Sve su češće “ekološke” akcije čišćenja u našoj zemlji. Mnoge organizacije koje se bave zaštitom životne sredine organizuju akcije čišćenja. Ovaj trend je popularan i širom sveta, gde je u Švedskoj dobio naziv “Plogga”, a 21. septembar je međunarodni dan čišćenja u kom učestvuje i Srbija.

Koji je cilj ovih akcija? — Mnogi organizatori će reći da je cilj zaštita životne sredine, podizanje svesti o rastućem problemu otpada, čišćenje određene površine i vraćanje njene funkcije iz smetilišta u prvobitnu funkciju. Čini se da su ove akcije rešenje bez mane.

Međutim, šta one zaista čine? Ako očistimo jednu površinu, mi nismo zapravo uklonili smeće ili rešili njegov problem. Mi smo ga samo pomerili sa jednog mesta gde zagađuje, na drugo mesto gde zagađuje. Ukoliko nemamo adekvatno rešenje za otpad nakon akcije čišćenja, cela akcija je manje više besmislena. Uspeh te akcije više je vezan za estetiku lokalne površine nego što se tiče zaštite životne sredine.
Nažalost, sistemi za adekvatno rešavanje otpada u Srbiji ne postoje, te ukoliko napravite akciju čišćenja na Paliluli, sav otpad šaljete samo komšijama kod Vinče. Odatle on Dunavom i vetrom prelazi u druge krajeve Srbije.

Jedna od većih organizacija u borbi protiv mikroplastike, Plastic soup je sprovela istraživanje gde pokazuju da je sama akcija čišćenja besmislena, ukoliko ne slikate svaku stvar koju ste sakupili, nađete odakle ona potiče i pišete toj kompaniji da preuzme odgovornost za svoj otpad.
U 2019. godini aktivisti i aktivistkinje širom sveta su sakupljali đubre u prirodi i dostavili ga kompanijama koje su to đubre proizveli.
Jedino će sistemsko rešenje, traženje pravog krivca i borba protiv višedecenijske kampanje velikih kompanija koja se fokusira na krivljenje pojedinca (ne ljudi koji plastiku proizvode) dati pravi efekat. Koka-kola i pepsi, na primer, su najveći zagađivači plastikom. Njihovo rešenje, međutim, nije smanjenje proizvodnje, upotrebe i prodaje plastike, već ulaganje ogromnih resursa u okrivljivanje pojedinaca za plastični otpad i reklamiranje reciklaže kao najboljeg rešenja, što je daleko od istine.

• 

Marija Vesterbos, direktorka Plastic soup organizacije, kaže da je jedini način zaustavljanja zagađenja plastikom zaustavljanje same proizvodnje. Takođe, trebalo bi uvesti velike poreze na sve što u sebi sadrži plastiku, a pare od tih poreza koristiti za razvijanje održivih tehnologija za skladištenje i prodaju namirnica.

Kao inženjerka zaštite životne sredine i aktivistkinja mogu odgovorno da tvrdim da su akcije sakupljanja đubreta najgluplja stvar u koju možete uložiti vreme kao aktivistkinja. Bez obzira na to, i dalje ću nastaviti da sakupljam otpad u prirodi i da u tim akcijama učestvujem.

Ne treba da se pretvaramo da će akcije čišćenja spasiti svet, jer neće. Ali to đubre ipak treba da sklonimo na najbolji mogući način, paralelno sa aktivizmom usmerenim ka pravim krivcima, jer je to ispravno i jer naša priroda ne zaslužuje da je tretiramo kao đubre. Naše đubre, s druge strane, zaslužuje da bude tretirano.

Uobičajeno je da prvi sneg u Beogradu padne oko 20. novembra; 2011. godine sneg smo najduže čekali/e, ali je konačno pao 22. januara.

Prethodne zime (2019/20) snega u Beogradu nije bilo. Prvi put je pao jednog prolećnog dana krajem marta i zadržao se svega nekoliko sati. I to jeste bila prva zima u Beogradu bez snega ikada.

Ove sezone, sneg je pao sredinom januara, i zadržao se svega par dana, i već je 20. januar bio pravi prolećni dan, ali u sred zime.

Čime smo oterali sneg iz Beograda i zašto su svi izgledi da se ni ove zime neće vratiti?

Verovali ili ne: ubrzane klimatske promene su stvarne. Do skora smo mogli/e da pričamo o njima kao o nečemu čije posledice možda ne vidimo danas, ali će one biti katastrofalne u budućnosti — više ne možemo, jer ih vidimo svakodnevno.

To što nema snega ne znači samo manje proklizavanja na putevima i padanja zbog poledice na trotoaru. Bez snežnog pokrivača koji bi izolovao zemlju, zemljište bi se smrzlo stvarajući celogodišnji permafrost. Sneg je takođe kao džinovski rezervoar za vodu, bez koga bi moglo doći do nestašice iste. A da i ne spominjemo poljoprivredne kulture kojima je potrebno određeno vreme pod snegom da bi proklijale na proleće, što vodi do nestašice određenih prehrambenih proizvoda.

