Mi protiv nas. – uništavanje životne sredine i Covid-19

“Uništavanje biodiverziteta i prirode šteti čovečanstvu i civilizaciji kakvu poznajemo. Covid-19 je samo upozorenje”, kažu eksperti.

Prema rečima Inger Andersena, šefa za zaštitu životne sredine Ujedinjenih Nacija, priroda pokušava da nam pošalje poruku ovom pandemijom. Andersen je rekao da je čovečanstvo stavilo previše pritiska na prirodu, sa poražavajućim posledicama. Ako ne brinemo o planeti, štetimo sami sebi.

Da bi se sprečilo dalje širenje sličnih bolesti i izazivanje većih katastrofa, stručnjaci širom sveta kažu da moramo da čuvamo prirodna bogatstva, da umanjimo ubrzane klimatske promene, i da prestanemo sa ekstenzivnom poljoprivredom, rudarstvom i urbanizacijom kakvu poznajemo do sad. Potrebno je da se ponovo povežemo sa prirodom.

Još jedna od hitnih mera koje je potrebno preuzeti jeste da se zatvore marketi živih životinja, koji je nazvan i “savršeno miksalište za bolesti”, kao i ilegalna trgovina divljim i domaćim životinjama.
Andersen je takođe dodao da je prioritet da se suzbiju posledice Covid-19 virusa, ali da plan na duge staze mora uključivati gubitak staništa divljih životinja i nestanak biodiverziteta.

“Nikada patogeni nisu imali ovoliko prilika da pređu s divljih i domaćih životinja na ljude”, navodi Andersen. Čak 75% infektivnih bolesti dolazi iz divljeg sveta.

Velike ekološke katastrofe, kao što su Australijski požari, najviše zabeležene temperature i najgora infestacija skakavaca u Keniji su samo neke od katastrofa koje su nas zadesile, a mnoge nas još očekuju zbog nesavesnog tretiranja prirode.

Požari u Australiji. Izvor: WeWork

Stvaranje i širenje Covid-19 je bilo ne samo predvidivo, već i očekivano. Studija iz 2007 godine, koja je istraživala Sars 2002-03 godine zakljuzčuje: “Sa prisustvom patogena nalik na Sars-CoV u Rhinolophus hipposideros slepim miševima, i kulturom u kojoj se divlje životinje konzumiraju, pitanje je vremena kada će se sledeća pandemija desiti.”

Druge zarazne bolesti iz prirode imaju mnogo veću smrtnost. Ebola ima 50% smrtnosti, a Nipa virus 50-75% smrtnosti. Neki od stručnjaka smatraju da nam se “donekle posrećilo” s Covid-19 virusom, iako se trenutno ne čini tako. Ova situacija bi trebalo da nas upozori na to koliko smo ranjivi, i koliko bi gore moglo da bude.

Gotovo uvek je ljudsko ponašanje odgovorno za ovakve epidemije, i biće ih još ukoliko se ne promenimo, rekao je Endru Kuninghem, iz zoološkog udruženja Londona.

Prodaja živih divljih životinja u Kini. Izvor: BBC

Kina je zabranila prodaju živih divljih životinja na marketima, i zasigurno da će ovo biti trajna mera. Međutim, da bi borba protiv virusa bila uspešna, potrebno je da se ovakve zabrane dese svuda u svetu. U Africi postoji veliki broj ovakvih pijaca, a sa modernim načinom putovanja, možete za dan preneti patogen iz Afrike u London.

Aron Bernstajn, iz Harvard škole za javno zdravlje je rekao da je uništavanje prirodnih resursa ono što dovodi divljač blizu ljudi, i da klimatske promene zajedno sa uništavanjem prirodnih staništa stavaraju priliku da se stvaraju novi patogeni.
Dakle, sprečavanjem uništavanja prirode, sprečile bi se i mnoge prilike da ovakvi patogeni pređu na čoveka.

Odvajanjem zaštite zdravlja i zaštite prirode je opasna varka. Naše zdravlje je u potpunoj zavisnosti od predvidive klime kao i organizama sa kojima delimo planetu.

Jedan od ljudi koji se bavi proučavanjem uništavanja prirodnih staništa je i Tomas Gilespe, sa Emori univerziteta, odseka za zaštitu životne sredine. On je izjavio: “Patogene nije briga da li ste čovek ili neka druga životinja” i dodaje da ga uopšte ne čudi da se pandemija Covid-19 dogodila. Većina patogena tek čeka da bude otkrivena, i mi poznajemo samo mali procenat bolesti.

Prvi na udaru zaraze su radnici koji se bave sečom šuma. Izvor: Mongabay

Čovečanstvo stvara savršene uslove za stvaranje bolesti, time što skraćuje prirodnu granicu između životinje domaćina (određenog patogena) i sebe. “Možemo da očekujemo širenje bolesti koje imaju veliku smrtnost. Bolest kao što je Ebola se ne širi lako. Ali bolest sa jednakom stopom smrtnosti kao Ebola može da nađe način da se širi jednako lako kao i ospice.” izjavio je Gilespe.

Priroda je stavljena pod ogroman pritisak. Velika prostranstva prirodnog habitata se gube, što znači da životinje obitavaju u manjem prostranstvu od onoga na kom bi trebalo. Očajne, i bez dovoljno hrane, one će se neminovno približiti ljudima u potrazi za osnovnim životnim namirnicama. Životinje koje nikada ranije ne bi prišle čoveku su sada primorane da ulaze u gradove.”

Neke od životinja su vrlo povoljne za prenošenje patogena. Primeri su pacovi i slepi miševi, čije populacije se trenutno povećaju ukoliko dođe do seče šuma. Dakle, što više sečemo šume i druga prirodna staništa, to smo u većoj opasnosti.

Poznata fotografija orangutana koji pokušava da zaustavi bager. I majmuni su shvatili da je ljudsko ponašanje štetno i za njih i za planetu. Izvor: Telegraph

I šta sad? Šta mi, ako išta i možemo, da radimo povodom ovih informacija?

Kejt Džons sa UCL fakulteta za ekologiju i biodiverzitet kaže: “Moramo da razmišljamo o svetskoj biozaštiti, da pronađemo slabe tačke i da poboljšamo zdravstvo u svim zemljama. U suprotnom, možemo očekivati scenarije daleko gore od Korona virusa. Sada su rizici veći. Uvek su bili prisutni, generacijama unazad. Međutim, naše ponašanje prema prirodnim resursima je pogrešno, i to ponašanje moramo da promenimo.”

Džons kaže da promena društva mora da dođe simultano i iz bogatih i iz siromašnih zemalja. Potreba za drvetom, mineralima i resursima dovodi do uništavanja i oštećenja staništa širom sveta, što doprinosi stvaranju novih bolesti.

