Posts by Jelena Tomašević

Moje ime je Jelena. Trenutno idem u III razred gimnazije. U inicijativi Petkom Za Budućnost sam od maja 2019. zato što se nadam da ću uz 7,5 miliona ljudi koji su se pridružili pokretu FFF širom sveta uspeti da promenim način na koji se moćnici i donosioci odluka odnose prema budućnosti na Zemlji. Pisanje tekstova je jedan od načina za to.

COP26 — Hoćemo dela, ne reči.

“26 znači da je 25 konferencija pre toga bilo neuspešno.”

Šta je COP?

Skoro tri decenije Ujedinjene nacije okupljaju gotovo sve zemlje sveta na godišnji globalni klimatski samit — nazvanog COP (Conference of the Parties, srp. Konferencija stranaka). Na tim samitima okupljeni moćnici i donosioci odluka razgovaraju i dogovaraju se o najboljim načinima da se bore protiv klimatskih promena. Na primer, na 21. samitu, COP21 koji je održan 2015. godine u Parizu, donet je Pariski sporazum; potpisale su ga sve zemlje obavezujući se da će zadržati povećanje prosečne globalne temperature ispod 2 °C, odnosno znatno smanjiti emisiju gasova staklene bašte. Takođe su se složili da će se svakih pet godina vraćati sa ažuriranim planom koji će odražavati njihove najveće moguće ambicije i dotdašnja dostignuća.

Moćnici nakon uspostavljanja Pariskog sporazuma 2015. godine. Izvor: China Dialogue

S druge strane, vidimo da dogovor nije bio toliko čvrst, niti da UN ima autoritet kakav se čini da ima: samo jedan histerični napad bivšeg predsednika SAD-a Donalda Trampa bio je dovoljan da država koja je jedna od najvećih zagađivača i koja i dalje predstavlja ogroman politički primer mnogim drugim državama i/ili ih kontroliše te će verovatno izazvati istu reakciju, istupi iz Pariskog sporazuma. Zato ne možemo da se ne pitamo da li ove konferencije uopšte imaju smisla, a pogotovo zato što danas, baš tih pet godina nakon potpisivanja Pariskog sporazuma, vidimo da je malo toga zapravo urađeno po pitanju klimatske krize.

COP26

Kako god bilo, ovog novembra će se održati 26. samit — koji će se zvati COP26 — u Glazgovu, s obzirom na to da je Ujedinjeno kraljevstvo predsedavajuća zemlja.

Uoči COP26 Velika Britanija radi sa svakom državom na postizanju dogovora o tome kako se boriti protiv klimatskih promena. Svetski lideri će doputovati u Škotsku zajedno sa desetinama hiljada pregovarača, predstavnika vlada, preduzeća i građana na dvanaestodnevne razgovore (“Kako će svi oni doći do Glazgova?”, pitate se. Pa… najverovatnije, (privatnim) avionima. Veoma eco-friendly-smanjivanje emisije CO2-zero waste način, jel da? I “desetine hiljada učesnika/ca” ne zvuči toliko impresivno kada znamo šta njihova putovanja nose sa sobom. Takođe, da li su možda čuli za Zoom? Korona kriza nas je ipak naučila da ne moramo mnogo da putujemo da bismo pričali prazne priče, hoću reći da bismo se dogovarali o ujedinjenoj borbi protiv klimatskih promena 26. put neuspešno).

Izvor: UKCOP26.org

Ipak, prethodni neuspesi održavaju naš pesimizam i nezadovoljstvo sporom reakcijom i nedovljnim trudom moćnika i donosioca odluka kada je u pitanju klimatska kriza. Šta novo možemo da očekujemo na COP26, ako praktično ništa od velikog značaja nije urađeno na prethodnih 25 samita, sem jednog sporazuma koji je ostao samo na papiru? Mi ne možemo da čekamo još 5 godina da dobijemo nove ažurirane planove i tek tad shvatimo da je Pariski sporazum neispoštovan i beskoristan. Klimatska akcija je potrebna juče.

