“Dabogda živeo u zanimljiva vremena” – šesto izumiranje

Elizabet Kolbert, spisateljica iz Amerike, je istraživala preobimnu temu masovnih izumiranja za potrebe njene knjige, šesto izumiranje. Ona na vrlo jasan način prikazuje rezultate naučnih istraživanja širom sveta koja jasno govore da je šesto veliko izumiranje u toku.

Početkom XIX veka, koncept izumiranja nije postojao. Tomas Džeferson, koji se dosta zanimao za prirodnjačke nauke, je zaista verovao da će istraživači koje je poslao na severozapad pronaći mamute, čije su kosti prvi put tada bile pronađene u Americi. On je verovao da ako postoje kosti, moraju postojati i žive jedinke.

U isto vreme, Žorž Kivje je došao do zaključka da bi životinje (pogotovo tako veliki sisari) morale biti otkrivene do tad, tako da te životinje više ne postoje. I što se više otkrivala Amerika, to je bilo teže objasniti kosti velikih sisara i morskih životinja.
Kivjeova teorija je bila da, ako je već došlo do istrebljenja, to je moralo biti zato što su promene na zemlji bile nagle i katastrofalne. Koji je drugi razlog da cela životinjska vrsta, inače savršeno prilagođena životu na zemlji, nestane u potpunosti?
Njegova teorija je postala poznata kao “katastrofizam”. Čarls Lajel i Čarls Darvin su ismejali tu teoriju, jer su istakli da su promene na Zemlji spore. Nikada nismo videli katastrofe tih razmera, što znači da one ne postoje.

Nećete verovati, i Čarls Darvin je bio čovek koji greši. Pored njegove dokazane teorije evolucije, on je bio veoma skeptičan prema teoriji izumiranja. Izvor: TheTimes

Teorija sporih promena je bila prilično postojana do osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Tada su Valter Alvarez i njegov otac, Luis Alvarez došli do teorije udara asteroida u Zemlju, čime su istrebljeni dinosaurusi. I ta teorija je odbačena zbog mišljenja većine naučnika da takve vrste promena ne postoje. I bila je dugo zanemarena – dok nije dokazana.

Jedan od paleontologa je vrlo prosto sročio – promene na planeti zemlji su vrlo spore i istorija života na zemlji se sastoji od dugih perioda dosade koje povremeno prekine napad panike. Dakle, obično su promene na planeti spore, ali ponekad se dese brzo, i kad se to dogodi, organizmima na planeti je teško da se s tim promenama nose.

Zlatna žaba je prva vrsta za koju je potvrđeno sa sigurnošću da je izumrla usled ubrzanih klimatskih promena nastalim čovekovim delovanjem. Izvor: ExtinctAnimals

Mnoge ove promene dovode različite vrste na ivicu izumiranja. Još pre više od 10 godina, procenjeno je da će u ovom veku 20 do 30% životinja i biljaka izumreti, i još uvek se vodi polemika da li su te brojke potcenjene.

Danas, naučnicima je poznato pet masovnih izumiranja.
Prvo, takozvano ordovicijsko-silurijsko izumiranje, se desilo pre oko 445 miliona godina i odnelo je oko 60% vrsta.
Najgore masovno izumiranje je bilo pre oko 252 milina godina, kada je kombinacija udara asteroida i vulkanskih erupcija odnela oko 95% vrsta i vodenih i kopnenih ekosistema.

Ali šta je potrebno da bismo proglasili izumiranja vrsta – koja se svakako dešavaju, “masovnim izumiranjem”? Izumiranja manjih skala se dešavaju u prirodi, nekada jer vrsta nije dovoljno prilagođena, a nekada zbog lokalnih poremećaja – na primer usled erupcija vulkana ili iznenadnih zemljotresa. Međutim, da bi izumiranje bilo “masovno”, kao što su velika petorka masovnih izumiranja, potrebno je da nestane 2/3 vrsta sa planete zemlje za relativno kratko vreme.
To je ono što današnjicu izdvaja od dugog perioda dosade. Stara kineska klatva glasi: “Dabogda živeo u zanimljiva vremena!”. Ne postoji zanimljivije vreme od masovnog izumiranja.

“Da su rimljani pronašli i koristili fosilna goriva intenzitetom kojim ih mi danas koristimo, koralni grebeni od kojih milioni ljudi širom sveta žive – ne bi postojali.” Izvor: IndiaTimes

Procenjeno je da živimo u toku šestog masovonog odumiranja, izazvanim isključivo delovanjem čoveka. Svetske populacije biljaka, životinja i gljiva nestaju neprirodnom brzinom. Ljudi su lovom istrebili mnoge vrste, poput velike njorke (Pinguinus impennis). Mnoge vrste su premeštene iz njihovih prirodnih staništa na nove kontinente. Milijarde tona ugljen-dioksida smo ispustili u atmosferu i okeane, menjajući njihovu klimu u potpunosti.

Ove promene, zajedno s globalizacijom, transportovanjem životinja, biljaka i njihovih pratećih patogena u ekosisteme u koje nikada ne bi mogli da dospeju, dovode do masovnog izumiranja biljaka, kičmenjaka, gmizavaca i sisara širom sveta.

I za kraj da dodamo: Koga boli uvo? Šta ima veze ako imamo manje puževa, ili nemamo slepe miševe? Šta mi kao vrsta gubimo ako životinje masovno izumru?