Brajan Brd, virolog sa Kalifornijskog univerziteta kaže da smo sada u vremenu stalne opasnosti: “Bolesti se šire lakše i brže nego ikada pre, što znači da i mi moramo brže da reagujemo. Istraživanje bolesti treba dosta ulaganja, promene ljudskog ponašanja, i lokalne samouprave moraju da slušaju naučnike.”

Znanje o patogenima mora najpre da dopre do lovaca, šumara, prodavaca i potrošača. Brajan dodaje i da sve bolesti počinju od jednog ili dvoje ljudi. Rešenje je da se počne s obrazovanjem i podizanjem svesti o ovakvim bolestima, ali i formiranjem zakona koji će štititi čovečanstvo od patogena, kao i prirodu od čovečanstva.

Domoroci se godinama bore da zaustave seču šuma, često ni ne znajući da time štite i ostatak civilizacije od patogena. Izvor: Telegraph

Kratkoročna rešenja, kao što su rešenja koja imamo na snazi sada se uglavnom odnose na zaustavljanje širenja trenutne zaraze. Međutim, ono u šta treba da uložimo jesu dugoročna rešenja, s obzirom da će nove infektivne bolesti vrlo lako ući u gradove. Dugoročna rešenja podrazumevaju i promenu upravljanja gradovima, umanjenje uništavanja prirodnih predela, i promenu načina na koji se trenutno društvo razvija.

Poenta je samo da budemo spremni za sledeću pandemiju. Prema rečima Brajana: “Ne možemo da predvidimo gde će se sledeća pandemija desiti, tako da treba da imamo unapred pripremljene univerzalne planove umanjenja pandemije, kao i da budemo spremni za najgore moguće ishode.” i dodaje “Jedino što zasigurno znamo, jeste da će sledeća pandemija sigurno da se desi, ukoliko nastavimo da koristimo planetu na ovaj način.”

A sve se čini da hoćemo.

Naslovna fotografija: Alexandra_Koch sa Pixabay

Visoke zimske temperature — Lepo vreme ili nevidljiva kriza?

Ova zima je bila najtoplija u evropi ikada zabeležena, zahvaljujući ubrzanim klimatskim promenama.

Servis Evropske unije Kopernikus, koji se bavi klimatskim promenama (Copernicus Climate Change Service C3S) meri temperaturna kolebanja još od 1855. godine. Oni su izjavili da je prosečna temperatura u decembru, januaru i februaru za 1.4°C viša od prethodno postavljenog rekorda, u zimu 2015/16. Ranije, novi rekordi bi bili tek za nijansu viši od prethodnih ili od prosečne temperature. Ono što ovu zimu čini neobičnom, jeste činjenica da je bila za 3.4°C toplija od proseka temperatura između 1981 i 2010.

Nesezonska temperatura je dovela do potpunog izostanka zimske berbe grožđa u Nemačkoj. U Švedskoj i Rusiji su morali da uvoze sneg za potrebe zimskih igara. U Helsinkiju je prosečna temperatura za januar i februar bila za 6°C viša nego prosek temperatura za 1981-2010. U Velikoj Britaniji se očekuju ozbiljne poplave usled viših temperatura, slične onima koje su se desile 2015. godine.

Uticaj povećanja temperature od početka merenja. Plava linija predstavlja uticaj čoveka. Izvor: USGCRP

“Iako je ova zima zaista ekstremna sama po sebi, gotovo je izvesno da su visoke temperature povećane usled ubrzanih klimatskih promena”, izjavio je za Guardian Karlo Buontempo, direktor C3S.
On takođe dodaje: “Iako su ovako ekstremno visoke temperature zabrinjavajuće, ne mora da znači da će se ovakva kolebanja nastaviti. Van tropa, zimske temperature mogu dosta da variraju.”

Naučnici širom sveta očekuju da će se temperaturni ekstremi povećati. U Australiji je zabeležena druga najtoplija zima za redom, zbog čega se javljaju suše i veliki požari.

Na Antarktiku, temperatura je prvi put u istoriji merenja iznad 20°C, skoro za ceo stepen viša od prethodnog rekorda postavljenog 1982. godine.

2019. godina je zabeležena kao najtoplija godina ikada. Temperature okeana su takođe dostigle novi rekord u 2019. godini, i naučnici procenjuju da se temperatura povećava brže nego što je prvobitno procenjeno.

I u Srbiji je 2019. godina bila najtoplija godina u istoriji merenja. Što znači da se klimatske promene se mogu činiti kao pozitivna stvar? Ova zima je bila toliko topla da nam gotovo uopšte nisu bile potrebne kape i šalovi. Često smo mogli da uživamo u sunčanim danima u kafićima na otvorenom.

Visoke zimske temperature su velika opasnost za poljoprivredu. Dok se u gradovima uživa u parkovima, ovakve zime uglavnom znače da će biti teška poljoprivredna godina. Foto: Milica Damnjanović Zantvort

Međutim, moramo da imamo na umu da su ovako tople zime loše za poljprivredu. Visoke temperature u toku zime, a niske temperature u toku kanog proleća negativno utiču na poljoprivredu. Takođe, nepredvidivo vreme može dovesti do suša praćenim poplavama, što takođe dovodi do velikih šteta u poljoprivredi, a samim tim i na celokupnu ekonomiju.
Nesnosno visoke temperature i temperaturna kolebanja štete i zdravlju.

Pored neizvesne ekonomske situacije koja će uslediti posle pandemije, poslednje što nam treba jeste krah na poljoprivrednom tržištu i poskupljenje osnovnih životnih namirnica.
Međutim, ukoliko se situacija sa ubrzanim klimatskim promenama nastavi, možemo očekivati okava scenario i ove, i svake naredne godine.

Naslovna fotografija: shell_ghostcage from Pixabay

Aktivizam uzvraća udarac — Od Beljarice do Južne Australije

Activism works. See you on the streets.

“Aktivizam radi. Vidimo se na ulicama.” su reči kojima je švedska klimatska aktivistkinja Greta Thunberg pozvala sve zabrinute građane i građanke planete Zemlje da izađu na globalni klimatski štrajk održan 20. septembra 2019. godine.

I ako mu treba vremena, aktivizam zaista radi.

Najskoriji rezutati klimatskog aktivizma su neverovatni, a u ovom tekstu ćete pročitati samo o njih nekoliko.

1. Norveška kompanija Equinor odustaje od planova za bušenje nafte u Velikom australijskom zalivu

Protesti kod Velikog australijskog zaliva. Izvor: The Guardian

Posle kompanija Chevron i BP, još jednoj naftnoj kompaniji osujećeni su planovi za bušenje nafte u Velikom australijskom zalivu. Norveški Ekvinor povukao je 200 miliona dolara vredan plan za projekat ispumpavanja nafte iz dubina zaliva.

Kako?