“Ujedinjenje sveta u borbi protiv klimatskih promena” kaže UN o cilju COP26, ali zar to nije bio cilj i prethodnih 25 godina? Trenutna vlast i svetski lideri to godinama nisu postigli i umesto konkretnih poduhvata jedino što su nam nudili je lažna nada; šta nam obećava da će ovog puta biti drugačije? Nećemo prihvatiti još jedan neuspeh, zato se svaki dan borimo za trenutnu klimatsku akciju i klimatsku pravdu!

Ustanak za opstanak, 11.9.2021.

Protest Ustanak za opstanak — Narod protiv Rio Tinta održan je 11. septembra 2021. godine. Ustanak je počeo između dve Skupštine u centru Beograda, kod Pionirskog parka, a nakon šetnje do Brankovog mosta i višesatne blokade istog, protest je završen. Ovo je drugi veliki Ekološki ustanak (prvi je održan 10. aprila 2021) organizovan u Beogradu, koji se nije po mnogo čemu razlikovao od prethodnog, no pre nego što počnemo sa poređenjem i izveštavanjem, moramo se podsetiti nekih važnih stvari koje su se desile pre 14h ove subote.

Pre protesta

15.8.2021. – Jedna od prvih javnih najava Ustanka za opstanak

Nakon toga su i ostali mediji (najpre N1 i Nova.rs, a tek kasnije i vrlo ograničeno RTS), kao i građani i građanke na društvenim mrežama, proneli ovaj poziv i detalje koje su u međuvremenu dobijali od organizatora/ki, a u vezi sa održavanjem protesta. U ovo vreme, po rečima odgovornih, štrajk je najavljen i policiji. Kao i 10. aprila, narod je trebalo da se okupi kod Pionirskog parka i dve Skupštine u Beogradu, ali protesna šetnja ovog puta ne bi vodila do Nemanjine, već do Brankovog mosta čija je višesatna blokada najavljena u ovom trenutku.

Zaustavljanje saobraćaja na ovom prostoru i na toliko vremena nije legalno, ali protest sam po sebi jeste izraz neposlušnosti i ovakvi postupci su realni i očekivani. Svi nadležni imali su više nego dovoljno vremena da smisle način na koji će se saobraćaj odvijati tokom blokade, a građani/ke koji su planirali da motornim vozilima pređu Brankov most u ovom periodu, imali su dovoljno najava i podsetnika (od sredine avgusta pa sve do početka Ustanka u 14h, a i posle toga) da to neće biti moguće da se uradi.

Jedan od tekstova u kojima se pominje blokada Brankovog mosta zbog Ustanka 11. septembra, a koji je objavljen kao podsetnik 2 sata pre početka okupljanja kod Pionirskog parka. Izvor: Nova S

11. 9. 2021. prepodne – promocija mlađih oficira i “vojna parada” kod Pionirskog parka; vlast koja je morala nešto da uradi da bi na Dnevniku (i uopšte u medijima) moglo da se govori o nečemu drugom, a ne o Ustanku. Veoma je jasno da je ovo urađeno sa tom namerom.

11. 9. 2021. oko 13.30h – Policija neosnovano zaustavlja autobus sa meštanima iz Lozničkog kraja koji su se uputili na protest, uz obrazloženje da “tehnički pregled vozila nije pravilno urađen”. Nakon nekog vremena, i nepronađene nepravilnosti, meštani su došli do Pionirskog parka.

Na protestu

Okupljanje kod Pionirskog parka, govori i govornici/e, entuzijastična masa, nisu se mnogo razlikovali od onih 10. aprila. S jedne strane, drago nam je da je narod zadržao borbenost i volju i ovog puta se pojavio čak i u većem broju nego prošlog, a s druge, organizatori i organizatorke su po našem mišljenju ovim ponavljanjem napravili grešku. Objašnjenje: ako pretpstavimo da je velika većina okupljenih bila tu i na prošlom Ustanku, nije bilo potrebe da se program ponavlja, da govori budu toliko slični, a i broj govornika/ca je takođe bio neodgovarajuć. Desetog aprila ljudi su došli da čuju i nauče, 11. septembra da reaguju. To im nije bilo omogućeno. Ipak, najvljena blokada održavala je tenziju i “ustaničko” raspoloženje.

