Zrenjanin nije usamljen u ovom problemu. U većini vojvođanskih naselja voda „prirodno“ ne valja: zemljište je puno arsena i voda je samim tim neupotrebljiva u svom izvornom obliku. Dakle, neuobičajeno — antropogeni uticaj nije primarno zaslužan za nastanak problema. Međutim — antropogeni uticaj na nepronalaženje vrlo mogućeg rešenja i pogoršavanje postojećeg stanja je velik.
Neretko je ova situacija tema političkih diskusija i provokacija među „suprotstavljenim stranama“: igranje vrućih krompirića životima uskraćenim na osnovnu fiziološku potrebu vrlo je pogodno upravo zbog dugogodišnjosti i posledičnih pitanja: Za vreme koga je zabranjeno? Zašto se ništa ne radi sa problemom u Zrenjaninu?
Osamnaest godina. Osamnaest godina nemanja lako dostupne ispravne vode znači da osoba rođena 2004. godine nijednom od početka svog života nije odvrnula slavinu, uzela čašu, sačekala da se ona napuni i popila vodu iz nje. Takođe znači da se osoba rođena 1999. godine od svoje pete godine nije okupala vodom koja ispunjava neophodne zdravstvene norme.
No, ova zrenjaninska stvarnost, čini se da neće zadugo ostati samo zrenjaninska.
Otvaranje rudnika u bilo kom delu zemlje, pored svih ostalih pogubnih posledica po životnu sredinu, rizikuje i nepovratno zagađenje podzemnih i površinskih vodotokova.
Praksa nepravilnog ili nepostojanog prečišćavanja industrijskih otpadnih voda i voda iz gradskih kanalizacija i izlivanje u vodna tela glavna za snabdevanje populacije ne može imati neočekivani rasplet.
I sad, ako problem u Zrenjaninu i ostatku Vojvodine nije rešen skoro dve decenije, kako uopšte možemo bilo kome verovati da bi u skorijoj budućnosti tehnologija za skupo i dodatno prečišćavanje vode moglo postati realnost?
Ako niko do sada nije rešio problem koji u početku nije ni imao veze sa ljudskim uticajem i tako pokupio sve herojske političke poene, da li će neko ikada i pokušati da reši problem koji je „sam“ (svojim uticajem) uzrokovao? Prvi korak bi tad bio mnogo teži — umesto izigravanja spasitelja, prvo bi morala da se prizna greška.
Čini se nemoguće.
Ovu nedelju voda Extinction Rebellion Srbija posvećuje pravljenju akcija kojima će još jednom ukazati na apsurd „napredne Srbije“ sa „najvišim BDP-om u Evropi“ čiji veliki deo populacije nema ispravnu vodu koja teče iz slavine, a drugom delu takva stvarnost diše za vratom. Članice i članovi iz Zrenjanina, Novog Sada, Niša i Beograda, zajedno će u svakom od gradova pokušati da performansima podsete da (ne)dela govore, kao i da je rad na ovakvim problemima u svakom trenutku neophodan.
U Srbiji su mentalni problemi prilično tabu. Depresija, anksioznost i drugi oblici mentalnih oboljenja su često pripisani lenjosti ili razmaženosti. Dodatno, ako pričamo o mentalnim problemima mlađih generacija, često ih potcenjujemo, pripisujemo ih odrastanju i generalni stav je da će kada odrastu naučiti magično da se nose sa problemima ili mentalno otupeti kao i odrasli danas.
Pored problema odrastanja u nejednakom društvu, gde se i dečaci i devojčice suočavaju sa različitim vrstama diskriminacija i predrasuda, odrastanja u zastarelom sistemu obrazovanja, problemima kod kuće, ličnim problemima i nošenjem sa naglim promenama količine hormona u organizmu i fizičkim promenama, nove generacije se suočavaju sa još jednom vrstom problema — klimatskim promenama i strahom od budućnosti.
“Eko-anksioznost”, iako još uvek nije zvanično usvojen termin, je uveliko primećen fenomen među mlađim generacijama, ali i naučnicima i naučnicama koji/e se bave zaštitom životne sredine, kao i ljudima upoznatim sa klimatskim promenama i posledicama koje već imaju i koje će imati na društvo.
Pozitivan efekat eko-anksioznosti je ustajanje mladih protiv sistema i borba za sopstvenu budućnost. Fotografija:Goran Horvat sa Pixabay
Globalni prekomerni konzumerizam, velike koorporacije, loša državna organizacija, loše upravljanje otpadom i poricanje odgovornosti donosioca odluka definitivno pogoršavaju situaciju. Dodatni problem u Srbiji je što mediji nemaju nikakvu kontrolu, i nije neophodno da informacije koje prenose budu naučno potkovane. Tako nailazimo na tekstove poput ovog u Politici, gde se ekološka-anksioznost objašnjava kao iracionalan strah, a klimatska kriza se definiše kao prirodni fenomen.
Međutim, anksioznost je stanje kada ulazimo u “zaledi se, bori se ili beži” instinkt za preživljavanje, koji može biti racionalan ili iracionalan, u zavisnosti od situacije i ličnih iskustava.
Ali klimatska kriza jeste prava opasnost, bez obzira što se čini da su posledice daleko. U ovom kontekstu, moguće je videti eko-anksioznost kao adekvatan odgovor organizma na situaciju. Ovaj odgovor jeste motivacija za preživljavanje, jedinstveni emotivni alat koji traži od kolektivnog društva da preuzme odgovornost i nađe rešenje za klimatsku krizu.
U Velikoj Britaniji, 57% dečijih psihologa koji su učestvovali u istraživanju koje se tiče eko-anksioznosti i mladih, su prijavili da njihovi pacijenti pokazuju veliku zabrinutost za životnu sredinu i klimatske promene. Ova studija, objavljena u Gardijanu, pokazuje da klimatska kriza ima veliki uticaj na mentalno zdravlje mladih ljudi. Iako je uzorak ispitanika bio mali i potrebna su dalja istraživanja na ovom polju, bezbedno je reći da je zabrinutost mladih nezanemarljiva.
Bernadka Dubicka, dekanka Fakulteta za psihijatriju dece i adolescenata na koledžu u Londonu je izjavila za Gardijan da mlađe generacije imaju opravdanog razloga za strah i brigu o budućnosti planete. Paralelno s tim, suočavaju se sa pritiskom društvenih mreža, sumnje u tačnost dostupnih informacija i u poslednje dve godine Kovid i ekonomskom krizom. Sve ovo u paketu ne može da nema uticaj na mentalno zdravlje mladih, ali i odraslih.