Od kad su najavljeni radovi ove kompanije (kao i u prethodna dva slučaja) građani i građanke Južne Australije nisu prestali/e da se protive odluci vlade koja je odobrila planove Ekvinora. Još od aprila 2018. godine izlazili/e su na ulice i protestovali/e protiv ove odluke uz reči da “ne žele naftu na njihovim prelepim plažama, kao i da su svesni da u ovom dobu klimatskih promena ne mogu dozvoliti dalje bušenje nafte ili eksplataciju uglja”.

Čak i nakon odluke Ekvinora da se povuče, australijska vlada ne priznaje grešku, a ministar energetike izjavljuje da je vlada razočarana odlukom Ekvinora, kao i da će posledice biti posebne teške za Južnu Australiju.

S druge strane, ovo je treća pobeda južnoaustralijskih aktivista/kinja nad velikim naftnim kompanijama!

2. Izgradnja treće piste na engleskom aerodromu Heathrow proglašena ilegalnom

Zaustavite širenje Heathrow-a. Izvor: The Guardian

Naime, apelacioni sud Ujedinjenog Kraljevstva proglasio je planove za izgradnju treće piste na aerodromu Heathrow ilegalnim, zato što odgovarajući ministri prilikom odlučivanja o ovom projektu nisu uzimali u obzir Pariski sporazum i obaveze vlade u borbi protiv klimatske krize.

Nova pista, koja bi bila izgrađena do 2028. godine, povećala bi dnevni broj aviona koji saobraćaju za 700, a samim tim dogodio bi se i veliki porast u emisiji ugljen-dioksida u atmosferu.

Mnoge lokalne inicijative i aktivisti/kinje učestvovali su u protestima protiv realizacije ovog projekta. Jedni od njih su i prijavili ovaj problem visokom sudu, koji je odbio predlog zabrane gradnje treće piste u maju 2019. godine. Međutim mnogobrojne žalbe, kao i protesti naveli su apelacioni sud da ipak promeni odluku u korist graqđana/ki.

Predstavnici/e Greenpeace UK rekli su da nikakvi potezi PR tima Heathrow-a ne bi mogli da zasene uticaj nove piste na emisiju CO2. Iz lokalne inicijative “Zaustavimo širenje Heathrow-a” poručuju da je ovo poslednji udar na kompaniju i da su konačno odneli pobedu, ali i da sad moraju paziti da se pretnja treće piste nikada ne vrati.

3. Republika Srbija odustala od izgradnje luke u Beljarici

Područje Beljarica na Dunavu. Izvor: N1

Nakon što je najavljen projekat izgradnje nove beogradske luke locirane ispod Pupinovog mosta u području Beljarica, pojavilo se mnogo komentara na ovu temu. Beljarica je močvarno područje, stanište mnogih životinjskih i biljnih vrsta, poznata kao jedno od većih gnezdilišta ptica u glavnom gradu. Osim toga, veštačkim sužavanjem korita betonom kako bi se izgradila luka, Beograd bi postao podložniji poplavama.

Nakon velikog odjeka u javnosti, iz odgovornog ministarstva javljeno je kako se od ovog projekta odustalo i kako se traži nova lokacija za izgradnju luke, koja počinje u junu 2021. godine.

Na ovim primerima sa različitih krajeva sveta, vidimo šta im je svima zajedničko. Ljudi postaju svesniji o prirodi i polako uče kako da se izbore za svoju okolinu, za koju donosioci odluka često zaborave da nije njihovo lično vlasništvo.

Zero waste – moć ili nemoć pojedinca?

Najveća greška ljudi kada je u pitanju zero-waste pokret (život bez smeća), jeste mišljenje da svako može na taj način da živi. To mišljenje sam i sama imala, pre nego što sam pokušala da se upustim u ovu ogromnu promenu.

Prvo, ovakav način života u gradu podrazumeva detaljno planiranje, posvećenost i dosta slobodnog vremena. Činjenica je da ako neko mora da razmišlja o nedovoljnim finansijama, deci, dugovima, bolesnim roditeljima i mnogim drugim uobičajnim i nesrećnim okolnostima, neće moći da svoj život posveti podvigu da ide pola sata duže do pijace da kupi šampinjone na meru, radije nego plastificirane šampinjone iz obližnjeg maksija.

Čvrsti šampon za kosu bez ambalaže. Moje omiljeno otkriće koje sam imala tokom pokušaja zero-waste života. Izvor: KuhinjskePriče

U Srbiji godišnje nastane 1.7 tona otpada po stanovniku. To je skoro šest puta više nego pre 10 godina. Dakle, količina smeća se povećava iz godine u godinu, a realnog rešenja nema. Dakle, da li mi, kao potrošači možemo da promenimo trenutnu situaciju? Zero-waste može da bude jedna od opcija, ali da li je realna i da li je dovoljno brza? Ili smo mi koji živimo koristeći principe ovog pokreta prosto nalik na Pontija Pilata, koji pere ruke od greha, ali ne sprečava zlo?

Deponija u Vinči je gorući (ha ha) problem već godinama. Iako se govori o različitim tenderima i rešenjima već godinama, ništa se ne dešava da se taj problem reši. Zbog ovakvih problema, zero-waste pokret se često čini kao logično rešenje nas koji nismo u moći da ovakve probleme rešavamo. Izvor: Novosti

Neki od najpopularnijih blogera koji se bave ovom temom odlučno tvrde da je moguće za godinu dana proizvesti samo jednu teglu otpada, i da ovo može da radi bilo ko nezavisno od socioekonomskog statusa.
Međutim, kada sam počela da istražujem kako bi ovaj način života izgledao u Srbiji, bilo je jasno da će mnogo vremena otići na planiranje, kupovanje određenih proizvoda na pijaci umesto u marketu, pronalaženje posebnih mesta za kupovinu kafe, hrane za psa i mačku, a da ne pominjem da su neki proizvodi nemoguća misija – kao na primer lekovi.

A i ako nađem namirnice ili proizvode bez ambalaže, koliko je otpada napravljeno tokom proizvodnje?

Regulacije koje se tiču bezbednosti hrane često ugrožavaju životnu sredinu. Dok u Srbiji mi još uvek imamo opciju kupovine voća i povrća kod proizvođača, bez smeća, van Srbije regulacije često nalažu da se proizvodi drže u plastici. Foto: Jill Wellington sa Pixabay

Bez obzira što imam dovoljno slobodnog vremena, živim dovoljno blizu centra Beograda, te imam u ponudi prodavnice svih sadržaja i mogućnosti, a opet i dovoljnu finansijsku sigurnost (da ne moram da radim dva posla), ovakav način života je već posle dve nedelje bio iscrpljujuć.
Ako kupim jabuke u prodavnici, moram da pazim da nemaju etiketu, a i onda će neke namirnice – kao blitva, biti uvezane plastičnom gumicom. Nekog voća i povrća – rukole, malina ili borovnica bih se morala u potpunosti odreći (osim ako idem na pijacu u toku sezone). A i onda na kraju svake zero-waste kupovine dobijem račun koji je u najboljem slučaju reciklabiran (ali da naglasim – reciklaža nije zero-waste).