Štrajkači i štrajkačice u Pionirskom parku. Izvor: Natalija Novikova

Kada govorimo o ovom delu protesta, bitno nam je da pomenemo da prva osoba na bini, koja je pevala, pa pročitala kratak govor koji je sadržao anti-vakcinaške poruke, nije trebalo da dobije prostor za to iz više razloga. Najbitniji po našem mišljenju je taj da se ovim protestom borimo između ostalog i da se prava nauka čuje i da se shvati koliko Rio Tinto manipuliše podacima; vakcine su takođe produkti nauke i bez obzira na lične stavove, poruke protiv nauke nisu smele da se dese na ovakvom skupu jer pokazuju nedoslednost i kontradiktornost. Organizatori i organizatorke su se posle protesta ogradili od toga.

Kada su u pitanju ostali govornici/e, mislimo da jednostavno nisu bili dovoljno ubedljivi (uz nekoliko izuzetaka), a razlog za to je gore pomenuto ponavljanje. I, iako smo svesni/e da oni ne mogu da izmisle nove podatke i priče, znamo da su sigurno mogli da osmisle drugačiji format za iznošenje istih i tako izbegnu ovu situaciju.

Šetnja i blokada Brankovog mosta

Šetnja od Trga Nikole Pašića, preko Terazija, do Brankovog mosta prošla je dobro. Ipak, čim smo stigli na most zapazili smo nekoliko nepravilnosti: nije bilo ni približno policijaca koliko je očekivano, a i jedna traka u smeru od Novog Beograda do Terazija je bila puštena za saobraćaj. Najavljena je blokada čitavog Brankovog mosta i, građani/ke su, očekivano, blokirali/e i tu traku. U prvom redu ispred vozila bili su meštani Gornjih Nedeljica, iz Lozničkog kraja, prvi na udaru Rio Tinta. Nastalo je komešanje, nezadovoljni ljudi koji su bili zarobljeni u vozilima tražili su empatiju, ali bili u potpunosti bez empatije prema cilju ovog protesta i štrajkačima. Sa novobeogradske strane mosta zaduženi su preusmeravali ljude bez objašnjenja zašto saobraćaj ne funkcioniše, a vozila iz puštene trake tek su nakon nekoliko sati počela da se kreću u rikverc i krenu drugim putem.

Shvatamo da je ovo bio dobar pokušaj “zavadi pa vladaj” strategije, u kom su odgovorni namerno pustili samo tu jednu traku, bez objašnjenja i ikakve logike, u nadi da će okrenuti građane u vozilima protiv onih koji štrajkuju. Srećom, nije bilo sukoba, niti građana međusobno, niti sa policijom. Kako bilo, bitno je pomenuti da su organizatori malo nakon početka blokade, a nakon što su primetili da se narod u vozilima buni, pozvali štrajkače koji su blokirali traku da se pomere i odblokiraju je kako ne bi “maltretirali narod”. Mi se sa ovime ne slažemo, niti smo bili spremni da odblokiramo most. Žitelji Gornjih Nedeljica uz ostale građane, stajali su tu razočarani, takođe izmaltretirani i zbog napornog putovanja i zbog policije koja ih je zaustavila i zbog Rio Tinta koji im svakodnevno “visi nad glavom”. Ipak, to na prvi pogled nije bilo važno organizatorima, koji su ponovo zamolili da se traka odblokira. Manji deo ljudi su zbunjeni napustili blokadu. Mi ostali nismo.

Okupljeni na Brankovom mostu. Izvor: Natalija Novikova

Onima koji se nisu sklonili, drugi su prilazili i pitali zašto to nisu učinili i zašto maltretiraju narod. Nama je prišla osoba (koja verovatno ima više od 35 godina) i pitala nas isto. Nakon što smo rekli da je poenta blokade zaustavljanje prolaza, ona je odgovorila (citiramo) “Aha, nisam znala da blokada znači cela blokada”. Kao referenca, značenje reči blokada je opsada, zatvaranje sa svih strana grada, tvrđave, prostora; blokiranje. Još jedna osoba je stanovniku iz Jadra rekla da se skloni “jer je Ćuta tako rekao”, na šta je on odgovorio sa “Nije mi Ćuta gospodar!”. Istina, Ćuta nam nije gospodar. Dovoljno je jasno da je ovo bio protest protiv Rio Tinta i vlasti koja ih podržava, za goli opstanak, plodnu zemlju i pijaću vodu bez toksina, ne za Ćutu. Za ideju i vrednosti, ne za pojedinca.