Prvo: ovo pitanje se odnosi na život na ovoj planeti. Bilo je potrebno desetine miliona godina da se život razvije u formu u kojoj se danas nalazi, i mi ćemo ukinuti šansu da život nastavi da napreduje. Ako ti nije stalo do toga, ne znam do čega bi u životu trebalo da ti jeste stalo.

Ali, hajde da kažemo da te ova činjenica ne dotiče. Onda možemo ponuditi drugi odgovor:

U trenutku masovnog izumiranja, pravila igre preživljavanja se menjaju. Da uzmemo kao primer dinosauruse – ništa nije falilo dinosaurusima. Nisu ništa uradili pogrešno. Ali opet, danas su 100% istrebljeni. Ne znamo zašto, jer nisu bili ni posebno osetljiviji od ostalih vrsta. Ali opet, danas ih više nema. Mi trenutno menjamo pravila igre preživljavanja, bez da znamo kakva će sledeća pravila biti i da li ćemo mi biti dovoljno jaki kao vrsta da ih izdržimo.

Tužan dinosaurus, jer moguće da bi danas on gledao kroz prozor, da se promena igre preživljavanja slična onoj kakva se danas dešava nije desila i zbrisala ga s planete. Izvor: Vimeo

Ukoliko želite više da saznate o šestom masovnom izumiranju i istraživanjima vrsta širom sveta; o naučnicima koji se bore protiv ovog uzbudljivog i tužnog procesa; o istoriji i naučnicima koji su se ovom temom bavili – nemojte se ustručavati. Priuštite sebi jedan put oko sveta za Elizabet Kolbert kroz njenu knjigu “Šesto izumiranje“.

Fetured image by Jill White from Pixabay

Ljubav u doba kapitalizma — (Toksična) veza između Dana zaljubljenih i klimatskih promena

Dugo su se u Srbiji Noć veštica i Dan zaljubljenih smatrali zapadnjačkim glupostima. Međutim, generacije se menjaju i uticaji drugih kultura su sve prisutniji i prihvaćeniji, uglavnom zbog interneta i dostupnosti informacija, a i njihove najpoznatije posledice – globalizacije.

Poreklo Dana zaljubljenih nije sa sigurnošću utvrđeno, ali se pretpostavlja da se proslavlja sveti Valentin, hrišćanski sveštenik koji je u doba rimskog cara Klaudija II venčavao parove u tajnosti, uprkos naredbe vladara. Naime, Klaudije je mislio da su nevenčani muškarci bolji vojnici i zato je uveo zabranu sklapanja braka. Svetog Valentina Evropljani počinju da slave kao zaštitnika ljubavi, a dan njegove smrti, 14. februar, kao Dan zaljubljenih.

Najstarija poznata poruka za Dan zaljubljenih, Engleska 1447. godina. Izvor: BBC

Pokloni za voljene osobe, poput ručno rađenih čestitki, postaju veoma popularne tek u 18. veku. Od tada do danas ovi “mali znakovi pažnje” prešli su dug put, a danas su omiljeni ogromni cvetni aranžmani i buketi crvenih ruža, kao i skupe čokoladne bombonjere. U ovom tekstu nećemo gunđati o bespotrebnosti materijalnih poklona i o tome kako je Dan zaljubljenih samo zamka konzumerističkog društva, ali hoćemo gunđati o tome kako ovi iskazi ljubavi nepovoljno utiču na planetu i životnu sredinu.

Prva tačka na dnevnom redu – ruže. Ako ste nekada imali baštu i u toj bašti zasađen žbun ruža, sigurno znate da one ne cvetaju u februaru. Ruže vole toplo vreme, a u našoj zemlji februar je zimski mesec (i ako se ove godine ne čini da je tako *khm, klimatske promene, khm*). Pa odakle nam onda svi ti buketi i medvedi, srca i usne napravljeni od cveća?

Proizvodnja ruža, Kenija. Izvor: CNN

Većinu ruža domaće cvećare nabavljaju iz Holandije, Italije i Belgije, a 50% ovog cveća zemlje Evropske unije uvoze iz Kenije, pa je tako cvet koji ste nekome poklonili, verovatno video više sveta od te iste osobe. Šalu na stranu, kako god da je cveće transportovano (uglavnom avionski) na njega je morala da se potroši određena količina energije, koja se dobija sagorevanjem fosilnih goriva. Odnosno, zbog buketa koji će vam krasiti sobu nekoliko dana emitovano je mnogo ugljen-dioksida u atmosferu.

Transport cveća avionom. Izvor: USA Today

Nakon ruža prelazimo na čokoladu, odnosno bombonjere. Ako ste mislili da je najveći problem ovog poklona plastificirana ambalaža, pogrešili ste. Većina čokoladnih slatkiša u sebi sadrži palmino ulje, za koje istraživanja kažu da je loše za zdravlje, a i za životnu sredinu. Uzgoj drveta palme vodi ka deforestaciji, odnosno seči šuma, samim tim i uništavanju životninjskog staništa. Kao i ranije spomenute ruže, lepo upakovana bombonjera prelazi veliki put dok ne stigne do rafova supermarketa. Većina svetskih zaliha kakaoa nalazi se u Africi, zatim se on transportuje do zemlje u kojoj se pravi čokolada, tamo se proces završava i čokalada se pakuje u nerazgradivu ambalažu. Zatim se ponovo transportuje do vas, a već smo naučili/e – transport = ugljen-dioksid u atmosferi.