Aktivizam u Srbiji, subjektivni osećaj. Makiš, 2021. Foto: Milica Damnjanović Zantvort
Ne može se reći da odgovor mladih nije normalan, ali eko-anksioznost može da preraste u parališući odnos prema društvu i životu. Jedan od opasnijih simptoma su povučenost i problemi sa spavanjem ili ishranom. Ukoliko dođe do toga, roditelji bi trebalo da podrže decu i da im pomognu da nađu odgovarajuću psihičku pomoć.
Međutim, ukoliko je zabrinutost zdrava, ona se može kontrolisati nekim od opšteprihvaćenih metoda, i pretvoriti u pozitivno delovanje na životnu sredinu. Mi ćemo nabrojati neke od pozitivnih metoda, a vi nam možete pisati o svojim iskustvima koja možemo da podelimo u nekom od sledećih tekstova.
Živite u skladu sa svojim vrednostima
Samo zato što nam društvo nameće razarajuće i nedostižne standarde za lepotu, modu i uopšteno život, nemojte se stideti da od tog društva istupite. Ako volite da vam orman bude rasterećeniji, da nosite samo nekoliko odevnih kombinacija, emotivno se vežete za kaput dok ga ne iznosite do tačke raspadanja, više vam prija da ste sami na bicikli nego da ste zgurani u autobusu ili zaglavljeni u kolima u gužvi, samo napred. Time ćete dati pozitivan primer ljudima oko sebe, uraditi nešto lepo za planetu a osećati se bolje u sopstvenoj koži. Normalno je da želimo da se odvojimo od sistema koji uništava planetu, i normalno je da u tome ne budemo 100% uspešni.
Otarasite se krivice
Ljudi smatraju da ne možete biti aktivista ili aktivistkinja zaštite životne sredine ako ne živite apsolutno bez otpada, ako niste vegani, ako ne putujete isključivo vozom ili biciklom, ako konzumirate proizvode ozloglašenih kompanija ili posedujete kola. Ta predrasuda je daleko od istine i formiranje ove krivice je počelo kao kampanja velikih kompanija da svali krivicu na pojedinca. Ako živimo u razarajućem sistemu, rešenje može biti samo sistemsko, i moć pojedinca je da pritiskom deluje na sistem, a ne samo u individualnoj sposobnosti da baci plastiku u kantu ili da ne uzme slamčicu.
Pronađite istomišljenike
Pronalazak zajednice istomišljenika je ključno u izbegavanju osećaja usamljenosti. Nekada je teško imati podršku od roditelja, braće, sestara ili čak i prijatelja, ali svakako da postoje grupe ljudi sa kojima možete razvijati strategije delovanja na vašu užu i širu okolinu, kao i na donosioce odluka.
Ukoliko je moguće uključite se u aktivnosti na otvorenom
Bilo da sadite drveće u lokalnom parku ili sprečavate kamione da prave deponiju na zelenoj površini i predelu posebnih odlika, boravak na otvorenom je zdrav za psihičko i fizičko zdravlje. Ukoliko je moguće, na blokade dođite biciklom, nekom jeftinijom, jer su bicikle dobra alatka za blokiranje teretnih vozila. A svetska zdravstvena organizacija preporučuje 2 sata dnevno boravka na otvorenom.
Razgovarajte sa ljudima koji su vam bliski, iako nisu upućeni u probleme životne sredine ili imaju pogrešne informacije
U razgovorima ponudite naučne činjenice, i ukoliko dođe do svađe, slobodno koristite proverenu metodu: Hej, hajde sad da promenimo temu, pa da se vratimo na ovo drugi put. Napomena: Ukoliko neko vama blizak nudi Milutina Milankovića kao dokaz da nije čovečanstvo krivo za za krizu, nudimo ovaj članak koji se bazira na Milankovićevim istraživanjima.
Donesite promene u svoj život u skladu sa svojim mogućnostima i potrebama
Život bez otpada (eng. Zero Waste) je primamljiva ali neodrživa ideja, osim ako ste poljoprivrednik/inženjer i spremni da živite van sistema, pritom imate novac za početak takve promene. Međutim, jedna od stvari koju možete da uradite jeste da smanjite otpad hrane planiranjem obroka, smanjite korišćenje mesa i mlečnih proizvoda ili idealno ukinete ukoliko i kada ste za to spremni. Pored toga, možete napraviti male promene u svom životu, koje će vam pomoći da budete optimističniji prema budućnosti.
Sve te promene su male, ali su u redu. Jer za većinu nas, male promene su sve što imamo i česti podstrek da nastavimo borbu, jer nikad nije dobar trenutak da odustanemo od budućnosti.
Jer iako smo svesni da kao pojedinci ne možemo da spasimo svet, možemo da ga učinimo malo boljim, i usput sačuvamo ono malo zdravog razuma što nam je ostalo.
Skoro tri decenije Ujedinjene nacije okupljaju gotovo sve zemlje sveta na godišnji globalni klimatski samit — nazvanog COP (Conference of the Parties, srp. Konferencija stranaka). Na tim samitima okupljeni moćnici i donosioci odluka razgovaraju i dogovaraju se o najboljim načinima da se bore protiv klimatskih promena. Na primer, na 21. samitu, COP21 koji je održan 2015. godine u Parizu, donet je Pariski sporazum; potpisale su ga sve zemlje obavezujući se da će zadržati povećanje prosečne globalne temperature ispod 2 °C, odnosno znatno smanjiti emisiju gasova staklene bašte. Takođe su se složili da će se svakih pet godina vraćati sa ažuriranim planom koji će odražavati njihove najveće moguće ambicije i dotdašnja dostignuća.
Moćnici nakon uspostavljanja Pariskog sporazuma 2015. godine. Izvor: China Dialogue
S druge strane, vidimo da dogovor nije bio toliko čvrst, niti da UN ima autoritet kakav se čini da ima: samo jedan histerični napad bivšeg predsednika SAD-a Donalda Trampa bio je dovoljan da država koja je jedna od najvećih zagađivača i koja i dalje predstavlja ogroman politički primer mnogim drugim državama i/ili ih kontroliše te će verovatno izazvati istu reakciju, istupi iz Pariskog sporazuma. Zato ne možemo da se ne pitamo da li ove konferencije uopšte imaju smisla, a pogotovo zato što danas, baš tih pet godina nakon potpisivanja Pariskog sporazuma, vidimo da je malo toga zapravo urađeno po pitanju klimatske krize.
COP26
Kako god bilo, ovog novembra će se održati 26. samit — koji će se zvati COP26 — u Glazgovu, s obzirom na to da je Ujedinjeno kraljevstvo predsedavajuća zemlja.