Ono sa čim se takođe nismo slagali/e je muzički program protesta, tačnije odnos koji su izvođači imali prema protestu, jer smo sigurni da stvarno niko nije “došao da se malo zabavi” na sred Brankovog mosta. Došli smo da izrazimo svoje nezadovoljstvo, neposlušnost i poziv ostalima da nam se pridruže u ovoj preko neophodnoj borbi.

Posle protesta

Nakon što smo sišli sa Brankovog mosta i pošli ka Zelenom vencu, videli smo više kombija policije, parkiranih i spremnih da se pridruže da je došlo do nereda. Sad je jasno zašto je na samom mostu bilo tako malo policijaca.

Vlast je, naravno, na sramne načine pokušala da zataška ovaj protest, da okrivi okupljenih 20 000 “lažnih ekologa” da su ostavili 20 plastičnih flaša sa fotografijama koje su mogle da budu iscenirane ili slikane bilo kog drugog dana, jer, složićete se da flaše pored kante nisu retkost na ulicama Beograda. To svakako nije nešto što podržavamo, ali u odnosu na rudnik, jalovište, deponije koje gore, zagađen vazduh i reke, plastične flaše nisu problem u ovoj priči.

Što se tiče nas, da li ćemo doći na sledeći protest iako ovaj nije bio baš sjajan? Da.

Do tada, pričaćemo sa organizatorima ovog protesta, izneti mišljenja koja imamo kao jedni od štrajkača, iliti “ljudi sa strane”, ukazaćemo im na sve mane i greške i predložiti načine na koje bismo mogli da sprečimo ponavljanje istih, ponuditi našu pomoć, pa samim tim potruditi se da sledeći organizovani Ustanak bude najbolji i najbrojniji do sad.

Featured image: Natalija Novikova

Još jedan tekst o požarima: “Mi nismo Grčka”, ali i kod nas gori

Ako u skorije vreme u Google pretraživač ukucate reč “požari”, kao što sam to ja uradila u trenutku dok pišem ovaj tekst, videćete nešto slično sledećem:

Snimci ekrana rezultata pretrage pojma “požari” u Google pretraživaču.

Od Sibira do Novog Beograda, čini se kao da ceo svet gori (jer gori), ali i da mi u Srbiji postajemo svesniji/e toga i da brinemo. Da li je to zato što su naše omiljene letnje turističke destinacije u plamenu, zato što je ovo već četvrto uzastopno leto tokom koga su svi portali preplavljeni pričama o požarima ili zato što oni postaju sve bliži i više ne pričamo o nekom tamo Amazonu ili Australiji, nego o Tari — ostaje nerazjašnjeno.

No, ako pratite medije iz Srbije, teško da ćete saznati da Tara gori. Dok se građani i građanke javljaju pokretima koji se bave zaštitom životne sredine i prenose kako se od početka avgusta vatra tamo ne smiruje i kako su sami/e bili/e svedoci/kinje osam lokalnih požara, nadležni u zemlji šalju pomoć Grčkoj, a novinari izveštavaju kako je u Srbiji “sve pod kontrolom”. To je, naravno, neistinito. Pitamo se da li to što gore Pančićeve omorike, jedan od najvećih nacionalnih simbola (na engleskom se zove Serbian spruce), nije dovoljno šokantna (FOTO) (VIDEO) vest da bi neko pisao o tome? I da, iako je naš predsednik rekao da “mi nismo Grčka”, to nije razlog da ne gasimo požare kod nas (?!).

Ipak, istina je da će neka mesta pretrpeti veću štetu od drugih, neka će dobiti više pomoći nego druga; za uzrok nekih požara proglasiće bačeni opušak, a drugih suvo lišće i previsoke temperature. A kada mediji prestanu da izveštavaju o tome, oni koji nisu direktno pogođeni uticajem i posledicama ovih katastrofa, zaboraviće, prestaće da razmišljaju o njima do sledećeg leta kada će ponovo pročitati “ovogodišnji požari mogu postati najveći do sada”.