Sem toga, šta se desilo sa univerzalnim snom o “belom Božiću”? Zar deca više nikad neće izaći ispred svojih zgrada i praviti Sneška Belića zajedno? Nove generacije neće znati šta su to sanke?

Svi i dalje čekamo sneg i nadamo se da nas ove zime neće izneveriti, iako smo mi i ove godine izneverili/e planetu. Ne, ne zato što ne živimo svi/e zero waste životom, već zato što se nismo dovoljno glasno pobunili/e protiv korporacija i donosioca odluka koji godinama uništavaju Zemlju. Ali na kraju, oni bi trebalo da znaju šta rade i najveća odgovornost jeste na njima. Do tad, hajde da se pitamo: “Gde je to sneg?”

Rio Tino — jedna od najvećih rudarskih kompanija na svetu — pokušava da nas ubedi da brine o svom uticaju na teritorije na kojima radi, da je zanima kako će životna sredina izgledati nakon njih. Ali, svojim radum pokazuje da je zanima isključivo profit, ne životi radnika, ne životi stanovnika okolnih gradova ugroženih njihovim radom. Uticaj rada ove kompanije se već vidi na više kontinenata, a i pored Loznice — mesta gde Rio Tinto planira izgradnju rudnika litijuma.

Predstavnici i predstavnice vlade nam kažu da je ovaj rudnik jedinstvena prilika za privredu Srbije. Ali, zaboravljaju da spomenu uticaj na živote njihovih građana i građanki koje ovaj još uvek neizgrađeni rudnik već ima.

Svi citati Rio Tinto su preuzeti iz ovog dokumenta koji možete pronaći i na zvaničnom sajtu kompanije.

Projekat „Jadar“ u blizini Loznice u zapadnoj Srbiji predstavlja ležište litijum-borata svetske klase. Projekat je u stoprocentnom vlasništvu komapnije Rio Tinto, a njime upravlja kompanija „Rio Sava Exploration d.o.o.“, ćerka firma kompanije Rio Tinto u Srbiji.

Deklarisani mineralni resursi ležišta „Jadar“ iznose 136 miliona tona, od čega je 21 milion tona bornih proizvoda, a 2,5 miliona tona litijum-oksida.

Kao vodeća međunarodna korporacija u oblasti eksploatacije i prerade ruda i metala, naša kompanija ima značajnu ulogu u stvaranju pozitivnog uticaja za mnoge u našem okruženju – naše zaposlene, lokalne zajednice i vlada sa kojima sarađujemo, naše akcionare, partnere, kupce i dobavljače, kao i za društvo u celini.

Predstavnici i predstavnice Rio Tinto će nam više puta napominjati kako „stvaraju pozitivni uticaj“ na zaposlene, lokalne zajednice, društvo.

Ali, činjenica je da se istorija ove kompanije velikim delom sastoji od konflikata upravo sa svim ovim ljudima. Tako postoji ogroman spisak slučajeva kad su zaposleni Rio Tinto radili u užasnim uslovima, a za vreme pandemije COVID-19 najugroženija grupa radnika, oni stariji od 50 godina, su morali da nastave sa poslom kako ne bi izgubili platu:

„U drugim kompanijama rizičnim zaposlenima, poput domorodačkih radnika starijih od 50 godina, uprava je rekla da idu kući. U Rio Tinto ovim ne samo da sa radnicima nije komuniciralo rukovodstvo, već i kad su zaposleni u više slučajeva tražili odmor, ostavljali su ih da čekaju odgovor, pa su kao posledica toga morali da nastave da rade“

The Western Mine Workers’ Alliance navodi u saopštenju

⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀

Mi prepoznajemo da naše poslovanje može da utiče na ljude, lokalne zajednice i životnu sredinu. Upravo zato sarađujemo sa onima na koje naše aktivnosti utiču kako bismo eventualne negativne uticaje sveli na minimum i kako bismo zajednički delili pozitivne uticaje koje naše poslovanje stvara.

Možda Rio Tinto prepoznaje svoj negativni uticaj na ljude, ali se prethodnih godina nije primetilo da preterano sarađuju sa lokalnim zajdnicama. Na primer, 1988. godine su u Papua Novoj Gvineji, u regionu Panguna započeli protesti zbog njihovog načina rada i zapošljavanja, a i zbog štete nanesene životnoj sredini rudnicima. Ove proteste je pratio građanski rat, koji je trajao čitavih deset godina (1989-1999).

Ali, to je bilo pre 30 godina, hajmo da se obratimo bližoj prošlosti: Rio Tinto je započeo eksploataciju Oju Tolgoja — rudnika zlata i bakra u Mongoliji. Koji je dovelo do uništenja predela gde žive nomadska plemena, ali kompanija nije obratila pažnju na ove lokalne zajednice. Usledila je četvorogodišnja borba plemena za svoja prava, koja se završila tek 2019. godine.