Deforestacija u Indoneziji kako bi se stvorio prostor za sadnju palmi. Izvor: GreenPeace

Ipak ne možemo nikome zabraniti da pokloni nešto svojoj voljenoj osobi, ali možemo ukazati na nešto o čemu možda niste razmišljali/e kada ste birali/e poklon. Evo nekoliko zelenih alternativa, ako i dalje mislite da je poklon neophodan – ručno rađena čestitka (vraćamo se počecima), sezonsko cveće od domaćih uzgajivača, višegodišnja biljka o kojoj ćete se zajedno brinuti, seme nekog cveta i sl.

Najzad, postoji li veći dokaz ljubavi od pokazivanja brige za nečiju budućnost i vaš, odnosno svačiji dom?

Zdravo razmišljanje protiv zagađene logike – biciklističkim saobraćajem protiv zagađenja

Najgora stvar koja može da nam se desi jeste da vesti o zagađenju “zastare” i da se ovaj problem baci u senku nekih drugih, svežijih problema. Saobraćaj je tek treći na listi najvećih zagađivača vazduha u Beogradu, međutim ne možemo da zanemarimo uticaj vozila na naše zdravlje.

Na protestu za čist vazduh u Beogradu, profesor Vladimir Đurđević je rekao izuzetno pametnu stvar, a to je da treba da se ugledamo na gradove koji su već rešili problem prenatrpanosti saobraćaja u gradovima. Jer pored toga što zagađuju vazduh, gužve u saobraćaju i parkirana vozila i gde treba i gde ne treba izazivaju opštu nervozu svim učesnicima u saobraćaju – uključujući i vozače.

Ali kako rešiti problem saobraćaja kada su nam automobili neophodni u Beogradu? – Prvo, moramo iskoračiti iz mišljenja da je Beograd poseban grad. Na našu sreću, mnogi drugi gradovi širom sveta su imali jednak problem i sa mentalitetom i sa geografijom, pa su problem saobraćaja rešili.

Beograd, 1970. – Na Trgu Republike nekada su automobili bili uobičajan prizor, pa nam je sada takav scenario nezamisliv i nedopustiv. Promena jeste moguća. Izvor: Pinterest

U Birmingemu, sa ponosom nazivanom i “gradom autoputa” će zabraniti saobraćaj u centru u skoroj budućnosti. Birmingem je grad od preko milion stanovnika, i donosioci odluka su spremni da donesu veliku promenu ugledajući se na primer četiri puta manjeg grada. Ovaj izazovni projekat je bio inspirisan već aktivnim projektom iz Genta, Belgije, gde se promena desila u toku noći.

U Gentu, u jednu nedelju uveče, u užem centru grada je zabranjen saobraćaj. I na veliko razočaranje medija, nije bilo nikakvih pobuna, psovanja ili protesta. Godinu dana nakon uvođenja ovog kontroverznog plana, vozači kažu da iako putuju dužim putem oko grada, opet im treba manje vremena da stignu na željenu destinaciju zbog smanjenog saobraćaja.

Princip formiranja saobraćajnica oko centra u Gentu. Izvor: Guardian

“Zapravo, ekonomska situacija grada se poboljšala”, tvrdi ovaj političar zelene stranke, Filip Vateu, zamenik gradonačelnika Genta, i dodaje da se broj restorana i kafića u centru povećao za 17%, a da se smanjio broj praznih radnji u centru.

Godinu dana nakon projekta, nada se da će Gent sa svojim “kružnim planom saobraćaja” inspirisati političare širom sveta da uvrste isti sistem u svoje gradove.
Još jedna od prednosti ovog projekta je i neverovatno nizak budžet koji je bio potreban da se ovakva promena donese; ovaj projekat je koštao svega €4 miliona evra. Poređenja radi, cena za 1.5km autoputa u Belgiji košta između €15-25 miliona evra.

“Najbolji plan saobraćaja je biciklistički plan.” rekao je Vateu. “Otvaranjem više mesta za pešake i bicikliste takođe se otvara i prostor za automobile za ljude kojima je zaista neophodan automobil.”
Još jedna značajna promena u Gentu jeste i nivo buke, koji se značajno smanjio. Zapravo je moguće opustiti se na trgu ili na nekom javnom mestu bez buke automobila.

Možda i više od Belgije, Holandija je poznata kao zemlja biciklista. Međutim problem automobila je bio vidno prisutan još sedamdesetih godina prošlog veka. Izvor: FastCompany

“Čuli smo i da se ljudi žale da se vožnja od 300m pretvorila u vožnju od 2km. Ali onda smo morali da objasnimo da ne želimo da ljudi ulaze u kola zbog vožnje od 300 metara: trebalo bi da tu razdaljinu mogu da pređu peške.”

Od 2017. u Gentu se nivo oksida nitrogena (NOx) smanjio za 20%. Biti pešak, biciklista, dete ili starija osoba je daleko bezbednije sada. Uopšteno, nivo zagađenosti vazduha se značajno smanjio. Sve prednosti ovog projekta potvrđuju zamenuku gradonačelnika, Veteu, da je ovaj projekat bio vredan primene, bez obzira na brojne nesuglasice na koje je nailazio pre implementacije – uključujući i pretnje smrću.