Dakle, živeti životom bez smeća je zaista privilegija. Privilegija da imam dovoljno novca da kupujem sve namirnice u obližnjim radnjama bez obzira na cenu. Ili privilegija da imam nekoga na selu ko će proizvoditi hranu za mene. Privilegija da ne radim dva ili tri posla, te da mogu da odvojim vreme za ovaj način života. Privilegija da ne brinem o deci ili bolesnom članu porodice 24 sata, sedam dana u nedelji. Ta lista privilegija može da bude prilično dugačka.

Jedan od načina borbe protiv smeća jeste aktivizam. Zero-waste pomaže da stalno imamo na umu koliko je štetan sistem u kom živimo. Foto: Milica Damnjanović Zantvort

Čak i ako izaberem da iskoristim tu privilegiju, količina truda potrebna da bi se održao takav način života zarad ne tako velikog učinka se često čini ekstremna ili ne fer. Zašto je na meni odgovornost da izbegavam da živim unutar sistema koji mi se nameće? Zašto ne postoje zakoni i pravila koja će osigurati da na kraju proizvodnje nema otpada? Zar ne bi trebalo, na kraju, da odgovornost leži na kompaniji koja to đubre proizvodi?

Nemojte me shvatiti pogrešno. Mislim da postoji nebrojano načina da budemo bolji. Izbegavanje plastične kese ili slamčice u kafiću je prilično prosto. Neke promene takođe mogu da vam uštede novac vremenom, na primer kupovina višekratne flašice, ili kupovina hrane u zdravoj hrani gde su proizvodi jeftiniji. Ako jesmo dovoljno privilegovani, i treba da odvojimo vreme da budemo društveno odgovorniji. Ali ne možemo da ignorišemo činjenicu da postoje mane u ovom sistemu koji stvara otpad, i da umesto toga krivimo pojedince koji ne mogu u ovaj pokret da se uključe.

Jedno od popularnih rešenja problema plastičnog otpada i često prvi korak u zero-waste pokretu je uvođenje cegera u život. Foto: cdn

Promovisanje ovog načina života kao apsolutno mogućeg jer “ja to radim” ne postiže mnogo van zero-waste sistema osim frustracija ljudi koji u njega ne mogu da se uključe.

U Americi i drugim delovima sveta gde je ovaj pokret popularniji, ljudi koji žive ovim načinom života često mogu biti agresivni prema onima koji nisu spremni na takvu promenu. Takav stav često dovodi do raskola, gde su ljudi koji žive zero-waste principom viđeni kao ništa drugo do ekoloških fanatika.
Na sreću, ljudi koji se bave ovim pokretom u Srbiji su uglavnom divni ljudi koji su posvećeni promeni, i koji imaju strpljenja da te promene čine postepeno, i ne obavezno savršeno. Primer ovakve zajednice je Za manje smeća i više sreće Facebook grupa, gde možete naći brojne savete kako da smanjite sopstveni otpad.

Za kraj, pokušaj ovog načina života me je naučio jednu stvar – a to je da imam brojne privilegije i da mogu svoj život da učinim donekle zdravijim i manje štetnim po okolinu.
Međutim, posle samo mesec dana razumela sam još jednu stvar – a to je da je krajnje vreme da se naše institucije aktiviraju i da se i političari i industrija pokrene i zabrani jednokratnu plastiku, stiropore, plastične flaše, limenke i drugu ambalažu koja nije višekratna.
I možda je najbolji način koji vodi ka boljitku upravo da se uključimo u aktivizam, a pored toga da činimo male korake na individualnom nivou – što bi se reklo, za našu dušu.

“Dabogda živeo u zanimljiva vremena” – šesto izumiranje

Elizabet Kolbert, spisateljica iz Amerike, je istraživala preobimnu temu masovnih izumiranja za potrebe njene knjige, šesto izumiranje. Ona na vrlo jasan način prikazuje rezultate naučnih istraživanja širom sveta koja jasno govore da je šesto veliko izumiranje u toku.

Početkom XIX veka, koncept izumiranja nije postojao. Tomas Džeferson, koji se dosta zanimao za prirodnjačke nauke, je zaista verovao da će istraživači koje je poslao na severozapad pronaći mamute, čije su kosti prvi put tada bile pronađene u Americi. On je verovao da ako postoje kosti, moraju postojati i žive jedinke.

U isto vreme, Žorž Kivje je došao do zaključka da bi životinje (pogotovo tako veliki sisari) morale biti otkrivene do tad, tako da te životinje više ne postoje. I što se više otkrivala Amerika, to je bilo teže objasniti kosti velikih sisara i morskih životinja.
Kivjeova teorija je bila da, ako je već došlo do istrebljenja, to je moralo biti zato što su promene na zemlji bile nagle i katastrofalne. Koji je drugi razlog da cela životinjska vrsta, inače savršeno prilagođena životu na zemlji, nestane u potpunosti?
Njegova teorija je postala poznata kao “katastrofizam”. Čarls Lajel i Čarls Darvin su ismejali tu teoriju, jer su istakli da su promene na Zemlji spore. Nikada nismo videli katastrofe tih razmera, što znači da one ne postoje.

Nećete verovati, i Čarls Darvin je bio čovek koji greši. Pored njegove dokazane teorije evolucije, on je bio veoma skeptičan prema teoriji izumiranja. Izvor: TheTimes

Teorija sporih promena je bila prilično postojana do osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Tada su Valter Alvarez i njegov otac, Luis Alvarez došli do teorije udara asteroida u Zemlju, čime su istrebljeni dinosaurusi. I ta teorija je odbačena zbog mišljenja većine naučnika da takve vrste promena ne postoje. I bila je dugo zanemarena – dok nije dokazana.

Jedan od paleontologa je vrlo prosto sročio – promene na planeti zemlji su vrlo spore i istorija života na zemlji se sastoji od dugih perioda dosade koje povremeno prekine napad panike. Dakle, obično su promene na planeti spore, ali ponekad se dese brzo, i kad se to dogodi, organizmima na planeti je teško da se s tim promenama nose.

Zlatna žaba je prva vrsta za koju je potvrđeno sa sigurnošću da je izumrla usled ubrzanih klimatskih promena nastalim čovekovim delovanjem. Izvor: ExtinctAnimals

Mnoge ove promene dovode različite vrste na ivicu izumiranja. Još pre više od 10 godina, procenjeno je da će u ovom veku 20 do 30% životinja i biljaka izumreti, i još uvek se vodi polemika da li su te brojke potcenjene.