„Pre rudnika živeli smo tradicionalnim nezavisnim životom, oslanjajući se na sebe. Oni su nas oterali na druge pašnjake, osećali smo se kao došljaci. Od toga da sam ponosan stočar na svom pašnjaku, pa do sakupljanja smeća za stranu kompaniju… osećao sam se toliko besno i frustrirano“

Kaže Lkhamdurov u svom intervju za The Guardian — on se zajedno sa 8 drugih ljudi borio za prava plemena.

Ali, štetan uticaj Rio Tinto na zajednicu u Mongoliji se nije ograničavao na oduzimanje zemljišta od mongolskih plemena: tok Undai reke je bio preusmeren, tako da je nestalo vode za stoku u ovom svakako sušnom predelu.

„Sada [u reci] nema vode, jer je preusmerena na upotrebu Oju Tolgoja. Izgradili su sopstveni bunar da bi uzimali podzemne vode za sebe i promenili su pravac reke Undai, pa su naši bunari presušili. Bez njih su nam pomrle kamile i stoka. Odlučio sam da napustim stočarstvo, jedinačin života koji sam znao. [Ali] nismo znali kako da se izdržavamo svoje porodice na bilo koji drugi način“

Lkhamdurov u intervju za The Guardian

⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀

Sistem upravljanja aktivnostima u kompaniji Rio Tinto zasnovan je na modelu „Planiraj—Uradi—Proveri—Pregledaj“. U osnovi ovog modela je naš stalni rad na uspostavljanju, razvijanju, realizaciji, rukovođenju i praćenju okruženja u kojem poslujemo. Tokom godina smo učili i iz naših uspeha i iz naših grešaka. Mi neprekidno unapređujemo svoj pristup, usavršavamo metode i alate koje koristimo, i učimo iz svojih iskustava.

Već vidimo kako Rio Tinto planira i proverava, ali postoje stvari koje se ne mogu ispraviti koliko se god trudili, a predstavnici Rio Tinto se ne trude. To se vidi na osnovu njihove reakcije na skandal kad su uništili kulturni spomenih Aboridžina — Jukan Džordž pećinu sa ljudskom istorijom preko 45 000 godina radi proširenja rudnika gvožđa. Ova pećina je bila bogata artefaktima, uključujući religiozne svete objekte, a najdragocenija je bila 4000 godina stara pletena ljudska kosa, satkana od pramenova sa glave nekoliko različitih ljudi, za koje je DNK testiranje otkrilo da su direktni preci tradicionalnih vlasnika Putu Kunti Kurama i Pinikura koji i danas žive.

Kad su to uradili, proverili i pregledali, kompanija je odlučila da je odgovarajuće rešenje ovog skandala zamena šefa Australijskog filijala, kratko izvinjenje u novinama, i ove godine zaposleni nisu dobili bonuse.

RIO TINTO I PROJEKAT „JADAR“

Mi poštujemo značaj prirodnih resursa u zemljama u kojima poslujemo. Pažljivo analiziramo uticaj svih naših aktivnosti na životnu sredinu i primenjujemo inovativna rešenja kako bismo smanjivali potrošnju energije i emisije ugljen-dioksida, i na odgovoran način upravljali korišćenje vode i smanjili količinu otpada.

Ako mislite da će se u Srbiji Rio Tinto ponašati bolje nego u drugim državama, moram da vas razočaram — rezultati „pažljivog analiziranja uticaja svih aktivnosti“ se već danas vide.
Tako je izvor vode pored crkve Svetog Đorđa, koja je pre istraživanja za rudnik bila čista i pogodna za piće, zagađen od 2018. godine.

„Na čitavom istražnom području od oko 500 hektara postoje podzemna jezera sa pitkom vodom koja će se isušiti ili zagaditi u slučaju kopanja. Još jedna posledica istraživačkih radova, prema rečima meštana, jeste činjenica da voda iz crkvenog bunara u selu Gornje Nedeljice, na samo nekoliko metara od crkve Svetog Đorđa, nije pogodna za piće od 2018. Sve ovo uznemirava ljude“

Marija Alimpić iz pokreta Zaštitimo Jadar i Ređevinu za Balkan green energy news

Kroz primenu u efikasnom skladištenju energije u baterijama, litijum je od vitalnog značaja za razvoj obnovljivih izvora energije i električnih vozila. Kada Projekat „Jadar“ pređe u fazu proizvodnje, očekuje se da će i grad Loznica i Srbija u celini ostvariti brojne dugoročne koristi zahvaljujući ovoj investiciji.

Ovaj projekat zahteva seču 200 hektara šume, a svojom teritorijom od 500 hektara obuhvata i 22 sela, a razmatra se i prebacivanje rudnika do Paulja — arhrološkog nalazišta starog čak 3 500 godina.

Jadarit (tako je nazvan mineral sa velikom količinom litijuma u njemu) jeste natrijum hidroksid litijum-borosilikat za čiju preradu je potreban ogroman broj hemikalija. Taj spoj štetnih materija će da ošteti vodu, vazduh i zemljište. Iz reke Jadar i njenih podzemnih tokova, toksične materije će lako dospeti u Drinu, Savu i do njihovih pritoka. Ovaj projekat će ugroziti ne samo Loznički kraj, već i ostale delove zemlje, uključujući i Beograd.