Iako je Gent jedan od boljih skorijih primera preusmeravanja saobraćaja sa automobilskog na biciklistički, daleko od toga da je jedini. U Argentini, u planinskom selu “La Kumbresita”, još 1996. godine je prepoznato da je biciklistički saobraćaj daleko bezbedniji, čistiji i zdraviji. Ovo je takođe postalo i prvo selo u Argentini u kom je motorni saobraćaj potpuno zabranjen, i pokazatelj je da geografija i uzbrdice nisu prepreka za korišćenje bicikle.

U Beogradu mnogi građani se zalažu za čistiji vazduh i bezbednije ulice za bicikliste. Svakog meseca organizuje se Kritična masa da bi se podigla svest o važnosti ove promene. Izvor: Ulice Za Bicikliste

Međutim, nisu svi primeri zelenih gradova daleko, još jedan primer dobre prakse u saobraćaju se može videti i kod naših komšija u Ljubljani. Odličnu reportažu i poređenje Beograda i Ljubljane pokazuju i Marka Žvaka u epizodi koja pokazuje prednosti pretvaranja centra grada u pešačko-biciklističku zonu.

Fetured photo: Jadranka Ilić

AirVisual – visual, zato što otvara oči

U petak 17.1.2020. u Beogradu je održan “Protest za čist vazduh“.

Štrajk koji je organizovala inicijativa Ne davimo Beograd i Građanski front svojim dolaskom podržalo je nekoliko stotina građana i građanki. S obzirom da informacije o ekološkim problemima i klimatskoj krizi građanima i građankama nisu na dohvat ruke i uglavnom nikada nisu tema kojom se bave vodeći mediji, pravo je čudo što se na ovakvom skupu pojavio toliki broj ljudi.

Nezadovoljni građani/nke ispred Skupštine grada Beograda. Foto: Danas

Šta je to napravilo razliku da se stanovništvo probudi i shvati koliki problem nas okružuje?

Imam dva potencijalna odgovora: vremenski uslovi koji su učinili da vazduh postane vidljiv ili nešto drugo, dostupno svakome ko ima pristup internetu, poput aplikacije/sajta AirVisual? Možda i kombinacija? Siv vazduh je podstakao ljude da se zapitaju šta to udišu, a AirVisual im je pokazao koliko je stanje zapravo loše.

I onda je nastala čitava pometnja – ljudi su počeli da razmišljaju o nekim problemima koje ranije nisu shvatali baš najozbiljnije, o svom zdravlju i budućnosti koja ih čeka; političari su imali još jednu neplaniranu temu o kojoj su morali da pričaju sa novinarima/kama i da bar jednom na sastanku posvete vreme nekom ekološkom problemu.

Foto: Oblakoder

Na ranije pomenutom protestu jedan od govornika bio je i profesor Vladimir Đurđević koji je rekao jednu veoma zanimljivu rečenicu:

Ako se ove godine budu dodeljivale bilo kakve nagrade u oblasti ekologije, mislim da bi najrealnije bilo da ih dobiju aplikacije koje su zaslužne za masovno informisanje i pokretanje ljudi u ovoj oblasti.

Nadajmo se da će se pojaviti drugi načini preko kojih će stanovništvo koje se ne bavi klimatskim promenama svakodnevno, moći da se informiše i lako sazna ono od čega zavisi njihovo i zdravlje njihovih najbližih. Međutim, iako neke veoma dobre stvari već postoje, one nisu dovoljno promovisane među ljudima.

Zašto?

Zato što bi svako ko zdravorazumski razmišlja uvideo sa kolikim problemom se čovečansto suočava i počeo/la da se bori za ono što je ispravno i očigledno. Nažalost, mnogi ne žele da to postane jedna od tema kojom se ljudi bave, zato što bi to bio veliki udar na njihove milijarderske džepove i/ili fotelje, pa onda manipulišu medijima i svaljuju krivicu na građane/ke, a naučne činjenice pretvaraju u paniku i teorije zavere.

I na samom kraju, nameće se još jedno pitanje- zašto su domaći mediji pisali o protestu tek pošto je završen, a ne ranije, pozivajući što veći broj ljudi da se pridruži?

Beograd za budućnost

Sa prolaskom prazničnog raspoloženja dolazi i pitanje: šta smo postigli prošloj godini, i koje ćemo pozitivne odluke doneti u ovoj?

Uz neobično tople decembarske i januarske dane, čak i najvećim skepticima je teško da ospore gorući problem ubrzanih klimatskih promena. I dok ne možemo tačno zaključiti šta je postignuto u 2019. godini na ovu temu, u Srbiji ili svetu, svakako možemo da kažemo da se njoj priča više nego ikada ranije.
Nekoliko miliona ljudi se okuplja širom sveta da prenese jasnu poruku – klima se menja, moramo i mi.

Prvi klimatski skup u Beogradu je održan u Aprilu ove godine. Foto: Milica Damnjanović Zantvort

2019. godina je za mlade u Srbiji donela priliku da se prvi put jasno obrate donosiocima odluka i da postave jasne zahteve za svoju budućnost. Iako se nekima čini da stotinak, ili nekoliko stotina ljudi nije mnogo – u zemlji koja ima nebrojano problema, ovaj broj je ogroman.
Zanimanje mladih za ovu temu je iznenađujuće veliko, iako za razliku od svojih vršnjaka širom sveta nemaju zvanično obrazovanje o ovoj temi.