Uoči COP26 Velika Britanija radi sa svakom državom na postizanju dogovora o tome kako se boriti protiv klimatskih promena. Svetski lideri će doputovati u Škotsku zajedno sa desetinama hiljada pregovarača, predstavnika vlada, preduzeća i građana na dvanaestodnevne razgovore (“Kako će svi oni doći do Glazgova?”, pitate se. Pa… najverovatnije, (privatnim) avionima. Veoma eco-friendly-smanjivanje emisije CO2-zero waste način, jel da? I “desetine hiljada učesnika/ca” ne zvuči toliko impresivno kada znamo šta njihova putovanja nose sa sobom. Takođe, da li su možda čuli za Zoom? Korona kriza nas je ipak naučila da ne moramo mnogo da putujemo da bismo pričali prazne priče, hoću reći da bismo se dogovarali o ujedinjenoj borbi protiv klimatskih promena 26. put neuspešno).
Ipak, prethodni neuspesi održavaju naš pesimizam i nezadovoljstvo sporom reakcijom i nedovljnim trudom moćnika i donosioca odluka kada je u pitanju klimatska kriza. Šta novo možemo da očekujemo na COP26, ako praktično ništa od velikog značaja nije urađeno na prethodnih 25 samita, sem jednog sporazuma koji je ostao samo na papiru? Mi ne možemo da čekamo još 5 godina da dobijemo nove ažurirane planove i tek tad shvatimo da je Pariski sporazum neispoštovan i beskoristan. Klimatska akcija je potrebna juče.
“Ujedinjenje sveta u borbi protiv klimatskih promena” kaže UN o cilju COP26, ali zar to nije bio cilj i prethodnih 25 godina? Trenutna vlast i svetski lideri to godinama nisu postigli i umesto konkretnih poduhvata jedino što su nam nudili je lažna nada; šta nam obećava da će ovog puta biti drugačije? Nećemo prihvatiti još jedan neuspeh, zato se svaki dan borimo za trenutnu klimatsku akciju i klimatsku pravdu!
Protest Ustanak za opstanak — Narod protiv Rio Tinta održan je 11. septembra 2021. godine. Ustanak je počeo između dve Skupštine u centru Beograda, kod Pionirskog parka, a nakon šetnje do Brankovog mosta i višesatne blokade istog, protest je završen. Ovo je drugi veliki Ekološki ustanak (prvi je održan 10. aprila 2021) organizovan u Beogradu, koji se nije po mnogo čemu razlikovao od prethodnog, no pre nego što počnemo sa poređenjem i izveštavanjem, moramo se podsetiti nekih važnih stvari koje su se desile pre 14h ove subote.
Glavna tema protesta bilo je zaustavljanje poslovanja Rio Tinto kompanije u Srbiji. Izvor: Natalija Novikova
Poruke na transparentima su pozivale na trenutnu akciju. Izvor: Natalija Novikova
Nakon toga su i ostali mediji (najpre N1 i Nova.rs, a tek kasnije i vrlo ograničeno RTS), kao i građani i građanke na društvenim mrežama, proneli ovaj poziv i detalje koje su u međuvremenu dobijali od organizatora/ki, a u vezi sa održavanjem protesta. U ovo vreme, po rečima odgovornih, štrajk je najavljen i policiji. Kao i 10. aprila, narod je trebalo da se okupi kod Pionirskog parka i dve Skupštine u Beogradu, ali protesna šetnja ovog puta ne bi vodila do Nemanjine, već do Brankovog mosta čija je višesatna blokada najavljena u ovom trenutku.
Zaustavljanje saobraćaja na ovom prostoru i na toliko vremena nije legalno, ali protest sam po sebi jeste izraz neposlušnosti i ovakvi postupci su realni i očekivani. Svi nadležni imali su više nego dovoljno vremena da smisle način na koji će se saobraćaj odvijati tokom blokade, a građani/ke koji su planirali da motornim vozilima pređu Brankov most u ovom periodu, imali su dovoljno najava i podsetnika (od sredine avgusta pa sve do početka Ustanka u 14h, a i posle toga) da to neće biti moguće da se uradi.
Jedan od tekstova u kojima se pominje blokada Brankovog mosta zbog Ustanka 11. septembra, a koji je objavljen kao podsetnik 2 sata pre početka okupljanja kod Pionirskog parka. Izvor: Nova S
11. 9. 2021. prepodne – promocija mlađih oficira i “vojna parada” kod Pionirskog parka; vlast koja je morala nešto da uradi da bi na Dnevniku (i uopšte u medijima) moglo da se govori o nečemu drugom, a ne o Ustanku. Veoma je jasno da je ovo urađeno sa tom namerom.
11. 9. 2021. oko 13.30h – Policija neosnovano zaustavlja autobus sa meštanima iz Lozničkog kraja koji su se uputili na protest, uz obrazloženje da “tehnički pregled vozila nije pravilno urađen”. Nakon nekog vremena, i nepronađene nepravilnosti, meštani su došli do Pionirskog parka.
Na protestu
Okupljanje kod Pionirskog parka, govori i govornici/e, entuzijastična masa, nisu se mnogo razlikovali od onih 10. aprila. S jedne strane, drago nam je da je narod zadržao borbenost i volju i ovog puta se pojavio čak i u većem broju nego prošlog, a s druge, organizatori i organizatorke su po našem mišljenju ovim ponavljanjem napravili grešku. Objašnjenje: ako pretpstavimo da je velika većina okupljenih bila tu i na prošlom Ustanku, nije bilo potrebe da se program ponavlja, da govori budu toliko slični, a i broj govornika/ca je takođe bio neodgovarajuć. Desetog aprila ljudi su došli da čuju i nauče, 11. septembra da reaguju. To im nije bilo omogućeno. Ipak, najvljena blokada održavala je tenziju i “ustaničko” raspoloženje.
Štrajkači i štrajkačice u Pionirskom parku. Izvor: Natalija Novikova
Kada govorimo o ovom delu protesta, bitno nam je da pomenemo da prva osoba na bini, koja je pevala, pa pročitala kratak govor koji je sadržao anti-vakcinaške poruke, nije trebalo da dobije prostor za to iz više razloga. Najbitniji po našem mišljenju je taj da se ovim protestom borimo između ostalog i da se prava nauka čuje i da se shvati koliko Rio Tinto manipuliše podacima; vakcine su takođe produkti nauke i bez obzira na lične stavove, poruke protiv nauke nisu smele da se dese na ovakvom skupu jer pokazuju nedoslednost i kontradiktornost. Organizatori i organizatorke su se posle protesta ogradili od toga.
Kada su u pitanju ostali govornici/e, mislimo da jednostavno nisu bili dovoljno ubedljivi (uz nekoliko izuzetaka), a razlog za to je gore pomenuto ponavljanje. I, iako smo svesni/e da oni ne mogu da izmisle nove podatke i priče, znamo da su sigurno mogli da osmisle drugačiji format za iznošenje istih i tako izbegnu ovu situaciju.