Danas, naučnicima je poznato pet masovnih izumiranja.
Prvo, takozvano ordovicijsko-silurijsko izumiranje, se desilo pre oko 445 miliona godina i odnelo je oko 60% vrsta.
Najgore masovno izumiranje je bilo pre oko 252 milina godina, kada je kombinacija udara asteroida i vulkanskih erupcija odnela oko 95% vrsta i vodenih i kopnenih ekosistema.

Ali šta je potrebno da bismo proglasili izumiranja vrsta – koja se svakako dešavaju, “masovnim izumiranjem”? Izumiranja manjih skala se dešavaju u prirodi, nekada jer vrsta nije dovoljno prilagođena, a nekada zbog lokalnih poremećaja – na primer usled erupcija vulkana ili iznenadnih zemljotresa. Međutim, da bi izumiranje bilo “masovno”, kao što su velika petorka masovnih izumiranja, potrebno je da nestane 2/3 vrsta sa planete zemlje za relativno kratko vreme.
To je ono što današnjicu izdvaja od dugog perioda dosade. Stara kineska klatva glasi: “Dabogda živeo u zanimljiva vremena!”. Ne postoji zanimljivije vreme od masovnog izumiranja.

“Da su rimljani pronašli i koristili fosilna goriva intenzitetom kojim ih mi danas koristimo, koralni grebeni od kojih milioni ljudi širom sveta žive – ne bi postojali.” Izvor: IndiaTimes

Procenjeno je da živimo u toku šestog masovonog odumiranja, izazvanim isključivo delovanjem čoveka. Svetske populacije biljaka, životinja i gljiva nestaju neprirodnom brzinom. Ljudi su lovom istrebili mnoge vrste, poput velike njorke (Pinguinus impennis). Mnoge vrste su premeštene iz njihovih prirodnih staništa na nove kontinente. Milijarde tona ugljen-dioksida smo ispustili u atmosferu i okeane, menjajući njihovu klimu u potpunosti.

Ove promene, zajedno s globalizacijom, transportovanjem životinja, biljaka i njihovih pratećih patogena u ekosisteme u koje nikada ne bi mogli da dospeju, dovode do masovnog izumiranja biljaka, kičmenjaka, gmizavaca i sisara širom sveta.

I za kraj da dodamo: Koga boli uvo? Šta ima veze ako imamo manje puževa, ili nemamo slepe miševe? Šta mi kao vrsta gubimo ako životinje masovno izumru?

Prvo: ovo pitanje se odnosi na život na ovoj planeti. Bilo je potrebno desetine miliona godina da se život razvije u formu u kojoj se danas nalazi, i mi ćemo ukinuti šansu da život nastavi da napreduje. Ako ti nije stalo do toga, ne znam do čega bi u životu trebalo da ti jeste stalo.

Ali, hajde da kažemo da te ova činjenica ne dotiče. Onda možemo ponuditi drugi odgovor:

U trenutku masovnog izumiranja, pravila igre preživljavanja se menjaju. Da uzmemo kao primer dinosauruse – ništa nije falilo dinosaurusima. Nisu ništa uradili pogrešno. Ali opet, danas su 100% istrebljeni. Ne znamo zašto, jer nisu bili ni posebno osetljiviji od ostalih vrsta. Ali opet, danas ih više nema. Mi trenutno menjamo pravila igre preživljavanja, bez da znamo kakva će sledeća pravila biti i da li ćemo mi biti dovoljno jaki kao vrsta da ih izdržimo.

Tužan dinosaurus, jer moguće da bi danas on gledao kroz prozor, da se promena igre preživljavanja slična onoj kakva se danas dešava nije desila i zbrisala ga s planete. Izvor: Vimeo

Ukoliko želite više da saznate o šestom masovnom izumiranju i istraživanjima vrsta širom sveta; o naučnicima koji se bore protiv ovog uzbudljivog i tužnog procesa; o istoriji i naučnicima koji su se ovom temom bavili – nemojte se ustručavati. Priuštite sebi jedan put oko sveta za Elizabet Kolbert kroz njenu knjigu “Šesto izumiranje“.

Fetured image by Jill White from Pixabay

Ljubav u doba kapitalizma — (Toksična) veza između Dana zaljubljenih i klimatskih promena

Dugo su se u Srbiji Noć veštica i Dan zaljubljenih smatrali zapadnjačkim glupostima. Međutim, generacije se menjaju i uticaji drugih kultura su sve prisutniji i prihvaćeniji, uglavnom zbog interneta i dostupnosti informacija, a i njihove najpoznatije posledice – globalizacije.

Poreklo Dana zaljubljenih nije sa sigurnošću utvrđeno, ali se pretpostavlja da se proslavlja sveti Valentin, hrišćanski sveštenik koji je u doba rimskog cara Klaudija II venčavao parove u tajnosti, uprkos naredbe vladara. Naime, Klaudije je mislio da su nevenčani muškarci bolji vojnici i zato je uveo zabranu sklapanja braka. Svetog Valentina Evropljani počinju da slave kao zaštitnika ljubavi, a dan njegove smrti, 14. februar, kao Dan zaljubljenih.

Najstarija poznata poruka za Dan zaljubljenih, Engleska 1447. godina. Izvor: BBC

Pokloni za voljene osobe, poput ručno rađenih čestitki, postaju veoma popularne tek u 18. veku. Od tada do danas ovi “mali znakovi pažnje” prešli su dug put, a danas su omiljeni ogromni cvetni aranžmani i buketi crvenih ruža, kao i skupe čokoladne bombonjere. U ovom tekstu nećemo gunđati o bespotrebnosti materijalnih poklona i o tome kako je Dan zaljubljenih samo zamka konzumerističkog društva, ali hoćemo gunđati o tome kako ovi iskazi ljubavi nepovoljno utiču na planetu i životnu sredinu.

Prva tačka na dnevnom redu – ruže. Ako ste nekada imali baštu i u toj bašti zasađen žbun ruža, sigurno znate da one ne cvetaju u februaru. Ruže vole toplo vreme, a u našoj zemlji februar je zimski mesec (i ako se ove godine ne čini da je tako *khm, klimatske promene, khm*). Pa odakle nam onda svi ti buketi i medvedi, srca i usne napravljeni od cveća?

Proizvodnja ruža, Kenija. Izvor: CNN

Većinu ruža domaće cvećare nabavljaju iz Holandije, Italije i Belgije, a 50% ovog cveća zemlje Evropske unije uvoze iz Kenije, pa je tako cvet koji ste nekome poklonili, verovatno video više sveta od te iste osobe. Šalu na stranu, kako god da je cveće transportovano (uglavnom avionski) na njega je morala da se potroši određena količina energije, koja se dobija sagorevanjem fosilnih goriva. Odnosno, zbog buketa koji će vam krasiti sobu nekoliko dana emitovano je mnogo ugljen-dioksida u atmosferu.