Pored mladih, u ovoj godini smo saznali da se za temu ubrzanih klimatskih promena zanimaju i mediji, a veliku podršku skupovima je pružila i policija, javne institucije, različite nevladine organizacije, formalne i neformalne grupe građanja kao i profesori različitih univerziteta. 

Veliki doprinos štrajkovima donose i stranci, koji učestvuju u ovim štrajkovima u svojim zemljama i klimatski štrajkovi širom sveta im pomažu da se zalažu za svoju budućnost bez obzira gde se nalaze.

Klimatsku akciju podržavaju različiti mediji, kao što su RTS, Danas, GreenBalkanEnergyNews, Vice. Foto: Natalija Novikova 

Organizatori petkomzabudućnost pokreta u Srbiji se trude da ovi štrajkovi ne budu način da se bore protiv vlasti, već da se bore da vlast obavlja svoju dužnost za sve nas.
Petkom za budućnost je šansa da se udružimo i delamo zajedno – stari i mladi, političari i narod, muškarci i žene, ljudi i životinje. Klimatski štrajkovi su tu da nam otklone osećaj usamljenosti naizglednoj u borbi sa vetrenjačama. Oni su tu da nam pokažu da ima nade, dokle god ne odustanemo od jedinog doma koji imamo.

“Brinem o ovoj planeti jer nemam tetku na marsu.” Foto: Milica Damnjanović Zantvort

I, šta su u stvari klimatski skupovi u Srbiji?
Vreme kada treba da se obratimo donosiocima odluka da budućnost pripada svima. Trenutak kada možete jasno da iskažete zabrinutost za planetu. Pravo vreme i mesto da upoznate istomišljenike, steknete prijatelje i prenesete jasnu poruku: 

Šta želimo?
KLIMATSKU PRAVDU!
Kada je želimo?
SAD! 

Klimatski aktivisti i aktivistkinje koji menjaju svet

Ne znam da li je to zato što su tinejdžeri/tinejdžerke emotivniji/e od ostalih starosnih grupa ljudi, ili je to zato što nemaju o čemu drugom da razmišljaju i ničim pametnijim da se bave ili je nešto sasvim treće, ali vreme pokazuje da su mladi ti koji najčešće preuzimaju inicijativu u borbi protiv ubrzanih klimatskih promena. Da li je nekom političaru zaista potrebno derište od 16 godina da ga lupne po ramenu i pokaže upozorenja naučnika? Zašto oni sami (političari) ne čuju nauku? Koliko je zabrinutih ljudi na ulicama potrebno da preduzmu ozbiljnu akciju i zapravo naprave promenu?

Ne znamo. Možemo samo da nagađamo. A do tad, evo nekoliko derišta koja su upozaravala i upozoravaju sve donosioce odluka o alarmantnom stanju naše životne sredine.

Autumn Peltier | Kanada

Autumn Peltier. Izvor: BBC

Mnogi ljudi ne misle da je voda živa ili da ima dušu. Moji ljudi veruju da je to istina … Mi verujemo da je naša voda sveta jer smo rođeni iz vode.

Šesnaestogodišnjakinja iz jednog Indijanskog plemena se još od svoje osme godine bori protiv zagađenja vode. Tada je prvi put videla znak koji upozorava da je voda u jezeru toksična. Uspomena na taj trenutak je pokrenula da se sa 14 godina bori protiv iskorišćavanja vodenih resursa.

Kada je imala samo dvanaest godina, izrazila je svoje nezadovoljstvo politikom o cevovodima koju je vodio premijer Kanade, Džastin Trudo. On joj je obećao da će zaštiti vodu.

Prošle godine je u UN-u govorila o značaju očuvanja vode i pristupa vodi.

Luisa Neubauer | Nemačka

Luisa Neubauer. Izvor: TED

Ono što svetska zajednica radi sa planetom, jednog dana će biti opisano kao najveći politički neuspeh našeg vremena.

Sa 23 godine, spremna i smirena, vodi svoju borbu pričom i šetnjom (štrajkovanjem). Ona je studentkinja geografije, aktivistkinja i članica nemačke Zelene partije, a poslednjih godinu dana postala je poznato lice klimatskih štrajkova Petkom za budućnost (Fridays For Future) u Nemačkoj.

Njeni Twitter @Luisamneubauer i Instagram @luisaneubauer

Holly Gillibrand | Škotska

Holly Gillibrand. Izvor: Guardian

Kada dnevno izumire oko 200 vrsta, to je, pa, prilično zastrašujuće. Zato, morate učiniti sve što možete.

Iz svog malog grada u zabačenom planinskom predelu Škotske, ova trinaestogodišnjakinja pomaže u osnivanju dečijeg pokreta u Velikoj Britaniji koji zahteva veće akcije političara po pitanju klimatskih promena. Holly je mlada ambasadorka OneKind-a, kampanje za dobrobit životinja, za celu Škotsku.

Podsetimo, škotski parlament je 28. aprila ove godine proglasio klimatsku krizu, dok je i parlament čitavog Ujedinjenog Kraljestva to učinio samo 3 dana kasnije, 1.5.2019.