Rudnik bi trebalo da bude aktivan čitavih 20 godina, a toga je više nego dovoljno da uništi i zemljište.

„Plodno Podrinje i Mačva više neće biti zdravo tlo ni za poljoprivredu, ni za život.
Koliko se to Srbiji isplati s obzirom na to da će sva ruda biti vlasništvo Rio Tinta?“

Marija Alimpić iz pokreta Zaštitimo Jadar i Ređevinu za Balkan green energy news

⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀

Tamo gde postoje nesuglasice ili nerazumevanje, pravovremeno i redovno uključivanje predstavnika loklane zajednice će omogućiti timu Projekta „Jadar“ da proveri i unapredi postojeće planove vezane za projekat. Ovo će nam pomoći u nastojanju da smanjimo potencijalne neželjene uticaje na životnu sredinu, a istovremeno da nastavimo da razumemo prioritete lokalnih zajednica i da ostvarimo zajedničko razumevanje projekta i njegovih potencijalnih uticaja.

Nesuglasice postoje — ne samo da ljudima ovaj rudnik nije potreban, već je i štetan po njihovo zdravlje. I ljudi protestuju. Ali, predstavnici i predstavnice Rio Tinto glume da ne primećuju to.

Odluka o izgranji rudnika i dalje nije konačna. Možemo da utičemo na vladu i Rio Tinto da se ovaj projekat, koji direktno utiče na naše zdravlje, zaustavi i da se nikad ne ostvari. Grupe građana kao što su Odbranimo reke Stare planine i Zaštitimo Jadar i Rađevinu već naporno rade na tome, a mi im uvek možemo pomoći tako što ćemo širiti informacije i/ili priključiti im se u borbi.

Iako uvek pričamo o tome kako moćnici, vlasnici multinacionalnih kompanija i donosioci odluka jesu glavni krivci za problem izazivanja i nerešavanja klimatske katastrofe (što jeste istina), ipak mnogo toga može da zavisi od potrošača. Zato evo jedne teme čiji je cilj podsećanje ili učenje potrošača (nas) o tome kolika je potrošačka moć i kako ona može da se iskoristi kao game changer u stvaranju gomile otpada! Ovog puta u fokusu — pakovanja pića.

Ne mnogo decenija ranije, uglavnom sva pića su se pakovala u flaše za ponovnu upotrebu uz davanje kaucije na mestu kupovine. Kaucija je količina novca koju dajemo kao garanciju za predmet koji privremeno koristimo, i koji dobijamo nazad kada predmet vratimo. Zašto je kaucija uopšte bila potrebna? Pa, pakovanje pića u takve ambalaže (uglavnom staklene) je skuplje i mnogo isplativije ako se pakovanja ponovo koriste, a ne ako se stalno prave nova. Međutim, na scenu stupaju plastika, metal i sl.— brži i jeftiniji resursi za izradu pakovanja. Pošto je zbog subvencija na naftu bilo toliko jeftino praviti ambalaže od njih, kaucije su ukinute i trend (koji i dalje traje) nas vodi ka jednokratnim pakovanjima koje bacamo čim se isprazne.

• 

Ne samo da je to daleko neodrživiji i neefikasniji način korišćenja resursa, već je to bio i momenat prekida komunikacije između proizvođača i potrošača. Ukidanjem kaucije, nečega od čega je zavisio i kapacitet proizvodnje pakovanja i nešto što je stavljalo svojevrsnu odgovornost na potrošača, ukinuo se i kontakt između početka i kraja ovog lanca. Uz jednokratnu ambalažu, proizvođač samo izrađuje ogromnu količinu pakovanja, koja sva pre ili kasnije završe na deponijama.

Dakle, već smo živeli/e bez plastike (mi kao ljudi, vrsta, možda ne baš svi mi kao pojedinci/pojedinke). Šta nas sprečava da to ponovo uradimo i zašto bismo uopšte želeli/e da promenimo sadašnje ponašanje?

Prvo odgovaram na zašto:

Na primer, upotreba samo boca koje se mogu ponovo puniti za sva bezalkoholna pića u Nemačkoj, a u poređenju sa upotrebom jednokratne ambalaže (100% za ponovno punjenje naprema 100% jednokratne ambalaže) može godišnje smanjiti emisije gasova odgovornih za globalno zagrevanje jednako onom koje izaziva 1,26 miliona tona CO₂ (vidi sliku ispod).

A sada šta nas to sprečava:

Pa to što je i nama lakše da samo kupimo, potrošimo i bacimo; to što u školama i dalje nemamo ekološko obrazovanje koje bi osvestilo sve građane/ke da je jednosmerna proizvodnja loša za planetu, samim tim i život na njoj itd. Takođe nas sprečavaju i kompanije koje retko ili nikako ne daju izbor svojim kupcima da biraju u kojim pakovanjima će kupovati proizvode.