Šetnja i blokada Brankovog mosta
Šetnja od Trga Nikole Pašića, preko Terazija, do Brankovog mosta prošla je dobro. Ipak, čim smo stigli na most zapazili smo nekoliko nepravilnosti: nije bilo ni približno policijaca koliko je očekivano, a i jedna traka u smeru od Novog Beograda do Terazija je bila puštena za saobraćaj. Najavljena je blokada čitavog Brankovog mosta i, građani/ke su, očekivano, blokirali/e i tu traku. U prvom redu ispred vozila bili su meštani Gornjih Nedeljica, iz Lozničkog kraja, prvi na udaru Rio Tinta. Nastalo je komešanje, nezadovoljni ljudi koji su bili zarobljeni u vozilima tražili su empatiju, ali bili u potpunosti bez empatije prema cilju ovog protesta i štrajkačima. Sa novobeogradske strane mosta zaduženi su preusmeravali ljude bez objašnjenja zašto saobraćaj ne funkcioniše, a vozila iz puštene trake tek su nakon nekoliko sati počela da se kreću u rikverc i krenu drugim putem.
Shvatamo da je ovo bio dobar pokušaj “zavadi pa vladaj” strategije, u kom su odgovorni namerno pustili samo tu jednu traku, bez objašnjenja i ikakve logike, u nadi da će okrenuti građane u vozilima protiv onih koji štrajkuju. Srećom, nije bilo sukoba, niti građana međusobno, niti sa policijom. Kako bilo, bitno je pomenuti da su organizatori malo nakon početka blokade, a nakon što su primetili da se narod u vozilima buni, pozvali štrajkače koji su blokirali traku da se pomere i odblokiraju je kako ne bi “maltretirali narod”. Mi se sa ovime ne slažemo, niti smo bili spremni da odblokiramo most. Žitelji Gornjih Nedeljica uz ostale građane, stajali su tu razočarani, takođe izmaltretirani i zbog napornog putovanja i zbog policije koja ih je zaustavila i zbog Rio Tinta koji im svakodnevno “visi nad glavom”. Ipak, to na prvi pogled nije bilo važno organizatorima, koji su ponovo zamolili da se traka odblokira. Manji deo ljudi su zbunjeni napustili blokadu. Mi ostali nismo.
Onima koji se nisu sklonili, drugi su prilazili i pitali zašto to nisu učinili i zašto maltretiraju narod. Nama je prišla osoba (koja verovatno ima više od 35 godina) i pitala nas isto. Nakon što smo rekli da je poenta blokade zaustavljanje prolaza, ona je odgovorila (citiramo) “Aha, nisam znala da blokada znači cela blokada”. Kao referenca, značenje reči blokada je opsada, zatvaranje sa svih strana grada, tvrđave, prostora; blokiranje. Još jedna osoba je stanovniku iz Jadra rekla da se skloni “jer je Ćuta tako rekao”, na šta je on odgovorio sa “Nije mi Ćuta gospodar!”. Istina, Ćuta nam nije gospodar. Dovoljno je jasno da je ovo bio protest protiv Rio Tinta i vlasti koja ih podržava, za goli opstanak, plodnu zemlju i pijaću vodu bez toksina, ne za Ćutu. Za ideju i vrednosti, ne za pojedinca.
Ono sa čim se takođe nismo slagali/e je muzički program protesta, tačnije odnos koji su izvođači imali prema protestu, jer smo sigurni da stvarno niko nije “došao da se malo zabavi” na sred Brankovog mosta. Došli smo da izrazimo svoje nezadovoljstvo, neposlušnost i poziv ostalima da nam se pridruže u ovoj preko neophodnoj borbi.
Posle protesta
Nakon što smo sišli sa Brankovog mosta i pošli ka Zelenom vencu, videli smo više kombija policije, parkiranih i spremnih da se pridruže da je došlo do nereda. Sad je jasno zašto je na samom mostu bilo tako malo policijaca.
Vlast je, naravno, na sramne načine pokušala da zataška ovaj protest, da okrivi okupljenih 20 000 “lažnih ekologa” da su ostavili 20 plastičnih flaša sa fotografijama koje su mogle da budu iscenirane ili slikane bilo kog drugog dana, jer, složićete se da flaše pored kante nisu retkost na ulicama Beograda. To svakako nije nešto što podržavamo, ali u odnosu na rudnik, jalovište, deponije koje gore, zagađen vazduh i reke, plastične flaše nisu problem u ovoj priči.
Što se tiče nas, da li ćemo doći na sledeći protest iako ovaj nije bio baš sjajan? Da.
Do tada, pričaćemo sa organizatorima ovog protesta, izneti mišljenja koja imamo kao jedni od štrajkača, iliti “ljudi sa strane”, ukazaćemo im na sve mane i greške i predložiti načine na koje bismo mogli da sprečimo ponavljanje istih, ponuditi našu pomoć, pa samim tim potruditi se da sledeći organizovani Ustanak bude najbolji i najbrojniji do sad.
Ako u skorije vreme u Google pretraživač ukucate reč “požari”, kao što sam to ja uradila u trenutku dok pišem ovaj tekst, videćete nešto slično sledećem:
Snimci ekrana rezultata pretrage pojma “požari” u Google pretraživaču.
Od Sibira do Novog Beograda, čini se kao da ceo svet gori (jer gori), ali i da mi u Srbiji postajemo svesniji/e toga i da brinemo. Da li je to zato što su naše omiljene letnje turističke destinacije u plamenu, zato što je ovo već četvrto uzastopno leto tokom koga su svi portali preplavljeni pričama o požarima ili zato što oni postaju sve bliži i više ne pričamo o nekom tamo Amazonu ili Australiji, nego o Tari — ostaje nerazjašnjeno.
No, ako pratite medije iz Srbije, teško da ćete saznati da Tara gori. Dok se građani i građanke javljaju pokretima koji se bave zaštitom životne sredine i prenose kako se od početka avgusta vatra tamo ne smiruje i kako su sami/e bili/e svedoci/kinje osam lokalnih požara, nadležni u zemlji šalju pomoć Grčkoj, a novinari izveštavaju kako je u Srbiji “sve pod kontrolom”. To je, naravno, neistinito. Pitamo se da li to što gore Pančićeve omorike, jedan od najvećih nacionalnih simbola (na engleskom se zove Serbian spruce), nije dovoljno šokantna (FOTO) (VIDEO) vest da bi neko pisao o tome? I da, iako je naš predsednik rekao da “mi nismo Grčka”, to nije razlog da ne gasimo požare kod nas (?!).
Ipak, istina je da će neka mesta pretrpeti veću štetu od drugih, neka će dobiti više pomoći nego druga; za uzrok nekih požara proglasiće bačeni opušak, a drugih suvo lišće i previsoke temperature. A kada mediji prestanu da izveštavaju o tome, oni koji nisu direktno pogođeni uticajem i posledicama ovih katastrofa, zaboraviće, prestaće da razmišljaju o njima do sledećeg leta kada će ponovo pročitati “ovogodišnji požari mogu postati najveći do sada”.