Twitter @HollyWildChild

Jamie Margolin | SAD

Jamie Margolin. Izvor: Rollingstone

Nismo doprineli stvaranju sistema koji nam uništavaju svet i budućnost – a ipak plaćamo i plaćaćemo najveću cenu za bezobzirnost starijih generacija.

Sedamnaestogodišnja Jamie Margolin osnivačica je Zero Hour, omladinskog i pokreta koje vode women in colour (pojam za žene/devojke u Americi koje nisu belkinje: Afroamerikanke, Hisoanoamerikanke…) koji ima za cilj da podrži nove mlade aktiviste/kinje i organizatore/ke savetima i resursima koji su im potrebni da se bore protiv klimatskih promena i da zaštitite prirodna bogatstva. Ona strastveno govori o pitanjima socijalne pravde, zaštite životne sredine, klimatskih promena, domorodačkih prava i još mnogo toga, i ne boji se da isproziva vođe velikih korporacija i druge koji su doprineli trenutnoj ekološkoj krizi.

Twitter @Jamie_Margolin i Instagram @jamie_s_margolin

Leah Namugerwa | Uganda

Leah Namugerwa. Izvor: thecitizen

Većina ljudi ne obraća pažnju na to što radi životnoj sredini. Primetila sam da odrasli nisu bili voljni da preuzmu vođstvo i pa sam odlučila da to sama učinim. Klimatska nepravda je i nepravda i prema meni.

Kao četrnaestogodišnja članica Petkom za Budućnost u Ugandi, Leah svakog petka štrajkuje za klimatsku pravdu. Inspirisala ju je Greta Thunberg, ali je ono što je zaista pokrenulo da deluje je glad prouzrokovana sušom i klizištima usled klimatskih promena. Uprkos oštrom odgovoru ugandske vlade na štrajkače, Leah se i dalje bori za promene. Ona trenutno zahteva zabranu plastičnih kesa u Ugandi.

Twitter @NamugerwaLeah

Jerome Foster II | SAD

Jerome Foster. Izvor: archinect

Odrasli zapišite ovo što sledi: Mladi poput mene ne bi trebali da preuzmu ovakav teret, ovo bi trebao da bude vaš posao, ali sada moramo da štrajkujemo glađu, da se sastajemo sa vladom, zvaničnicima i započnemo globalni pokret da biste nas za početak primetili.

Jerome Foster II je klimatski aktivista, pisac, istraživač National Geographic-a, osnivač i glavni urednik časopisa The Climate Reporter. Inače, ima 16 godina. Za globalni štrajk 24. maja ove godine, organizovao je i “bio domaćin” mladima u Vašingtonu (ispred Bele kuće).

Twitter @jeromefosterii

Greta Thunberg | Švedska

Greta Thunberg. Izvor: Forbes

Da, gubimo, ali još uvek ima vremena da sve preokrenemo –  još uvek možemo da popravimo mnogo toga. Želim da se ponašate kao da vam je gori kuća. Jer gori.

Moglo bi se tvrditi da bez Grete Thunberg ne bi ni bilo klimatskih štrajkova i celog pokreta mladih za klimu. Šesnaestogodišnja švedska aktivistkinja počela je da štrajkuje ispred zgrade parlamenta u Stokholmu od prošlog avgusta i inspiracija je za osnivanje pokreta za klimatske štrajkove Petkom za budućnost. Njeni iskreni govori ostavili su političare bez reči, a milioni mladih širom sveta su se pokrenuli zahvaljujući njoj.

Njena hrabrost i predanost štrajku inspirisala je mlade aktiviste i akticistkinje za klimu širom sveta da preuzmu inicijatuvu u njihovim gradovima i državama. Svojim primerom Greta je pomogla da se organizuju globalni štrajkovi mladih koji su na ulice širom sveta izveli više od 7 miliona ljudi.

Twitter @GretaThunberg i Instagram @gretathunberg

Puna pluća praznih priča – zagađenost vazduha i prebacivanje krivice

Hajde za trenutak da ne komentarišemo kvalitet vazduha, i da sklonimo odgovornost sa očajnih građana koji ne znaju kome bi se pre obratili. Hajde samo da kratko sumiramo medije.

Zvanični naučni podatak objedinjenog prikaza automatskog monitoringa kvaliteta vazduha u Republici Srbiji kaže: u ovom trenutku i vremenu širom Srbije vazduh je zagađen. I nauka dodaje da je to problem.

Predsednik pita premijerku gde je ministar zaštite životne sredine i kaže premijerki da ministar zaštite životne sredine treba da se obrati narodu. Takođe dodaje da je njemu u redu da bude kriv za maglu, jer je kriv i za sušu i kišu. Dodaje da je odgovornost delimično i na ljudima koji se bune protiv minihidroelektrana.

Premijerka kaže da zagađen vazduh nije problem, i da jeste vazduh u Srbiji zagađen, ali da to nije problem. I ponavlja da to nije problem.

Dok se političari igraju gluvih telefona preko medija, mnoge inicijative se aktiviraju ne bi li se ovaj problem rešio. Foto: Milica Damnjanović Zantvort

Ministar zaštite životne sredine kaže da je odgovornost na lokalnim upravama, i dodaje da je njima pisao još u novembru 2019. godine, ali da odgovora nije bilo ili da su bili katastrofalni. Tako da odgovornost leži na gradonačelnicima.