Međutim, ako ignorišemo granice i ne delimo prostor po teritorijama država, shvatićemo da ne gori Grčka, niti Sibir, niti Srbija — gori priroda, gori Zemlja, ostaje pustoš i ugljen-dioksid u vazduhu, ostaje neupotrebljivo zemljište, mrtav divlji svet, životinje i biljke, spaljeni domovi.

Početak požara na planini Tara, Srbija, početak avgusta 2021. Izvor: @ nneewweennaa na Instagramu

Požari su samo posledica klimatske katastrofe. Gašenje istih nije rešavanje pravog problema, već trenutne posledice, i iako neophodna, to nije reakcija koju tražimo. Da je bilo reakcije ranije, možda sada požara ne bi bilo u ovoj meri, a ovo leto bi možda “samo” izjednačilo, a ne prevazišlo rekord prethodnog. Ovo nije prirodno povećanje temperature pre narednog ledenog doba, kao što bi neki pogrešno “citirali” Milankovića, ovo je klimatska kriza izazvana isključivo ljudskim delovanjem. I iako ovo apokaliptično stanje može da izazove strah, koji je potpuno validno osećanje u svetu u kakvom živimo, ono što nam sada treba je buntovništvo, neposlušnost sistemu koji funkcioniše za dobrobit nekolicine već privilegovanih pojedinaca, i volja za borbom za (više ne možemo reći ni dobru već) moguću budućnost na ovoj planeti.

“Evropa u plamenu”. Izvor: DW

I posle toliko godina ponavljanja “najgorih požara do sada” i “najtoplijeg leta do sada” možemo li da povežemo oba i shvatimo da će i svake naredne godine svako leto biti sve toplije, a požari sve češći i svaki put na većoj površini, ako ne uradimo nešto po tom pitanju? Kada napišem “uradimo” u množini mislim na donosioce odluka i moćnike, koji imaju direktan i ogroman uticaj na uzročnike klimatske krize (njih same, njihove korporacije koje posluju neetički i isključivo tako da profit bude najveći bez obzira na štetnost i sve slične njima). Istovremeno se ta množina odnosi na sve ljude, da počnu ili nastave da pritiskaju odgovorne da adekvatno reaguju sada.

Rio Tinto u epizodi: “$100 miliona za gospodina!”

Preporuka autorke: čitati uz ABBA – Money, Money, Money.

“Rio Tino — jedna od najvećih rudarskih kompanija na svetu — pokušava da nas ubedi da brine o svom uticaju na teritorije na kojima radi, da je zanima kako će životna sredina izgledati nakon njih. Ali, svojim radom pokazuje da je zanima isključivo profit, ne životi radnika, ne životi stanovnika okolnih gradova ugroženih njihovim radom. Uticaj rada ove kompanije se već vidi na više kontinenata, a i pored Loznice — mesta gde Rio Tinto planira izgradnju rudnika litijuma”, napisala je Natalija 3. decembra 2020. godine u tekstu za Magazin Rizoma. Od tada, borbi protiv Rio Tintovog poslovanja u Srbiji pridružilo se mnogo ekoloških i neekoloških organizacija, aktivista i aktivistkinja, meštana i meštanki lozničkog kraja, ali i zabrinutih građana i građanki cele zemlje. Ovo je bila i jedna od glavnih tema Ekološkog ustanka održanog 10. aprila 2021. godine u Beogradu, a samo deset dana nakon njega, 20. 4. 2021. Rio Tintov ogranak zadužen za projekat “Jadar” (projekat koji je planiran u Srbiji) organizovao je, po njihovom, otvoreni onlajn sastanak, po našem zatvoreni vebinar, kom su svi/e zainteresovani/e mogli/e da prisustvuju.