Transport cveća avionom. Izvor: USA Today

Nakon ruža prelazimo na čokoladu, odnosno bombonjere. Ako ste mislili da je najveći problem ovog poklona plastificirana ambalaža, pogrešili ste. Većina čokoladnih slatkiša u sebi sadrži palmino ulje, za koje istraživanja kažu da je loše za zdravlje, a i za životnu sredinu. Uzgoj drveta palme vodi ka deforestaciji, odnosno seči šuma, samim tim i uništavanju životninjskog staništa. Kao i ranije spomenute ruže, lepo upakovana bombonjera prelazi veliki put dok ne stigne do rafova supermarketa. Većina svetskih zaliha kakaoa nalazi se u Africi, zatim se on transportuje do zemlje u kojoj se pravi čokolada, tamo se proces završava i čokalada se pakuje u nerazgradivu ambalažu. Zatim se ponovo transportuje do vas, a već smo naučili/e – transport = ugljen-dioksid u atmosferi.

Deforestacija u Indoneziji kako bi se stvorio prostor za sadnju palmi. Izvor: GreenPeace

Ipak ne možemo nikome zabraniti da pokloni nešto svojoj voljenoj osobi, ali možemo ukazati na nešto o čemu možda niste razmišljali/e kada ste birali/e poklon. Evo nekoliko zelenih alternativa, ako i dalje mislite da je poklon neophodan – ručno rađena čestitka (vraćamo se počecima), sezonsko cveće od domaćih uzgajivača, višegodišnja biljka o kojoj ćete se zajedno brinuti, seme nekog cveta i sl.

Najzad, postoji li veći dokaz ljubavi od pokazivanja brige za nečiju budućnost i vaš, odnosno svačiji dom?

Zdravo razmišljanje protiv zagađene logike – biciklističkim saobraćajem protiv zagađenja

Najgora stvar koja može da nam se desi jeste da vesti o zagađenju “zastare” i da se ovaj problem baci u senku nekih drugih, svežijih problema. Saobraćaj je tek treći na listi najvećih zagađivača vazduha u Beogradu, međutim ne možemo da zanemarimo uticaj vozila na naše zdravlje.

Na protestu za čist vazduh u Beogradu, profesor Vladimir Đurđević je rekao izuzetno pametnu stvar, a to je da treba da se ugledamo na gradove koji su već rešili problem prenatrpanosti saobraćaja u gradovima. Jer pored toga što zagađuju vazduh, gužve u saobraćaju i parkirana vozila i gde treba i gde ne treba izazivaju opštu nervozu svim učesnicima u saobraćaju – uključujući i vozače.

Ali kako rešiti problem saobraćaja kada su nam automobili neophodni u Beogradu? – Prvo, moramo iskoračiti iz mišljenja da je Beograd poseban grad. Na našu sreću, mnogi drugi gradovi širom sveta su imali jednak problem i sa mentalitetom i sa geografijom, pa su problem saobraćaja rešili.

Beograd, 1970. – Na Trgu Republike nekada su automobili bili uobičajan prizor, pa nam je sada takav scenario nezamisliv i nedopustiv. Promena jeste moguća. Izvor: Pinterest

U Birmingemu, sa ponosom nazivanom i “gradom autoputa” će zabraniti saobraćaj u centru u skoroj budućnosti. Birmingem je grad od preko milion stanovnika, i donosioci odluka su spremni da donesu veliku promenu ugledajući se na primer četiri puta manjeg grada. Ovaj izazovni projekat je bio inspirisan već aktivnim projektom iz Genta, Belgije, gde se promena desila u toku noći.

U Gentu, u jednu nedelju uveče, u užem centru grada je zabranjen saobraćaj. I na veliko razočaranje medija, nije bilo nikakvih pobuna, psovanja ili protesta. Godinu dana nakon uvođenja ovog kontroverznog plana, vozači kažu da iako putuju dužim putem oko grada, opet im treba manje vremena da stignu na željenu destinaciju zbog smanjenog saobraćaja.

Princip formiranja saobraćajnica oko centra u Gentu. Izvor: Guardian

“Zapravo, ekonomska situacija grada se poboljšala”, tvrdi ovaj političar zelene stranke, Filip Vateu, zamenik gradonačelnika Genta, i dodaje da se broj restorana i kafića u centru povećao za 17%, a da se smanjio broj praznih radnji u centru.

Godinu dana nakon projekta, nada se da će Gent sa svojim “kružnim planom saobraćaja” inspirisati političare širom sveta da uvrste isti sistem u svoje gradove.
Još jedna od prednosti ovog projekta je i neverovatno nizak budžet koji je bio potreban da se ovakva promena donese; ovaj projekat je koštao svega €4 miliona evra. Poređenja radi, cena za 1.5km autoputa u Belgiji košta između €15-25 miliona evra.

“Najbolji plan saobraćaja je biciklistički plan.” rekao je Vateu. “Otvaranjem više mesta za pešake i bicikliste takođe se otvara i prostor za automobile za ljude kojima je zaista neophodan automobil.”
Još jedna značajna promena u Gentu jeste i nivo buke, koji se značajno smanjio. Zapravo je moguće opustiti se na trgu ili na nekom javnom mestu bez buke automobila.

Možda i više od Belgije, Holandija je poznata kao zemlja biciklista. Međutim problem automobila je bio vidno prisutan još sedamdesetih godina prošlog veka. Izvor: FastCompany

“Čuli smo i da se ljudi žale da se vožnja od 300m pretvorila u vožnju od 2km. Ali onda smo morali da objasnimo da ne želimo da ljudi ulaze u kola zbog vožnje od 300 metara: trebalo bi da tu razdaljinu mogu da pređu peške.”

Od 2017. u Gentu se nivo oksida nitrogena (NOx) smanjio za 20%. Biti pešak, biciklista, dete ili starija osoba je daleko bezbednije sada. Uopšteno, nivo zagađenosti vazduha se značajno smanjio. Sve prednosti ovog projekta potvrđuju zamenuku gradonačelnika, Veteu, da je ovaj projekat bio vredan primene, bez obzira na brojne nesuglasice na koje je nailazio pre implementacije – uključujući i pretnje smrću.

Iako je Gent jedan od boljih skorijih primera preusmeravanja saobraćaja sa automobilskog na biciklistički, daleko od toga da je jedini. U Argentini, u planinskom selu “La Kumbresita”, još 1996. godine je prepoznato da je biciklistički saobraćaj daleko bezbedniji, čistiji i zdraviji. Ovo je takođe postalo i prvo selo u Argentini u kom je motorni saobraćaj potpuno zabranjen, i pokazatelj je da geografija i uzbrdice nisu prepreka za korišćenje bicikle.