Gradonačelnik Beograda kaže da problem zagađenja ne postoji, ali ako postoji, na njemu se radi. On naglašava da će ubuduće spalionica na Vinči da greje beogradski metro.

Gradonačelnik Niša kaže da je ovaj problem prisutan samo zimi, i da se radi na rešenju problema koji trenutno nije rešiv, jer se građani mahom greju na fosilna goriva. Ali je takođe i problem samo trenutan i radi se na njegovom rešenju.

U publikaciji iz 2018. godine, pod nazivom “Investicije u zaštitu životne sredine: društveni i fiskalni prioritet” podvučeno je da ubedljivo najveću odgovornost za loš kvalitet vazduha u Srbiji snosi pre svega sektor energetike, zatim industrije i na kraju saobraćaja.

Ministarstvo rudarstva i energetike saopštava u vezi s zagađenjem vazduha da se apsolutno postupa po pravilima i propisima. Oni kažu da bi se za zagađenje vazduha moralo pitati ministarstvo zaštite životne sredine, jer je u njihovoj nadležnosti da budu predlagači za donošenje mera protiv smanjenja emisija.

Jedna od popularnih metoda borbe protiv zagađenja jeste sadnja drveća. Međutim, borba protiv zagađenja korišćenjem drveća je utoliko manje efikasna, ukoliko se gradovi zabetoniraju i svo odraslo drveće poseče. Foto: Milica Damnjanović Zantvort

U međuvremenu, The New York Times piše da je na Balkanu koncentracija smoga veća nego ikada. Oni prenose (mada nismo sigurni iz kog izvora) da su zvanična upozorenja na snazi i da su deca i stari upozoreni da ne izlaze napolje i izbegavaju fizičku aktivnost. Takođe se pominje da se na Balkanu životni vek smanjuje za 1.3 godine usled zagađenja vazduha.

Ministar zdravlja kaže da niko nije izmislio vetar da otera zagađenje, i da će zagađenje da nestane sa vetrom, ali takođe da ne brinu deca i stari ljudi i da samo stave šal preko lica da ugreju vazduh.

Ministar prosvete poručuje direktorima škola da sami odluče da li žele da deca pohađaju nastavu ili ne. Takođe je dodao da nastavnici treba da budu kreativni u pronalaženju alternativnih rešenja održavanja nastave.

I tako, dok se igramo vrućih krompirića s odgovornošću, posledice postaju sve jasnije a rešenje sve mutnije. Uostalom, kao i vazduh koji dišemo.

Featured image: Bogdan Spasojević

Šta kad gori ceo jedan kontinent?

“Pa ništa, ne gorimo mi!”
“Australija? Jao, žao mi je koala, baš su slatke, ali bar je vatra daleko od nas.”
“Ma dobro, ne uzbuđuj se, to je kod njih normalno, stalno su požari.”
“I manastiri na Kosovu su goreli ’99, pa ne znam da se iko toliko mnogo brinuo za to!”

Australija, 31. decembar 2019. Izvor: The New York Times

Da, ali šta ako kažem da si i ti delom kriv/a za to – za smrt sada već jedne milijarde životinja, skoro 30 ljudi, 2000 izgorelih domova i više od 10 miliona hektara izgorele zemlje…? Nisi kriv/a za početak požara, možda je neko i u pravu, to je u Australiji normalno. Suvo tlo i visoke temperature, očigledno je da su to povoljni uslovi za početak vatre. Ali je normalno i da se ta vatra rutinski bude ugašena posle nekoliko dana, ne da traje od septembra 2019. i da se i dalje ne zna kada će se zaustaviti. U Australiji je tek počelo leto, sa 48,9°C i vatrom visine 70m. Nebo je crveno, dim je stigao do Novog Zelanda i već je 400 miliona tona ugljen-dioksida emitovano u atmosferu.

Crveno nebo u Malakoti, savezan država Viktorija. Izvor: The Gurdian

Ovo nije uobičajena sezona požara, već klimatska kriza. Za nju smo svi odgovorni, neko manje, neko više. Na žalost, Australija je samo jedan primer kako ljudski nemar može da dovede do (skoro) nezaustavljive katastrofe. Međutim, ona je isto tako i podsetnik da se već jednom svi/e probudimo i promenimo.

Kolika je katastrofa izazvana požarima svedoči i prisutnost ove teme u medijima širom sveta. Mnogi su donirali sredstva za pomoć ljudima i životinjama, klimatski aktivisti i aktivistkinje protestuju i zahtevaju reakciju, a društvenim mrežama su se proširili heštegovi #AustraliaBushfires i #SOSAustralia.

Protest ispred zgrade Parlamenta, Kanbera, Australija. Izvor: Instagram @xrebellionaus

A šta to vodeći ljudi ove najveće zemlje Komonvelta čine po tom pitanju?

Izvoze ugalj, sve više i više baziraju svoju ekonomiju na tome, uništavaju prirodu i divljinu koja je za ostatak sveta sinonim za Australiju.

Organizuju tradicionalni novogodišnji vatromet dok im ostatak države gori.

Ignorišu činjenice (i nisu jedini koji to rade). Kad su vatrogasne službe Australije još u aprilu 2019. godine upozoravale na skoro sigurne ogromne požare koji ih očekuju i kad su tražili sastanak sa premijerom, bili su konstantno odbijani.