Međutim, ako ignorišemo granice i ne delimo prostor po teritorijama država, shvatićemo da ne gori Grčka, niti Sibir, niti Srbija — gori priroda, gori Zemlja, ostaje pustoš i ugljen-dioksid u vazduhu, ostaje neupotrebljivo zemljište, mrtav divlji svet, životinje i biljke, spaljeni domovi.
Početak požara na planini Tara, Srbija, početak avgusta 2021. Izvor: @ nneewweennaa na Instagramu
Požari su samo posledica klimatske katastrofe. Gašenje istih nije rešavanje pravog problema, već trenutne posledice, i iako neophodna, to nije reakcija koju tražimo. Da je bilo reakcije ranije, možda sada požara ne bi bilo u ovoj meri, a ovo leto bi možda “samo” izjednačilo, a ne prevazišlo rekord prethodnog. Ovo nije prirodno povećanje temperature pre narednog ledenog doba, kao što bi neki pogrešno “citirali” Milankovića, ovo je klimatska kriza izazvana isključivo ljudskim delovanjem. I iako ovo apokaliptično stanje može da izazove strah, koji je potpuno validno osećanje u svetu u kakvom živimo, ono što nam sada treba je buntovništvo, neposlušnost sistemu koji funkcioniše za dobrobit nekolicine već privilegovanih pojedinaca, i volja za borbom za (više ne možemo reći ni dobru već) moguću budućnost na ovoj planeti.
I posle toliko godina ponavljanja “najgorih požara do sada” i “najtoplijeg leta do sada” možemo li da povežemo oba i shvatimo da će i svake naredne godine svako leto biti sve toplije, a požari sve češći i svaki put na većoj površini, ako ne uradimo nešto po tom pitanju? Kada napišem “uradimo” u množini mislim na donosioce odluka i moćnike, koji imaju direktan i ogroman uticaj na uzročnike klimatske krize (njih same, njihove korporacije koje posluju neetički i isključivo tako da profit bude najveći bez obzira na štetnost i sve slične njima). Istovremeno se ta množina odnosi na sve ljude, da počnu ili nastave da pritiskaju odgovorne da adekvatno reaguju sada.
“Rio Tino — jedna od najvećih rudarskih kompanija na svetu — pokušava da nas ubedi da brine o svom uticaju na teritorije na kojima radi, da je zanima kako će životna sredina izgledati nakon njih. Ali, svojim radom pokazuje da je zanima isključivo profit, ne životi radnika, ne životi stanovnika okolnih gradova ugroženih njihovim radom. Uticaj rada ove kompanije se već vidi na više kontinenata, a i pored Loznice — mesta gde Rio Tinto planira izgradnju rudnika litijuma”, napisala je Natalija 3. decembra 2020. godine u tekstu za Magazin Rizoma. Od tada, borbi protiv Rio Tintovog poslovanja u Srbiji pridružilo se mnogo ekoloških i neekoloških organizacija, aktivista i aktivistkinja, meštana i meštanki lozničkog kraja, ali i zabrinutih građana i građanki cele zemlje. Ovo je bila i jedna od glavnih tema Ekološkog ustanka održanog 10. aprila 2021. godine u Beogradu, a samo deset dana nakon njega, 20. 4. 2021. Rio Tintov ogranak zadužen za projekat “Jadar” (projekat koji je planiran u Srbiji) organizovao je, po njihovom, otvoreni onlajn sastanak, po našem zatvoreni vebinar, kom su svi/e zainteresovani/e mogli/e da prisustvuju.
Pored toga što su pitanja od građana/ki dostavljena pre samog sastanka, Rio Tinto je svejedno ograničio njihovo učešće u ovom “sastanku”, onemogućio da učesnici/e vide jedni druge, komuniciraju, a svi pokušaji odgovora bili su neprecizni, neodređeni, a reči koje su dominirale bile su “u planu je, videćemo, ne znamo još”. Pitamo se da li je misterioznost deo njihove PR strategije, ali poprilično smo sigurni/e da zapravo ni sami ne znaju i ne žele da saznaju koliko štete projekat “Jadar” donosi ne samo lokalnom ekosistemu, već celoj zemlji i regionu.
Nakon ovog “sastanka”, Rio Tinto je najavio sledeći, za koji se zaista nadamo da neće biti ni sličan prethodnom. Međutim, u međuvremenu, kompanija je objavila i to da kada je reč o projektu “Jadar” u zaštitu životne sredine planira da investira više od 100 miliona dolara, a u postrojenje za preradu voda blizu 40 miliona dolara. To je velika količina novca, a naša prva reakcija na ovu informaciju bila je kombinacija čuđenja i neverice. Zar nije lakše samo ne praviti štetu za čije će se saniranje i prikrivanje uložiti toliko novca? Koliki profit oni očekuju od planiranog rudnika, ako im je ovo ulaganje isplativo? Na kraju smo pokušali da povežemo ovu situaciju sa poslovanjem Rio Tinta u Australiji.
Naime, na zvaničnom sajtu kompanije 26. februara 2020. godine objavljen je članak naslova “Rio Tinto će uložiti milijardu dolara za ispunjavanje novih ciljeva za suočavanje sa klimatskim promenama”. Specifičnije za Australiju piše sledeće: U februaru 2020. godine Rio Tinto najavio je investiciju od 100 miliona dolara u novu solarnu elektranu u rudniku Koodaideri u Pilbari, Australija. Možda Vam je brojka poznata (samo se vratite jedan pasus gore)? Dakle, lako uočavamo sličnosti između očajnih pokušaja kompanije da “opere ruke” od svojih uništavajućih delatnosti.
Bukvalno uništavajućih, jer se posle samo tri meseca (od februara kada je članak objavljen do maja) desilo sledeće:
Rudarski gigant Rio Tinto Ltd uništio je dva drevna i sveta skloništa u obliku stena u regionu Pilbara u zapadnoj Australiji kao deo proširenja rudnika gvozdene rude, krajem maja.
Fascinantno.
Ako analogno posmatramo projekat “Jadar” sa projektom u Australiji možda u avgustu možemo da očekujemo potpuno razrušavanje plodnog zemljiša oko Loznice. Ko zna? ¯\_(ツ)_/¯
Naravno, nadajmo se da se ništa slično neće desiti, sem možda još nekog neuspelog pokušaja komunikacije zvanog “otvoreni sastanak”, ali u slučaju da se bilo šta desi — Rizomi su Vas upozorili!
Milutin Milanković je predvideo da će 2020. početi globalno zagrevanje i nova promena klime koja će se desiti početkom XXI veka.