U Beogradu mnogi građani se zalažu za čistiji vazduh i bezbednije ulice za bicikliste. Svakog meseca organizuje se Kritična masa da bi se podigla svest o važnosti ove promene. Izvor: Ulice Za Bicikliste

Međutim, nisu svi primeri zelenih gradova daleko, još jedan primer dobre prakse u saobraćaju se može videti i kod naših komšija u Ljubljani. Odličnu reportažu i poređenje Beograda i Ljubljane pokazuju i Marka Žvaka u epizodi koja pokazuje prednosti pretvaranja centra grada u pešačko-biciklističku zonu.

Fetured photo: Jadranka Ilić

AirVisual – visual, zato što otvara oči

U petak 17.1.2020. u Beogradu je održan “Protest za čist vazduh“.

Štrajk koji je organizovala inicijativa Ne davimo Beograd i Građanski front svojim dolaskom podržalo je nekoliko stotina građana i građanki. S obzirom da informacije o ekološkim problemima i klimatskoj krizi građanima i građankama nisu na dohvat ruke i uglavnom nikada nisu tema kojom se bave vodeći mediji, pravo je čudo što se na ovakvom skupu pojavio toliki broj ljudi.

Nezadovoljni građani/nke ispred Skupštine grada Beograda. Foto: Danas

Šta je to napravilo razliku da se stanovništvo probudi i shvati koliki problem nas okružuje?

Imam dva potencijalna odgovora: vremenski uslovi koji su učinili da vazduh postane vidljiv ili nešto drugo, dostupno svakome ko ima pristup internetu, poput aplikacije/sajta AirVisual? Možda i kombinacija? Siv vazduh je podstakao ljude da se zapitaju šta to udišu, a AirVisual im je pokazao koliko je stanje zapravo loše.

I onda je nastala čitava pometnja – ljudi su počeli da razmišljaju o nekim problemima koje ranije nisu shvatali baš najozbiljnije, o svom zdravlju i budućnosti koja ih čeka; političari su imali još jednu neplaniranu temu o kojoj su morali da pričaju sa novinarima/kama i da bar jednom na sastanku posvete vreme nekom ekološkom problemu.

Foto: Oblakoder

Na ranije pomenutom protestu jedan od govornika bio je i profesor Vladimir Đurđević koji je rekao jednu veoma zanimljivu rečenicu:

Ako se ove godine budu dodeljivale bilo kakve nagrade u oblasti ekologije, mislim da bi najrealnije bilo da ih dobiju aplikacije koje su zaslužne za masovno informisanje i pokretanje ljudi u ovoj oblasti.

Nadajmo se da će se pojaviti drugi načini preko kojih će stanovništvo koje se ne bavi klimatskim promenama svakodnevno, moći da se informiše i lako sazna ono od čega zavisi njihovo i zdravlje njihovih najbližih. Međutim, iako neke veoma dobre stvari već postoje, one nisu dovoljno promovisane među ljudima.

Zašto?

Zato što bi svako ko zdravorazumski razmišlja uvideo sa kolikim problemom se čovečansto suočava i počeo/la da se bori za ono što je ispravno i očigledno. Nažalost, mnogi ne žele da to postane jedna od tema kojom se ljudi bave, zato što bi to bio veliki udar na njihove milijarderske džepove i/ili fotelje, pa onda manipulišu medijima i svaljuju krivicu na građane/ke, a naučne činjenice pretvaraju u paniku i teorije zavere.

I na samom kraju, nameće se još jedno pitanje- zašto su domaći mediji pisali o protestu tek pošto je završen, a ne ranije, pozivajući što veći broj ljudi da se pridruži?

Beograd za budućnost

Sa prolaskom prazničnog raspoloženja dolazi i pitanje: šta smo postigli prošloj godini, i koje ćemo pozitivne odluke doneti u ovoj?

Uz neobično tople decembarske i januarske dane, čak i najvećim skepticima je teško da ospore gorući problem ubrzanih klimatskih promena. I dok ne možemo tačno zaključiti šta je postignuto u 2019. godini na ovu temu, u Srbiji ili svetu, svakako možemo da kažemo da se njoj priča više nego ikada ranije.
Nekoliko miliona ljudi se okuplja širom sveta da prenese jasnu poruku – klima se menja, moramo i mi.

Prvi klimatski skup u Beogradu je održan u Aprilu ove godine. Foto: Milica Damnjanović Zantvort

2019. godina je za mlade u Srbiji donela priliku da se prvi put jasno obrate donosiocima odluka i da postave jasne zahteve za svoju budućnost. Iako se nekima čini da stotinak, ili nekoliko stotina ljudi nije mnogo – u zemlji koja ima nebrojano problema, ovaj broj je ogroman.
Zanimanje mladih za ovu temu je iznenađujuće veliko, iako za razliku od svojih vršnjaka širom sveta nemaju zvanično obrazovanje o ovoj temi.

Pored mladih, u ovoj godini smo saznali da se za temu ubrzanih klimatskih promena zanimaju i mediji, a veliku podršku skupovima je pružila i policija, javne institucije, različite nevladine organizacije, formalne i neformalne grupe građanja kao i profesori različitih univerziteta. 

Veliki doprinos štrajkovima donose i stranci, koji učestvuju u ovim štrajkovima u svojim zemljama i klimatski štrajkovi širom sveta im pomažu da se zalažu za svoju budućnost bez obzira gde se nalaze.

Klimatsku akciju podržavaju različiti mediji, kao što su RTS, Danas, GreenBalkanEnergyNews, Vice. Foto: Natalija Novikova 

Organizatori petkomzabudućnost pokreta u Srbiji se trude da ovi štrajkovi ne budu način da se bore protiv vlasti, već da se bore da vlast obavlja svoju dužnost za sve nas.
Petkom za budućnost je šansa da se udružimo i delamo zajedno – stari i mladi, političari i narod, muškarci i žene, ljudi i životinje. Klimatski štrajkovi su tu da nam otklone osećaj usamljenosti naizglednoj u borbi sa vetrenjačama. Oni su tu da nam pokažu da ima nade, dokle god ne odustanemo od jedinog doma koji imamo.

“Brinem o ovoj planeti jer nemam tetku na marsu.” Foto: Milica Damnjanović Zantvort

I, šta su u stvari klimatski skupovi u Srbiji?
Vreme kada treba da se obratimo donosiocima odluka da budućnost pripada svima. Trenutak kada možete jasno da iskažete zabrinutost za planetu. Pravo vreme i mesto da upoznate istomišljenike, steknete prijatelje i prenesete jasnu poruku: 

Šta želimo?
KLIMATSKU PRAVDU!
Kada je želimo?
SAD! 