I zato, kada sledeći put vidiš bačenu flašicu Koka-Kole u najzabačenijem delu šume na Kopaoniku, seti se da opomeneš kompaniju. Njihov proizvod — njihova odgovornost. Zato, pokreni sebe i ljude oko sebe, piši mejl PR službama proizvođača svog omiljenog pića i — štrajkuj! Nemoj kupovati proizvod dok se nešto ne promeni, jer ako to uradiš ti, pa onda od tebe čuje tvoja najbolja drugarica, a od nje neko sledeći, možda okupite gomilu štrajkača/ica koji/e će napraviti ozbiljnu “rupu” u budžetu kompanije. I onda kada se finansijski tim bude zapitao u čemu je problem, reklama sa ekološkom tematikom i pakovanje u zelenoj boji neće biti dovoljno.

To je potrošačka moć. Iskoristi je i budi uporan/na.

Za ljubitelje životne sredine i mlečnih proizvoda i mleka: u sklopu prakse zaštite životne sredine bila sam na farmi Organica u Čurugu.

Ceo princip proizvodnje mleka se zasniva na “zatvorenom ciklusu” gde se svaki resurs koristi (jedino bi bilo dobro naći rešenje za tetrapak, jednom kad se mleko popije). Ovi ljudi sami uzgajaju hranu za stoku, bez prskanja bilo kakvim pesticidima, zapošljavaju ljude iz obližnjeg gradića čime potpomažu ekonomiju, od izmeta životinja prave đubrivo, a sve druge vrste otpada se na licu mesta prerađuju u biogorivo. Toplota nastala iz proizvodnje đubriva savremenim metodama transportuje i time se zagrevaju ekonomske zgrade i štale.

• 

Pored proizvodnih površina za hranu sade drveće i žbunje, kao i između puta i proizvodne površine, da bi sprečili zagađenje, a na određenim mestima seju i cveće da bi sprečili korov između parcela a u isto vreme poboljšali biodiverzitet.

Što se životinja tiče, osim u mesecima kada ima puno blata, stalno su puštene na ispašu, i imaju ogromno dvorište i pristup štali da same ulaze i izlaze kad im je volja. Imaju i mesto za kupanje, koje same koriste kad žele. Četke za kupanje izgledaju slično onima u auto-perionicama, i jedna od kravica je uživala u češljanju kada smo mi bili u poseti.

• 

Prevencija bolesti životinja se izvodi izuzetnom negom, maksimalnim vođenjem računa o higijeni prostorija, životinja i hranilica. Još jedna od metoda prevencije jeste i homeopatija. Naš vodič je rekao da je bio prilično skeptičan, ali da krave ne znaju šta je placebo, a da se od korišćenja homeopatije krave razboljevaju 40% manje nego pre. Međutim, ukoliko se i razbole dovoljno da su im potrebni antibiotici, obolele krave se izdvajaju u posebne prostorije i tamo ostaju koliko god je potrebno.

Muža se obavlja dva puta dnevno, i krave već sada znaju gde da idu i kada, i muža je automatizovana. Posle nje, krave se vraćaju nazad na polja ili u štalu – po sopstvenoj želji.

• 

Telad se hrane majčinim mlekom na cuclu do osmog meseca života, a žive u takozvanim “vrtićima” sa drugim telićima, da ne bi bili usamljeni i da bi se stvorila hierarhija među njima. Da bi se sprečilo ubijanje muške teladi, oplodnja se vrši veštački, gde je pol unapred određen.

Veganstvo je jedno od najboljih načina da pomognete planeti. Međutim, ukoliko ne možete ili ne želite da budete vegan iz bilo kog razloga, možete podržati ovu farmu, koja je najbolja i najzdravija opcija na tržištu u Srbiji (a možda i šire). Proizvodi su im skuplji, ali ne toliko da nisu priuštivi. Možda je i bolje uzeti jedno ovo mleko u dva ili tri dana nego svaki dan industrijsko mleko gde se krave hrane koječime i žive u užasnim uslovima.

Lonicera caprifolium je dekorativna puzavica, kod nas poznata i kao “Orlovi nokti”. Ova brzorastuća puzavica je odlična za oivičavanje lukova iznad kapije, vrata, ograda ili za pokrivanje zidova.

Orlovi nokti mogu porasti i do 10m, mada najčešće rastu do 5m. Poznata je zbog mirisnih cvetova koji se otvaraju krajem maja i početkom juna, i često je vesnik leta. Obožavaju je i ptice i korisni insekti.

Medonosna je biljka, sa mnogo varijeteta različitih boja, od belo-žute, belo-narandžaste, ružičaste, narandžaste i crvene. Dobro je saditi je u blizini mesta za odmor, na kapije i blizu ulice.