Za početak, moramo da razumemo ko je Milutin Milanković i na čemu je tačno radio. Milutin Milanković je vrsni naučnik i geolog, koji je živeo od 1879 – 1953. godine.
Prva industrijska revolucija se desila nešto manje od 100 godina pre nego što je on rođen. U to vreme, Srbija je tek stekla nezavisnost na Berlinskom kongresu. Tokom ‘50-ih godina, svetska populacija je dostigla 2.5 milijardi ljudi. Tada se desila i digitalna revolucija.
Masovna proizvodnja u Kini je počela tek 1988. godine, 35 godina nakon smrti Milankovića. Od tada do sad prosečna temperatura Zemlje je konstanto u porastu.
Da se vratimo na Milankovićeve proračune:
Milanković jeste radio na promenama klime usled položaja planeta u odnosu na Sunce. Za potrebe svojih proračuna, on je postavio Sunce u središte svoje teorije, kao jedini izvor toplote i svetlosti u Sunčevom sistemu.
Uzeo je u razmatranje tri ciklična kretanja Zemlje:
Svaki ciklus ima zaseban vremenski period tokom kojeg planeta prima tačno određene količine Sunčeve energije. Promene u geometriji tokom kretanja vode do promena u osunčavanju planete (dolazeća Sunčeva toplotna energija opada sa kvadratom udaljenosti). Ove orbitalne varijacije, koje su pod uticajem gravitacije Meseca, Sunca, Jupitera i Saturna, osnova su Milankovićevih ciklusa. Trenutno, prema njegovim proračunima, planeta je ušla u ciklus hlađenja, odnosno u novo ledeno doba, koje će biti na vrhuncu za do 30.000 godina.
Dakle: Ledeno doba je spor proces menjanja temperature na planeti za nekoliko stepeni, koji traje hiljadama godina. Trenutna klimatska kriza izazvana ljudskim delovanjem povećava temperaturu zemlje za nekoliko stepeni u roku od jednog veka.
“Astronomija nije roman koji može svako da razume i u njemu da uživa. Stvarno shvatanje i razumevanje njenih zakona pretpostavlja temeljna znanja iz matematike i fizike. A baš to ne pretpostavljaju popularne astronomije kod svojih mnogobrojnih čitalaca, nego im služe ta znanja na tanjiru, u obliku paštete koja se lako vari no koja ne hrani.”
Milanković bi bio zgrožen da ga upliću u osporavanje ubrzanih klimatskih promena na društvenim medijima.
Prvi čovek koji je zvanično potvrdio hipotezu da ljudsko delovanje utiče na klimu je bio Čarls Dejvid Kiling. Prvu hipotezu je postavila Junis Njutn Fut, 1856. godine. Nakon nje, Svante Arhenijus je korišćenjem fizičke hemije prikazao da čovek može da ima uticaj na klimu planete, i njegovim radom se služio Čarls Dejvid Kiling. On je krajnji dokaz objavio 1961. pokazujući grafikon koji je kasnije nazvan Kilingova kriva. Ovo istraživanje je trajalo 30 godina, isključivo zato što je trebalo dosta vremena da se prikupe podaci o ljudskom delovanju na klimu.
Milutin Milanković se nije bavio ljudskim delovanjem, zato što u tom trenutku nije bilo u potpunosti jasno u kom pravcu će ljudsko delovanje ići, niti je mogao da pretpostavi da će društvo doći do masovnog konzumerizma i da će uništavati planetu sistemski. I Čarls Dejvid Kiling je zapravo koristio Milankovićeva predviđanja da dokaže da uprkos vrlo preciznim proračunima Milankovićevih ciklusa, temperatura planete se povećava umesto da se smanjuje.
Kilingova kriva koja prikazuje količinu CO2 u atmosferi tokom godine, i sezonska variranja.
Od vremena Milankovića je prošlo 70 godina i njegova istraživanja su još uvek vrlo cenjena u nauci. Međutim, ona su se bavila prirodnim procesima, i potpuno je pogrešno koristiti ih kao argument u razgovoru o ljudskom delovanju na klimu.
Danas se 97% naučnika i naučnica slaže da su ubrzane klimatske promene koje se danas dešavaju posledica ljudskog delovanja. Mnogi od njih se oslanjaju na Milankovićeva istraživanja da to dokažu.
Da bismo pričali o klimatskoj pravdi treba da shvatimo nekoliko stvari.
Na primer, da najsiromašnija polovina ljudi je odgovorna za samo 10% globalnih emisija, a to su ljudi koji pretežno žive u zemljama najugroženijim klimatskim promenama, dok 10% najbogatijih u svetu proizvodi oko 50% svih emisija CO2;
Najsiromašnije stanovništvo je odgovorno za samo 10% emisija nastalih konzumerizmom. Izvor: Oxfam
„Klimatske promene se dešavaju sada i svakome od nas. Ni jedna država ili zajednica nije imuna na njih. I, kao što se to uglavnom dešava, siromašnji i nezaštićeni su oni koji će prvi stradati i osetiti veći udar.“
Da, u bogatijim zemljama stanovnici su zaštićenji od strane države, a samim tim će manje ispaštati od klimatske krize. Na primer, u SAD 91% farmera ima osiguranje koje im pokriva gubitke od ekstrimalnih uticaja prirode. U Indiji samo 15%, u Kini 10%, na Malaviju čak manje od 1%, kao i u još nekim državama s niskim prosečnim prihodima.
Fotografija sa ekološkog protesta „Da je klima bila banka, bila bi spasena“ Autor fotografije: Nik Verlan
Dakle, ljudi koji će najviše stradati su oni koji su najmanje odgovorni. Zato se uticaj ubrzanih klimatskih promena neće osetiti podjednako ili fer: siromašniji su ugroženiji od bogatih, žene ugroženije od muškaraca, a mi mladi ćemo osetiti klimatsku krizu mnogostruko više nego naši roditelji.
„Moja generacija nije uspela odgovarajući da reaguje na ovaj dramatičan izazov, na klimatske promene. Mladi to duboko osećaju. Nije ni čudno što se ljute“
Fotografija sa ekološkog protesta „ti odlučuješ“ Autor fotografije: Goran Horvat
Kada smo to razjasnili, možemo da se bavimo samom klimatskom pravdom.
Klimatska pravda zahteva da bogate države, a posebno one koje su izgradile svoje bogatstvo na fosilnim gorivima, vraćaju svoj „klimatski dug“.
To podrazumeva nultu emisiju gasova staklene bašte u samim razvijenim državama; kao i materijalnu podršku državama u razvoju, jer su ekološki čiste tehnologije skupe i siromašnije države ne mogu da ih priušte.
Ukoliko bi to postigle, razvijene države ne samo da će sprečiti globalnu klimatsku katastrofu, več i obezbediti osnovna ljudska prava u drugim zemljama. A to i jeste odgovornost i obaveza koje se dobijaju uz snagu i moć.
