Počela je sa radovima u dvorištu mnogo pre nego što je kuća bila izgrađena, a učestvovala je i u samom projektovanju kuće.

Ona je bila vrlo sposobna i svestrana žena. Baštovanstvo je bilo samo jedno od njenih strasti zajedno uz vez i – kovanje. Međutim, njena najveća ljubav je bilo slikanje.

Vid joj se godinama znatno pogoršavao, i u pedesetoj godini je patila od izražene kratkovidosti, zbog čega je svet videla u obrisima. Zbog ovog problema, morala je da odustane od slikanja četkom i bojama. Međutim, ona nikada nije bila dobra u odustajanju, te je svoju likovnu umetnost prebacila na teren i oživljavala svoje slike u bašti kuće u kojoj je živela sa majkom.

Njena bašta je bila prepuna boja, mirisa i biodiverziteta, potpuno suprotno tadašnjem stilu engleskih bašti. Naravno, ubrzo je bila zapažena, takođe od strane Vilijama Robinsona, urednika “The Garden“, i dalje najpopularnijeg časopisa o baštama na svetu. Pored sopstvene, radila je u preko 200 bašti širom Velike Britanije. Njen stil i rad je postao veći odraz prestiža nego bilo kakav komad odeće ili izgradnja skupe kuće.

Mala bašta u Lindisfarn zamku je jedan od odličnih primera dizajna Džekilove: masivni cvetnjaci, kroz koje se prožima cveće belih i plavih boja koje se preliva u narandžaste i crvene, a zatim se boje vraćaju u belu. Livadsko cveće koje se nalazi na obroncima litice su potomci semena koje je Džekilova posejala tako što je metkove punila semenjem i onda pucala na litice iz sačmare.

Jedno od njenih najznačajnih poznanstava je bilo sa Edvinom Lutjensom, 26 godina mlađim arhitektom na čiji je rad Džekil značajno uticala. Zajedno, Lutjens i Džekil su učestvovali u formiranju preko sto bašti.

Nije u potpunosti potvrđeno da li su bili i u romantičnoj vezi, mada iz dnevnika Emilije Lutjens, Edvinove žene, saznajemo sledeće: “Sa debelom, nepriličnom ženom, gospođicom Džekil, sa njenim velikim naočarima i ogromnim čizmama, Lutjens je oformio jednu od najvažnijih parnerstava u svom poslovnom životu. Oni se obožavaju, i on nju stalno zasmejava. Ona njega zove “Nedi”, a on nju “Bamps” i zajedno su jedan drugom inspiracija.” U to vreme su Lutjens kuća i Džekil bašta postali statusni simbol.

Tokom svog života, učestvovala je u formiranju preko 200 vrtova. Međutim, sačuvano je i zaštićeno svega 32 u “Registru parkova i bašti od posebnog istorijskog značaja“, od kojih nekoliko obuhvata i zajednički rad sa Edvardom Lutjensom.

Ona je takođe prva žena koja je osvojila najveće priznanje hortikulturista u Velikoj Britaniji (Victoria Medal of Honour).

Umrla je 1932 godine, u 89. godini života i njen spomenik je podigao i dizajnirao Lutjens. Na njemu je ugravirano: Gertruda Džekil – Umetnica, Baštovanka, Zanatlijka.

Tu negde blizu, al ne znam gde je,
vetar se topli, vrti i smeje,
čupka nam kosu i krošnje njiše. 
Bile su kiše.
Prošle su kiše.
– Mika Antić

_{Naslovna fotografija: TheOtherKev sa Pixabay}