Sadnja i nega

Lonicera voli sunčan ili blago senovit položaj (što je manje sunca, manje je i cvetova). Koren biljke treba da bude u hladu, te je dobro oko nje posaditi perene ili ukrasne žbunove. Sadi se udaljeno od drugih vrsta biljaka, jer često može da uguši druge biljke, jer je brzorastuća i invazivna vrsta. Sadnju je najbolje obaviti sredinom jeseni li u proleće pre listanja.

Ukoliko želite da ukrašava zid, orgradu ili pergolu, potrebno je da je dobro pričvrstite i da joj date oslonac. Međutim, i bez oslonca postaje zanimljiv pokrivač tla.

Podnosi i visoke i niske temperature. Od nege, zahteva samo obilno zalivanje kada su dugotrajne suše i povremeno orezivanje. Međutim, ova biljka je dosta otporna, te je dobra biljka za početnike baštovane.

Može se saditi i u žardinjerama. Potrebno je da posuda bude duboka i široka minimum 60cm. Zemlja treba da je bogata humusom i da se đubri minimum dva puta godišnje. Jednom na početku sezone listanja (mart – april) i jednom na početku sezone cvetanja (maj-jun).

Orezivanje – može se orezivati na početku i kraju sezone. Izbegavajte orezivanje u vreme cvetanja. Posle cvetanja orežite stare grane. Oštećene i suve grane treba da se uklanjaju cele godine. Pred zimu je skratite na visinu 50-60cm da bi biljka bujno cvetala sledeće sezone.

Upotreba lonicere

Lonicera japonica se koristi u medicinske svrhe još od VI veka pre nove ere. O medicinskoj upotrebi možete pitati svog lekara, farmaceuta ili nutricionistu. Cvetovi jesu jestivi, i mogu se koristiti u salatama, kao sirup ili kao čaj.

Jednostavan recept za sirup od cveta lonicere:

Sastojci:
100g cveća Lonicera japonica u punom cvetu, isprani
Dve šolje vode
Dve šolje belog ili žutog šećera

Uputstvo:
1. U šerpu od 1.5l sipajte dve šolje vode i ostavite da blago proključa, pomerite sa vatre i dodajte cvetove. Promešajte dok se ne sjedini masa. Ostavite da odstoji 5 minuta.
2. Procedite smesu da biste odstranili cvetove. Dodajte šećer i promešajte smesu dok se šećer ne rastopi. Ostavite sirup da se ohladi.
3. Sipajte sirup u staklene flaše sa zatvaračem i čuvajte ga u frižideru.
4. Sirup možete rastvoriti u kiseloj ili običnoj vodi ili koristiti kao zaslađivač za čaj ili limunadu. Po želji dodajte seckano voće ili cvetove kao ukras.

_{Naslovna fotografija: bernswaelz sa Pixabay}

Nedavno sam pročitala da je razlog zbog kog palimo hrast na Božić zapravo odricanje paganske vere. Kod starih Slovena, hrast je bio sveto i poštovano drvo. Kada je došlo pravoslavlje na naše prostore, žrtvovanje hrasta je bilo dokaz odricanja paganstva i prihvatanja Hrista.

Ne znam da li je ovo istina. Od poslednjih pagana je prošlo više stotina godina, a mnogi njihovi običaji su usvojeni u naše pravoslavlje, te je često nemoguće znati gde se završavamo mi kao pagani, a gde počinjemo mi kao pravoslavci.

Ostaje činjenica da za Božić strada dosta hrastova. Mlađa stabla budu posečena skroz, dosta odraslih stabala ostane oštećeno, šume se smanjuju, a grane hrasta se od januara do aprila mogu naći rasute po gradovima širom Srbije. Sve pod parolom da je Badnjak sveto drvo.

Međutim, ako hrast jeste sveto drvo, zašto ni jedan običaj nije povezan sa njegovom sadnjom? Možda u vreme ubrzanih klimatskih promena, kada šume odumiru i klima se ubrzano menja, treba da unapredimo naše običaje? Možda će nam puno zdravlja, sreće i bogatstva doneti stvaranje života, a ne varnice i pepeo.

Postoje tri načina da zasadite hrast. Prvi je da kupite sadnicu u nekom od rasadnika, što zahteva više para, manje ulaganja vremena i izvesne rezultate.
Druga dva su da posejete žir u kontrolisanim ili manje kontrolisanim uslovima. Setva žira zahteva manje ulaganja novca, više ulaganja vremena i veću neizvesnost. Ali i rezultate vredne svake uložene sekunde. Kako bilo, žirevi neće uvek nići “sami od sebe”, te da biste ubrzali proces, možete pratiti uputstvo ispod:

1. Sakupite žireve.
Oktobar je odlično vreme da se sakupe žirevi. Bitno je da se izaberu žirevi koji nemaju u sebi rupe, crve i slično. Žir treba da je braon, sa malo zelenog prelaza. Dobar način da se prepozna zreo žir jeste da probate da ga izvučete iz kapice. Ako se lako izvlači, znači da je zreo.

• 

2. Testirajte ih.
Stavite žireve bez kapica u vodu, ostavite dva minuta i bacite sve žireve koji nisu potonuli. Možete ih ubaciti u kompost. Takođe, ako primetite da je žir mekan, i njega treba izbaciti.