Klimatski aktivisti i aktivistkinje koji menjaju svet

Ne znam da li je to zato što su tinejdžeri/tinejdžerke emotivniji/e od ostalih starosnih grupa ljudi, ili je to zato što nemaju o čemu drugom da razmišljaju i ničim pametnijim da se bave ili je nešto sasvim treće, ali vreme pokazuje da su mladi ti koji najčešće preuzimaju inicijativu u borbi protiv ubrzanih klimatskih promena. Da li je nekom političaru zaista potrebno derište od 16 godina da ga lupne po ramenu i pokaže upozorenja naučnika? Zašto oni sami (političari) ne čuju nauku? Koliko je zabrinutih ljudi na ulicama potrebno da preduzmu ozbiljnu akciju i zapravo naprave promenu?

Ne znamo. Možemo samo da nagađamo. A do tad, evo nekoliko derišta koja su upozaravala i upozoravaju sve donosioce odluka o alarmantnom stanju naše životne sredine.

Autumn Peltier | Kanada

Autumn Peltier. Izvor: BBC

Mnogi ljudi ne misle da je voda živa ili da ima dušu. Moji ljudi veruju da je to istina … Mi verujemo da je naša voda sveta jer smo rođeni iz vode.

Šesnaestogodišnjakinja iz jednog Indijanskog plemena se još od svoje osme godine bori protiv zagađenja vode. Tada je prvi put videla znak koji upozorava da je voda u jezeru toksična. Uspomena na taj trenutak je pokrenula da se sa 14 godina bori protiv iskorišćavanja vodenih resursa.

Kada je imala samo dvanaest godina, izrazila je svoje nezadovoljstvo politikom o cevovodima koju je vodio premijer Kanade, Džastin Trudo. On joj je obećao da će zaštiti vodu.

Prošle godine je u UN-u govorila o značaju očuvanja vode i pristupa vodi.

Luisa Neubauer | Nemačka

Luisa Neubauer. Izvor: TED

Ono što svetska zajednica radi sa planetom, jednog dana će biti opisano kao najveći politički neuspeh našeg vremena.

Sa 23 godine, spremna i smirena, vodi svoju borbu pričom i šetnjom (štrajkovanjem). Ona je studentkinja geografije, aktivistkinja i članica nemačke Zelene partije, a poslednjih godinu dana postala je poznato lice klimatskih štrajkova Petkom za budućnost (Fridays For Future) u Nemačkoj.

Njeni Twitter @Luisamneubauer i Instagram @luisaneubauer

Holly Gillibrand | Škotska

Holly Gillibrand. Izvor: Guardian

Kada dnevno izumire oko 200 vrsta, to je, pa, prilično zastrašujuće. Zato, morate učiniti sve što možete.

Iz svog malog grada u zabačenom planinskom predelu Škotske, ova trinaestogodišnjakinja pomaže u osnivanju dečijeg pokreta u Velikoj Britaniji koji zahteva veće akcije političara po pitanju klimatskih promena. Holly je mlada ambasadorka OneKind-a, kampanje za dobrobit životinja, za celu Škotsku.

Podsetimo, škotski parlament je 28. aprila ove godine proglasio klimatsku krizu, dok je i parlament čitavog Ujedinjenog Kraljestva to učinio samo 3 dana kasnije, 1.5.2019.

Twitter @HollyWildChild

Jamie Margolin | SAD

Jamie Margolin. Izvor: Rollingstone

Nismo doprineli stvaranju sistema koji nam uništavaju svet i budućnost – a ipak plaćamo i plaćaćemo najveću cenu za bezobzirnost starijih generacija.

Sedamnaestogodišnja Jamie Margolin osnivačica je Zero Hour, omladinskog i pokreta koje vode women in colour (pojam za žene/devojke u Americi koje nisu belkinje: Afroamerikanke, Hisoanoamerikanke…) koji ima za cilj da podrži nove mlade aktiviste/kinje i organizatore/ke savetima i resursima koji su im potrebni da se bore protiv klimatskih promena i da zaštitite prirodna bogatstva. Ona strastveno govori o pitanjima socijalne pravde, zaštite životne sredine, klimatskih promena, domorodačkih prava i još mnogo toga, i ne boji se da isproziva vođe velikih korporacija i druge koji su doprineli trenutnoj ekološkoj krizi.

Twitter @Jamie_Margolin i Instagram @jamie_s_margolin

Leah Namugerwa | Uganda

Leah Namugerwa. Izvor: thecitizen

Većina ljudi ne obraća pažnju na to što radi životnoj sredini. Primetila sam da odrasli nisu bili voljni da preuzmu vođstvo i pa sam odlučila da to sama učinim. Klimatska nepravda je i nepravda i prema meni.

Kao četrnaestogodišnja članica Petkom za Budućnost u Ugandi, Leah svakog petka štrajkuje za klimatsku pravdu. Inspirisala ju je Greta Thunberg, ali je ono što je zaista pokrenulo da deluje je glad prouzrokovana sušom i klizištima usled klimatskih promena. Uprkos oštrom odgovoru ugandske vlade na štrajkače, Leah se i dalje bori za promene. Ona trenutno zahteva zabranu plastičnih kesa u Ugandi.

Twitter @NamugerwaLeah

Jerome Foster II | SAD

Jerome Foster. Izvor: archinect

Odrasli zapišite ovo što sledi: Mladi poput mene ne bi trebali da preuzmu ovakav teret, ovo bi trebao da bude vaš posao, ali sada moramo da štrajkujemo glađu, da se sastajemo sa vladom, zvaničnicima i započnemo globalni pokret da biste nas za početak primetili.

Jerome Foster II je klimatski aktivista, pisac, istraživač National Geographic-a, osnivač i glavni urednik časopisa The Climate Reporter. Inače, ima 16 godina. Za globalni štrajk 24. maja ove godine, organizovao je i “bio domaćin” mladima u Vašingtonu (ispred Bele kuće).

Twitter @jeromefosterii

Greta Thunberg | Švedska

Greta Thunberg. Izvor: Forbes

Da, gubimo, ali još uvek ima vremena da sve preokrenemo –  još uvek možemo da popravimo mnogo toga. Želim da se ponašate kao da vam je gori kuća. Jer gori.

Moglo bi se tvrditi da bez Grete Thunberg ne bi ni bilo klimatskih štrajkova i celog pokreta mladih za klimu. Šesnaestogodišnja švedska aktivistkinja počela je da štrajkuje ispred zgrade parlamenta u Stokholmu od prošlog avgusta i inspiracija je za osnivanje pokreta za klimatske štrajkove Petkom za budućnost. Njeni iskreni govori ostavili su političare bez reči, a milioni mladih širom sveta su se pokrenuli zahvaljujući njoj.

Njena hrabrost i predanost štrajku inspirisala je mlade aktiviste i akticistkinje za klimu širom sveta da preuzmu inicijatuvu u njihovim gradovima i državama. Svojim primerom Greta je pomogla da se organizuju globalni štrajkovi mladih koji su na ulice širom sveta izveli više od 7 miliona ljudi.

Twitter @GretaThunberg i Instagram @gretathunberg