Da bismo pričali o klimatskoj pravdi treba da shvatimo nekoliko stvari.

Na primer, da najsiromašnija polovina ljudi je odgovorna za samo 10% globalnih emisija, a to su ljudi koji pretežno žive u zemljama najugroženijim klimatskim promenama, dok 10% najbogatijih u svetu proizvodi oko 50% svih emisija CO2;

„Klimatske promene se dešavaju sada i svakome od nas. Ni jedna država ili zajednica nije imuna na njih.
I, kao što se to uglavnom dešava, siromašnji i nezaštićeni su oni koji će prvi stradati i osetiti veći udar.“

Antonio Guteres, Generalni sekretar UN

Da, u bogatijim zemljama stanovnici su zaštićenji od strane države, a samim tim će manje ispaštati od klimatske krize. Na primer, u SAD 91% farmera ima osiguranje koje im pokriva gubitke od ekstrimalnih uticaja prirode. U Indiji samo 15%, u Kini 10%, na Malaviju čak manje od 1%, kao i u još nekim državama s niskim prosečnim prihodima.

Dakle, ljudi koji će najviše stradati su oni koji su najmanje odgovorni. Zato se uticaj ubrzanih klimatskih promena neće osetiti podjednako ili fer: siromašniji su ugroženiji od bogatih, žene ugroženije od muškaraca, a mi mladi ćemo osetiti klimatsku krizu mnogostruko više nego naši roditelji.

„Moja generacija nije uspela odgovarajući da reaguje na ovaj dramatičan izazov, na klimatske promene. Mladi to duboko osećaju. Nije ni čudno što se ljute“

Antonio Guteres, Generalni sekretar UN

Kada smo to razjasnili, možemo da se bavimo samom klimatskom pravdom.

Klimatska pravda zahteva da bogate države, a posebno one koje su izgradile svoje bogatstvo na fosilnim gorivima, vraćaju svoj „klimatski dug“.

To podrazumeva nultu emisiju gasova staklene bašte u samim razvijenim državama; kao i materijalnu podršku državama u razvoju, jer su ekološki čiste tehnologije skupe i siromašnije države ne mogu da ih priušte.

Ukoliko bi to postigle, razvijene države ne samo da će sprečiti globalnu klimatsku katastrofu, več i obezbediti osnovna ljudska prava u drugim zemljama. A to i jeste odgovornost i obaveza koje se dobijaju uz snagu i moć.

„Klimatska pravda insistira na pokretu sa idejom o građanskim pravima ljudi i zajednica najosetljivijih za klimatske promene u srcu, umesto diskusija o gasovima efekta staklene bašte i topljenju lednika.“

Mari Robinson, bivša predsednica Irske

Jedan od pokušaja borbe za klimatsku pravdo je bio Pariski ugovor kad su se države dogovorile da vode računa o ekologiji. Mislili smo da smo nešto postigli, ali sada već vidimo da ovaj sporazum ne poštuju mnoge zemlje, a nije ni dovaljan. Iako je u svoje vreme bio veliki napredak, ostalo je na tom sporazumu i nije se radilo po njegovim principima.

Pariski sporazum je između vlada država, dok oni koji zaista dobijaju ili gube smo mi, njihovi državljani. Zato je na nama da se borimo za klimatsku pravdu i da zahtevamo to od donosioca odluka.

Jer planeta nije banka, nisu svi zainteresovani za njeno spašavanje i ako ne izađemo mi na ulice, neće niko.

_{Naslovna fotografija je sa ekološkog protesta „Klimatska pravda sada“. Autor fotografije: Nik Verlan}