3. Stratifikujte žireve.
Nakon prvog testa, obrišite ih suvom krpom da se prosuše. Ubacite ih u činiju ili zip kesu sa piljevinom, tresetom ili nekim rastresitim materijalom koji drži vlagu. Uspeva i sa parčićima kartona, ali morate da pazite da ga ne pokvasite previše.
Zatim kesu/činiju ubacite u frižider i povremeno proveravajte i postarajte se da je supstrat vlažan (ne sme da bude previše vlažan, da ne bi trulili žirevi, ni previše suv, inače neće klijati).
Treba da ostanu u frižideru mesec i po dana. Ovaj proces imitira prirodne uslove koji bi žir prošao da je pao na zemlju, ali skraćuje se proces za tri meseca, jer žir ne bi klijao kada su temperature ispod nule. Nego prosto “očita” da je bilo hladno, a da je sad krenulo proleće.

4. Redovno proveravajte žireve.
Može da se desi da počnu da klijaju već u frižideru. Njih polako izvucite iz kese (mladi korenovi su vrlo osetljivi) i posadite. Međutim, i žirevi koji ne proklijaju su spremni za setvu posle 40-45 dana.

5. Zasadite u pojedinačne saksije.
Ove prve saksije mogu da budu i čaše od jogurta, potrebno je oko 5cm zemljišta. 2.5cm zemlje da bude iznad žira.

• 

6. Redovno zalivajte.
Supstrat ne sme da se osuši, ovo je najosetljiviji trenutak rasta. Stavite male hrastove na prozor gde će imati svetla tokom zime. Ako nema dovoljno svetla, dodajte lampu.

7. Pratite rast.
Nekada je dobro da presadite biljku u martu u veću saksiju, pa je iznesete u maju napolje. Tako može da bude celu sezonu napolju u saksiji, a posadi se na jesen, time se biljci stvara manji šok.
Pokazatelj da biljka može da se presadi napolje: 10-15cm visine, koren je beo i zdrav koren viri sa donje strane saksije ili je razbio saksiju biljka je stara nekoliko meseci

8. Sadnja napolju.
Zasadite hrast na mesto sa dosta svetla, i oko njega neka bude vrlo plodan supstrat. Ako presađujete iz saksije obima 10cm, neka bude 30cm plodne zemlje oko korena. I obavezno ga zaštite od glodara, pasa i mačaka (njihovog urina), ptica i vetra.

To je sadnja u kontrolisanim uslovima.

U manje kontrolisanim uslovima: posadite žireve odmah napolju, pa će se oni sami snaći, ako ih neko i nešto ne pojede u međuvremenu.

• 

Ovu godinu obeležile su mnoge krize. Na samom početku godine, imali smo ogromne požare u Australiji, Srbija je dugo bila na crnoj listi što se tiče kvaliteta vazduha, zatim korona, kojoj se ne zna kraj i sve to nastavljeno duplim uraganom i požarima u Kaliforniji.

Nekima je ova godina proletela, ali kada pogledamo sve združene ekološke krize, čini se da se godina zapravo odužila.

S tim na umu, 25.09.2020 je obeležen kao dan borbe za klimatsku pravdu. Štrajk je održan u preko 3000 gradova širom sveta, u većem ili manjem obimu, u skladu sa epidemiološkom situacijom i uz podrazumevane mere predostrožnosti.

• 

U Beogradu je štrajk obeležen u samom srcu Beograda, i jednom od saobraćajem najzagađenijih delova grada – Zelenom vencu. Jasan pokazatelj prisutnosti klimatskih promena u Beogradu je činjenica da već nekoliko godina unazad nema snega, ili ga ima u malim količinama, što negativno utiče na poljoprivredu i na zelenu infrastrukturu. Jedno od rešenja ovog problema jeste da se što više koristi javni prostor za sadnju zelenila, i da se zaustavi besomučno uništavanje zelenih površina i malih objekata zarad izgradnje velikih zgrada.

• 

Ova akcija je prva od ekoloških akcija pokreta petkom za budućnost u Beogradu posle karantina. Zasigurno će ih biti još, ali će biti organizovane u skladu sa preporukama zdravstvenih organizacija. Nažalost, klimatska kriza ne čeka da se završi trenutna epidemija: možda ljudi jesu spremni da nastavimo po starom, ali planeta Zemlja nije i neće.

Pogača od pšeničnog brašna, bosiljak i vino – trio bez kog je nemoguće zamisliti bilo koji pravoslavni praznik u Srbiji. Već vekovima se Srbi hvale svojom narodnom kuhinjom, i ponos na našu kuhinju ide do tačke religiozne fanatičnosti.