Međutim, neka upozorenja postoje još od 2005. godine. Tad su ih upozoravali/e naučnici/e, ali ih do danas svi ignorišu. Često na klimatskim protestima vidimo transparent sa natpisom “Najgori apokaliptični filmovi počinju ignorisanjem nauke”. Izgleda da je Australija sada upravo to, apokalipsa kojoj svedočimo mi sami/e, i nije prva, a sada možemo da se nadamo da će se oni koji imaju moć potruditi da bude jedna od poslednjih ovolikih razmera.

“Najstrašniji horori počinju ignorisanjem nauke”, globalni klimatski štrajk, Beograd 6.12.2019. Foto: Milica Damnjanović Zantvort

Ljudi širom Australije i sveta su se podigli na noge. Štrajkovima opominju moćnike i donosioce odluka da moraju postupati odgovornije i donositi odluke koje su u interesu svih stanovnika i stanovnica planete Zemlje.

Na ovom linku možete videti grafikone i prikaze požara u Australiji.

Klimatski protest

Klimatski protesti u svetu

Zapitala sam se kako izgleda prosečan ekološki protest ili štrajk u svetu.

Da li je to 500 hiljada štrajkača u Madridu kao 6. decembra?
Ili 200 hiljada štrajkača u Sidneju 20. Septembra koji ni ne staju u park jer je
došlo neočekivano mnogo ljudi?
Ili, ipak, samo jedan čovek u Moskvi koji izlazi nedeljama sam jer policija
zabranjuje bilo kakve proteste u kojima učestvuje preko jedne osobe?
Po nekoliko osoba širom Afrike koje izađu sa transparentima?

Nairobi, Kenija – klimatski štrajk 23. septembra. Izvor: DW

Kada pročitam da je za dva dana globalnih štrajkova (20. i 27. septembra) širom sveta na ulice izašlo 7,6 miliona ljudi, ne znam kako vi, ali ja zamislim ogromnu količinu ljudi. Zamislim 0,1% cele svetske populacije kako šetaju ulicama ili samo stoje na trgu i viču:

“What do we want ? Climate justice! When do we want it? Now!”

Od 7.6 miliona štrajkača:

  • 1,5 milion je bio u Italiji.
  • U Nemačkoj 1,4 miliona.
  • U Kanadi 800 hiljada, u SAD 650 hiljada.
  • U Španiji 550 hiljada, a u Velikoj Britaniji 400 hiljada.
  • Dok u Egiptu i Nepalu 50, bez „hiljada“, samo 50. U celoj Rusiji 85 osoba.
Violinista, Aršak Makičijan. 30 nedelja je sam protestvovao u centru Moskve protiv ubrzanih klimatskih promena. Izvor: BBC

Samo. Ne mislim da je to samo jer kada kažemo da je neki broj ljudi „samo“ i nedovoljno velik, mi zaboravimo da je svaki glas bitan. Svaka osoba može i
mora da se čuje jer samo tako možemo da pokrenemo masu.

Nekada je petkom na protest izlazila samo jedna osoba, Greta, i to je bilo
dovoljno da započne ceo pokret Petkom za budućnost (Fridays For Future).

Problem je što je teško definisati uspešnost jednog protesta. Ali, zasigurno
znamo da nije sve samo i isključivo u broju štrajkača.

Svaki protest ima tačno određene zahteve, tako da bi idealan protest bio onaj nakon kog su svi zahtevi ispunjeni. Nije bitno da li je do ispunjenja dovelo 20 ili 20 miliona ljudi.

Greta Tunberg, mlada aktivistikinja koja je inspirisala globalne klimatske proteste. Izvor: BBC

Ali šta su postigli klimatski protesti u 2019. godini, koja je bila posledica svih tih ljudi na ulicama?

Do sada je EU priznala i deklarisala klimatsku krizu, a Italija obavezno obrazovanje o klimatskim promenama. Neko bi rekao da je to dovoljno, i da sada štrajkovi mogu da prestanu. Međutim, i pored objavljivanja klimatske krize, bitno je nastaviti sa pritiskanjem donosioca odluka da reaguju, a ne samo da pričaju na samitima.

I daleko od toga da su svi zahtevi ispunjeni. Pored petkom za budućnost, postoje i mnoge druge organizacije koje se bore za klimatsku pravdu.

Extinction rebellion je poznat po radikalnijim merama protestvovanja i građanske neposlušnosti. Izvor: BBC

Extinction rebellion (pobuna protiv odumiranja) ima jasno definisane zahteve:

  • Tell the truth (govori istinu) – Vlade država moraju da priznaju klimatsku i ekološku krizu i da komuniciraju sa drugim institucijama kako bi se širila osvešćenost i razumevanje hitnosti problema.
  • Act now (reaguj odmah) – Vlade država moraju da svedu izbacivanje gasova koji izazivaju efekat staklene bašte ka nuli do 2025. godine.
  • Beyond politics (dalje od politike) – Vlade moraju da rade na ekološloj i klimatskoj pavdi u svim domenima delovanja.
Jedan od zahteva extinction rebellion – govori istinu. Izvor: MRonline

Ne znam šta bih izvela kao zaključak sem da su protesti u svetu raznoliki i ne postoji klasičan ili prosečan štrajk/protest. Ono što znam jeste da borba za našu budućnost nije završena, a nije ni beznadežna.