„Klimatska pravda insistira na pokretu sa idejom o građanskim pravima ljudi i zajednica najosetljivijih za klimatske promene u srcu, umesto diskusija o gasovima efekta staklene bašte i topljenju lednika.“
Fotografija sa ekološkog protesta „ti odlučuješ“ Autor fotografije: Dominik Vunderlić
Jedan od pokušaja borbe za klimatsku pravdo je bio Pariski ugovor kad su se države dogovorile da vode računa o ekologiji. Mislili smo da smo nešto postigli, ali sada već vidimo da ovaj sporazum ne poštuju mnoge zemlje, a nije ni dovaljan. Iako je u svoje vreme bio veliki napredak, ostalo je na tom sporazumu i nije se radilo po njegovim principima.
Pariski sporazum je između vlada država, dok oni koji zaista dobijaju ili gube smo mi, njihovi državljani. Zato je na nama da se borimo za klimatsku pravdu i da zahtevamo to od donosioca odluka.
Jer planeta nije banka, nisu svi zainteresovani za njeno spašavanje i ako ne izađemo mi na ulice, neće niko.
Naslovna fotografija je sa ekološkog protesta „Klimatska pravda sada“. Autor fotografije:Nik Verlan
Sa lepim vremenom, dolazi i cvetanje drveća, cveća, trava i žbunja. Paralelno sa njim, dolazi i alergija, veliki protivnik sve većeg broja stanovništva. Kao neko ko se oduvek bavi prirodom, primetila sam da mi se u poslednjih par godina razvijaju alergije koje nikada ranije nisam imala. Biti baštovanka alergična na polen nije najpraktičnija stvar na svetu, pa sam potražila objašnjenje zašto se meni i mojoj porodici koja nikada nije imala problem sa alergijama odjednom polen čini kao najveći neprijatelj.
Da bismo raščlanili koliko je kriv polen za naše alergije, moramo prvo da definišemo šta su to alergije: Alergije su hipersenzitivne reakcije koje pokreću specifični imunološki mehanizmi (preterane reakcije imunskih sistema na reagense iz životne sredine koji suštinski nisu štetni). Alergije predstavljaju veliki zdravstveni problem modernog društva. Alergijski rinitis, bronhijalna astma, atopijski dermatritis i alergije na hranu su se značajno povećale u poslednjih nekoliko decenija. Naravno, neki procenat ovih rezultata može da se prepiše i poboljšanoj dijagnostici. Međutim istraživanja pokazuju da je industralizacija i prilagođavanje “zapadnjačkom načinu života” dovelo do povećanih alergijskih reakcija koje se mogu utvrditi i starim metodama dijagnoze.
Često drveće cveta u isto vreme kada i trave, ali polen trava previđamo jer je drveće prosto veće, pa njega krivimo za alergije. Foto: Pixabay
Razvoj alergija je složen proces koji obuhvata više faktora koje utiču na telo i imunitet tela. Ispoljavanje alergija zavisi od nekoliko važnih faktora: predispozicije na alergije (azatopija), umanjena izloženost patogenima i parazitima tokom detinjstva (“higijenska hipoteza”), ishrana, psihofizički stres i zagađenje životne sredine u otvorenom i zatvorenom prostoru (ozon, oksidi nitrata, izduvni gasovi, duvanski dim).
Klimatske promene i zagađenost vazduha mogu da značajno utiču na biološku raspoloživost alergenata na više načina: promene vegetacijskog pokrivača, vreme polinacije (rasprašivanja polena) i hemijske modifikacije. Klimatski uslovi i zagađenost vazduha značajno mogu da promene fiziološke procese i imuni sistem i pomogne razvijanje alergija. Na primer, oksidativni stres i zapaljenja tkiva dovode do oštećenja epitalnih barijera i uništavanja bitnih mikrobioloških kolonija (mikrobiona) u telu.
Međutim, ko je kriv za ova brojna zagađenja?
Termin “Antropoceno” opisuje trenutno vreme globalnog prisustva ljudskog uticaja širom planete zemlje, uključujući biodiverzitet zemlje, biosferu i atmosferu. Ljudske aktivnosti su postale toliko uticajne na planetu zamlju, da su u potpunosti izmenile njen izgled na lokalnom, regionalnom i globalnom nivou. Ovi uticaji se vrše kroz poljoprivredu, korišćenje fosilnih goriva, industralizaciju i ispuštanje njenih derivata u atmosferu i vodene površine. Termin “antropoceno” uveden od strane nobelovca, Paul J. Krucena (Paul J. Crutzen) i njegovih kolega i široko je prihvaćen u društvenim i prirodnim naukama, iako se mnogi naučnici ne slažu u vezi sa početkom antropocenog doba. Predloženo doba je od kasnog XIX veka i početka XX veka kada je počela velika upotreba fosilnih goriva, ili ’60ih godina (početak nuklearnog testiranja). Bez obzira na tačan početak, svakako se može zaključiti da su zagađivači poput ozona, nitrogena, oksida sulfata i teških metala globalno značajno povećani u poslednjih 100 godina u odnosu na decenije ali i vekove pre toga. Najviše su u početku bila ugrožena naselja u industrijskim zonama, ali uticaj nije izostajao i u poljoprivrednim područjima.
Smanjen imunitet zbog zagađenja dovodi do povećanja osetljivosti na neštetne supstance. Izvor: AARD
Prosečne mešavine častica ozona u kontinentalnom delu planete su se povećale za 2-4 puta, od 10-20 ppb sa početka XIX veka, do 30-40 ppb u XXI veku, a broj čestica je 1-2 puta veći u urbanim sredinama nego u kontinentalnim regijama koje su manje naseljene.
Brojne studije pokazuju da ozon i čestice u vazduhu imaju jak uticaj na ljudsko zdravlje i da je zagađenje usko povezano sa povećanim mortalitetom. Takođe, poljoprivredna područja sa zagađenim vazduhom imaju manje prinose i prisustvo teških metala u svojim usevima. Pored toga, antropoceno doba sa velikim promenama životne sredine dovelo je i do velikih promena imuniteta ljudi i neophodno je da se zapitamo da li ljudsko ponašanje dovodi atmosferu do nepovratne zagađenosti koja će dovesti do inflamatornog i imunodulatorskog efekata, stanja koja će biti neizlečiva. Jedno od istraživanja čak i detaljno pokazuje kako klimatske promene i produžavanje sezone patogena, paralelno sa povećanim zagađivačima pospešuju razvijanje alergija i ispuštanje alergenih proteina u vazduhu. Pored toga, polutanti mogu da imaju hemijsku reakciju sa reagensima iz tela, da oštete epidermis i da dovedu do sprovođena alergenih supstanci u telo, te se alergije javljaju zbog oštećenja epidermisa, a ne zbog organskih čestica iz vazduha.