• 

Međutim, ovi običaji bi izgledali potpuno drugačije da nije bilo migracija. Poljoprivreda se na mestu današnje Srbije razvija odvajkada, i na mnoge kulture smo beskrajno ponosni.
Često na pijacama možete zateći prodavce koji se diče svojim “srpskim paradajzom” ili “domaćim sortama paprike”. Međutim, da nije bilo seoba naroda, na našim prostorima ne bi bilo ni pšeničnog brašna, ni paprike, paradajza ni bosiljka – a na kraju, ni vina. Sve ove biljke su vremenom došle migracijom, koja je toliko nepopularna u poslednje vreme, a veoma zastupljena u našem svakodnevnom životu.

Sadašnja Sirija, Iran, Irak, Kuvajt i Turska – izvor našeg hleba.
Pšenica se gaji kao poljoprivredna kultura već više od 12.000 godina. Ova kultura poreklom iz doline Tigra i Eufrata je zahvaljujući migracijama osvojila Evropu ovim redosledom: Oko 6.000. godine p.n.e. je stigla u Grčku; u Španiju i donji tok Dunava oko 5.000 godine p.n.e; u zemlje Nizozemske oko 4.000 godina p.n.e. i u Englesku i Skandinaviju oko 3.000 godina p.n.e. Pored pšenice, ovaj isti put su prošli i ječam, ovas i raž, iako ne u isto vreme.
Takođe, iz današnjeg Irana su luk (mada je on široko rasprostranjen, te je nemoguće govoriti o tačnom poreklu) i šargarepa. Prvobitno gajena šargarepa je bila ljubičaste ili bele boje, a popularni narandžasti varijetet šargarepe je poreklom iz Holandije i nastao je u XVII veku.

• 

Heljda, kao “superhrana” koja postaje sve popularnija u planinskim predelima Srbije je poreklom iz Kine. Lan i uljana repica su iz Indije, kao i bosiljak koji je veoma prisutan u srpskim pravoslavnim običajima. Pored ovih kultura, jedna od biljaka koja je dosta popularna u srpskoj kulturi i folkloru kao biljka koja odbija vampire, je zapravo iz centralne Azije. Beli luk je bio korišćen u Kini i Egiptu gde je prepoznat kao biljka sa antibakterijskim dejstvom, mnogo pre nego što su bakterije bile jasno definisane.

Vuk Stefanović Karadžić je 1852. godine u drugom izdanju “Srpskog rječnika” uz reč “bostan” naveo ovu izreku: “Kako radi obraće zelen bostan, t.j. propašće.” Ova izreka je starija od dva veka, i čini se da je bostan oduvek rastao na ovim prostorima. Međutim, bostan, odnosno lubenica i dinja su takođe biljke koje su na ove prostore došle zahvaljujući migracijama. Lubenica je poreklom iz Afrike, gde se još uvek mogu naći divlje sorte koje rastu u prirodi.

Bundeva i suncokret, čije semenke često služe za prekraćivanje nervoze prilikom gledanja utakmica, su poreklom iz Amerike. Takođe je poznato da nam iz Amerike dolazi i krompir.
Zapravo, pre 200 godina, Dositej Obradović je prepoznao potencijal krompira i uvezao ga je u Srbiju. Nije ni sanjao da će reakcija ljudi biti slična današnjoj reakciji na 5G mreže.
Toliko je bilo teško ubediti ljude da gaje krompir, da je vlast tukla seljake ako ne žele da gaje ovu kulturu, a tadašnji učeni ljudi morali su da smišljaju narodne priče o Svetom Savi, Đavolu i krompiru, ne bi li ubedili ljude da je u redu jesti krompir (iako je krompir došao u Srbiju pet vekova nakon što je Sveti Sava umro). Danas je nemoguće zamisliti srpsku trpezu bez pekarskog krompira ili krompir salate.
Paprika, povrće na čije ime smo toliko ponosni da je došlo iz našeg jezika, je zapravo poreklom iz Meksika, i da nije bilo migracija, možda ne bi bilo ni ajvara.

Pored poljoprivrednih kultura, postoje mnoge vrste sa kojima se poistovećujemo a koje dolaze sa drugih kontinenata. Jedna od njih je i bagrem, koji je u stvari invazivna korovska vrsta sa američkog kontinenta.

• 

“Nacionalni identitet”, “domaće” i “odavde” su komplikovani pojmovi sa labavim, subjektivnim značenjem. U svetu biljaka, takve reči su utoliko više bez značenja, jer određene vrste su mogle da se formiraju samo u specifičnim uslovima, ali čak ih ni korenje ne sprečava da pređu na druge kontinente. Mnoge od ovih vrsta su ostavile trag u istoriji i danas predstavljaju jedan od načina da razumemo ljudske migracije.

I možda sledeći put kada jedete šopsku salatu, setite se da je u vašem tanjiru zanimljiv geografski miks – krastavac poreklom iz današnje Indije, paradajz poreklom iz centralne i južne Amerike, u čiji sok umačete pšenični ili heljdin hleb, poreklom iz istočne ili centralne Azije. Međutim, i dalje sa srpskim sirom — osim ako i kultura sira ne potiče sa nekog drugog mesta?

_{Naslovna fotografija: My pictures are CC0. When doing composings: from Pixabay}