Pored toga što su pitanja od građana/ki dostavljena pre samog sastanka, Rio Tinto je svejedno ograničio njihovo učešće u ovom “sastanku”, onemogućio da učesnici/e vide jedni druge, komuniciraju, a svi pokušaji odgovora bili su neprecizni, neodređeni, a reči koje su dominirale bile su “u planu je, videćemo, ne znamo još”. Pitamo se da li je misterioznost deo njihove PR strategije, ali poprilično smo sigurni/e da zapravo ni sami ne znaju i ne žele da saznaju koliko štete projekat “Jadar” donosi ne samo lokalnom ekosistemu, već celoj zemlji i regionu.

Nakon ovog “sastanka”, Rio Tinto je najavio sledeći, za koji se zaista nadamo da neće biti ni sličan prethodnom. Međutim, u međuvremenu, kompanija je objavila i to da kada je reč o projektu “Jadar” u zaštitu životne sredine planira da investira više od 100 miliona dolara, a u postrojenje za preradu voda blizu 40 miliona dolara. To je velika količina novca, a naša prva reakcija na ovu informaciju bila je kombinacija čuđenja i neverice. Zar nije lakše samo ne praviti štetu za čije će se saniranje i prikrivanje uložiti toliko novca? Koliki profit oni očekuju od planiranog rudnika, ako im je ovo ulaganje isplativo? Na kraju smo pokušali da povežemo ovu situaciju sa poslovanjem Rio Tinta u Australiji.

Naime, na zvaničnom sajtu kompanije 26. februara 2020. godine objavljen je članak naslova “Rio Tinto će uložiti milijardu dolara za ispunjavanje novih ciljeva za suočavanje sa klimatskim promenama”. Specifičnije za Australiju piše sledeće: U februaru 2020. godine Rio Tinto najavio je investiciju od 100 miliona dolara u novu solarnu elektranu u rudniku Koodaideri u Pilbari, Australija. Možda Vam je brojka poznata (samo se vratite jedan pasus gore)? Dakle, lako uočavamo sličnosti između očajnih pokušaja kompanije da “opere ruke” od svojih uništavajućih delatnosti.

Bukvalno uništavajućih, jer se posle samo tri meseca (od februara kada je članak objavljen do maja) desilo sledeće:

Rudarski gigant Rio Tinto Ltd uništio je dva drevna i sveta skloništa u obliku stena u regionu Pilbara u zapadnoj Australiji kao deo proširenja rudnika gvozdene rude, krajem maja.

Fascinantno.

Ako analogno posmatramo projekat “Jadar” sa projektom u Australiji možda u avgustu možemo da očekujemo potpuno razrušavanje plodnog zemljiša oko Loznice. Ko zna? ¯\_(ツ)_/¯

Naravno, nadajmo se da se ništa slično neće desiti, sem možda još nekog neuspelog pokušaja komunikacije zvanog “otvoreni sastanak”, ali u slučaju da se bilo šta desi — Rizomi su Vas upozorili!

Preko brda, preko brega — mi nemamo snega!

Uobičajeno je da prvi sneg u Beogradu padne oko 20. novembra; 2011. godine sneg smo najduže čekali/e, ali je konačno pao 22. januara.

Prethodne zime (2019/20) snega u Beogradu nije bilo. Prvi put je pao jednog prolećnog dana krajem marta i zadržao se svega nekoliko sati. I to jeste bila prva zima u Beogradu bez snega ikada.

Ove sezone, sneg je pao sredinom januara, i zadržao se svega par dana, i već je 20. januar bio pravi prolećni dan, ali u sred zime.

Čime smo oterali sneg iz Beograda i zašto su svi izgledi da se ni ove zime neće vratiti?

Zima u Beogradu 2012/13. Izvor: Dan u Beogradu

Verovali ili ne: ubrzane klimatske promene su stvarne. Do skora smo mogli/e da pričamo o njima kao o nečemu čije posledice možda ne vidimo danas, ali će one biti katastrofalne u budućnosti — više ne možemo, jer ih vidimo svakodnevno.