Smanjenje imunog sistema dovodi do razvoja alergija. Foto: pixabay
Međutim, uprkos brojnim studijama koje pokazuju da život u gradovima i zagađenim sredinama dovodi do povećanog broja alergija, gde je polen samo “višnja na torti”, brojni portali i novine širom Srbije svako proleće pišu o biljkama kao zagađivačima i upozoravaju građane da “dolazi sezona alergija” i da se sklanjamo od polena i plašimo prirode. Poređenja radi, ako bi vas neko iznabadao nožem, da li biste sklanjali sve noževe iz svoje sredine, ili biste se postarali da nasilnik to ne ponovi? U ovom slučaju, polen je samo nož koji je vođen silnim zagađivačima koji vam zapravo umanjuju sposobnost imuniteta da se izbori protiv neštetnih supstanci.
Da sumiramo po naški: drveće upija čestice teških metala, pročišćava vazduh, daje nam zaštitu od toplote, vezuje ugljen-dioksid, povećava vlažnost vazduha, čime onemogućava raspršivanje štetnih čestica. Nedostatak drveća nam uništava tkivo, disajne puteve i pluća, i onda postajemo alergični i na šta treba i na šta ne treba, na uslove spoljne sredine i na kućne uslove. Ako sečemo drveće, dolazi samo do povećanja zagađujućih čestica u vazduhu zbog čega se razvija još više alergija.
Čuvanje odraslog drveća sa velikom lisnom masom bi značajno poboljšalo zdravlje ljudi, a njihovo sečenje će ga pogoršavati.
U poslednjih nekoliko godina u Beogradu je primećena sve veća seča drveća i sve veća pojava alergija. Slučajnost? Foto: Артем Карасев from Pixabay
Još jedna bitna predrasuda koju moramo da rešimo su i pucanje čaure topole, takozvane mace, koje nas očekuju uskoro. Mace su u stvari semenke topole. Seme je obraslo dlakama, koje mu pomažu da se dalje raznosi vetrom (anemohorija). Međutim, leteći pliš koji se javlja u vreme cvetanja drugih vrsta drveća, žbuna i trava nije alergen, već samo ima lošu reputaciju jer ove semenkice vidimo, a zagađenje vazduha i drugi alergeni su zapravo vrste koje prave veći problem (u vreme maca, to je cvetanje trava). Topola je brzorastuća vrsta drveća sa velikom lisnom masom, i zapravo mnogo više pomaže nego što odmaže, i neophodno je da topole zaštitimo od sumanute seče i predrasuda. Brojni su primeri ovakvih predrasuda, a brojne su i studije koje kažu da je zapravo zagađenje vazduha ono što nas ubija, a polen je samo simptom, a ne uzrok.
Sve su češće “ekološke” akcije čišćenja u našoj zemlji. Mnoge organizacije koje se bave zaštitom životne sredine organizuju akcije čišćenja. Ovaj trend je popularan i širom sveta, gde je u Švedskoj dobio naziv “Plogga”, a 21. septembar je međunarodni dan čišćenja u kom učestvuje i Srbija.
Koji je cilj ovih akcija? — Mnogi organizatori će reći da je cilj zaštita životne sredine, podizanje svesti o rastućem problemu otpada, čišćenje određene površine i vraćanje njene funkcije iz smetilišta u prvobitnu funkciju. Čini se da su ove akcije rešenje bez mane.
Akcija šetnja + čišćenje. Dvoje ljudi, jedan pas, šest kesa smeća i ni jedan rešen problem. Foto: Milica Damnjanović Zantvort
Međutim, šta one zaista čine? Ako očistimo jednu površinu, mi nismo zapravo uklonili smeće ili rešili njegov problem. Mi smo ga samo pomerili sa jednog mesta gde zagađuje, na drugo mesto gde zagađuje. Ukoliko nemamo adekvatno rešenje za otpad nakon akcije čišćenja, cela akcija je manje više besmislena. Uspeh te akcije više je vezan za estetiku lokalne površine nego što se tiče zaštite životne sredine. Nažalost, sistemi za adekvatno rešavanje otpada u Srbiji ne postoje, te ukoliko napravite akciju čišćenja na Paliluli, sav otpad šaljete samo komšijama kod Vinče. Odatle on Dunavom i vetrom prelazi u druge krajeve Srbije.
Jedna od većih organizacija u borbi protiv mikroplastike, Plastic soupje sprovela istraživanje gde pokazuju da je sama akcija čišćenja besmislena, ukoliko ne slikate svaku stvar koju ste sakupili, nađete odakle ona potiče i pišete toj kompaniji da preuzme odgovornost za svoj otpad. U 2019. godini aktivisti i aktivistkinje širom sveta su sakupljali đubre u prirodi i dostavili ga kompanijama koje su to đubre proizveli. Jedino će sistemsko rešenje, traženje pravog krivca i borba protiv višedecenijske kampanje velikih kompanija koja se fokusira na krivljenje pojedinca (ne ljudi koji plastiku proizvode) dati pravi efekat. Koka-kola i pepsi, na primer, su najveći zagađivači plastikom. Njihovo rešenje, međutim, nije smanjenje proizvodnje, upotrebe i prodaje plastike, već ulaganje ogromnih resursa u okrivljivanje pojedinaca za plastični otpad i reklamiranje reciklaže kao najboljeg rešenja, što je daleko od istine.
U našem kratkom sakupljanju otpada kod Uvca, najveći deo otpada dolazi od kompanije Coca-cola, ali odmah zatim i Knjaz Miloš. Foto: Milica Damnjanović Zantvort
Marija Vesterbos, direktorka Plastic soup organizacije, kaže da je jedini način zaustavljanja zagađenja plastikom zaustavljanje same proizvodnje. Takođe, trebalo bi uvesti velike poreze na sve što u sebi sadrži plastiku, a pare od tih poreza koristiti za razvijanje održivih tehnologija za skladištenje i prodaju namirnica.
Kao inženjerka zaštite životne sredine i aktivistkinja mogu odgovorno da tvrdim da su akcije sakupljanja đubreta najgluplja stvar u koju možete uložiti vreme kao aktivistkinja. Bez obzira na to, i dalje ću nastaviti da sakupljam otpad u prirodi i da u tim akcijama učestvujem.
Ne treba da se pretvaramo da će akcije čišćenja spasiti svet, jer neće. Ali to đubre ipak treba da sklonimo na najbolji mogući način, paralelno sa aktivizmom usmerenim ka pravim krivcima, jer je to ispravno i jer naša priroda ne zaslužuje da je tretiramo kao đubre. Naše đubre, s druge strane, zaslužuje da bude tretirano.
Rizomi 