To što nema snega ne znači samo manje proklizavanja na putevima i padanja zbog poledice na trotoaru. Bez snežnog pokrivača koji bi izolovao zemlju, zemljište bi se smrzlo stvarajući celogodišnji permafrost. Sneg je takođe kao džinovski rezervoar za vodu, bez koga bi moglo doći do nestašice iste. A da i ne spominjemo poljoprivredne kulture kojima je potrebno određeno vreme pod snegom da bi proklijale na proleće, što vodi do nestašice određenih prehrambenih proizvoda.

Vremenska prognoza za Beograd za period od 1.1.2021. do 31.1.2021. Dnevna temperatura nijednom neće biti niža od 0°C! Izvor: RHMZ

Sem toga, šta se desilo sa univerzalnim snom o “belom Božiću”? Zar deca više nikad neće izaći ispred svojih zgrada i praviti Sneška Belića zajedno? Nove generacije neće znati šta su to sanke?

Svi i dalje čekamo sneg i nadamo se da nas ove zime neće izneveriti, iako smo mi i ove godine izneverili/e planetu. Ne, ne zato što ne živimo svi/e zero waste životom, već zato što se nismo dovoljno glasno pobunili/e protiv korporacija i donosioca odluka koji godinama uništavaju Zemlju. Ali na kraju, oni bi trebalo da znaju šta rade i najveća odgovornost jeste na njima. Do tad, hajde da se pitamo: “Gde je to sneg?”

Pakovanja pića i zero waste

Iako uvek pričamo o tome kako moćnici, vlasnici multinacionalnih kompanija i donosioci odluka jesu glavni krivci za problem izazivanja i nerešavanja klimatske katastrofe (što jeste istina), ipak mnogo toga može da zavisi od potrošača. Zato evo jedne teme čiji je cilj podsećanje ili učenje potrošača (nas) o tome kolika je potrošačka moć i kako ona može da se iskoristi kao game changer u stvaranju gomile otpada! Ovog puta u fokusu — pakovanja pića.

Ne mnogo decenija ranije, uglavnom sva pića su se pakovala u flaše za ponovnu upotrebu uz davanje kaucije na mestu kupovine. Kaucija je količina novca koju dajemo kao garanciju za predmet koji privremeno koristimo, i koji dobijamo nazad kada predmet vratimo. Zašto je kaucija uopšte bila potrebna? Pa, pakovanje pića u takve ambalaže (uglavnom staklene) je skuplje i mnogo isplativije ako se pakovanja ponovo koriste, a ne ako se stalno prave nova. Međutim, na scenu stupaju plastika, metal i sl.— brži i jeftiniji resursi za izradu pakovanja. Pošto je zbog subvencija na naftu bilo toliko jeftino praviti ambalaže od njih, kaucije su ukinute i trend (koji i dalje traje) nas vodi ka jednokratnim pakovanjima koje bacamo čim se isprazne.

Ne samo da je to daleko neodrživiji i neefikasniji način korišćenja resursa, već je to bio i momenat prekida komunikacije između proizvođača i potrošača. Ukidanjem kaucije, nečega od čega je zavisio i kapacitet proizvodnje pakovanja i nešto što je stavljalo svojevrsnu odgovornost na potrošača, ukinuo se i kontakt između početka i kraja ovog lanca. Uz jednokratnu ambalažu, proizvođač samo izrađuje ogromnu količinu pakovanja, koja sva pre ili kasnije završe na deponijama.

Dakle, već smo živeli/e bez plastike (mi kao ljudi, vrsta, možda ne baš svi mi kao pojedinci/pojedinke). Šta nas sprečava da to ponovo uradimo i zašto bismo uopšte želeli/e da promenimo sadašnje ponašanje?

Prvo odgovaram na zašto:

Na primer, upotreba samo boca koje se mogu ponovo puniti za sva bezalkoholna pića u Nemačkoj, a u poređenju sa upotrebom jednokratne ambalaže (100% za ponovno punjenje naprema 100% jednokratne ambalaže) može godišnje smanjiti emisije gasova odgovornih za globalno zagrevanje jednako onom koje izaziva 1,26 miliona tona CO2 (vidi sliku ispod).

Emisija ekvivalentna kilogramu ugljen-dioksida po 1000l pića pakovanog u (s leva na desno): aluminijumsku ambalažu, limenu ambalažu, jednokratnu ambalažu od plastike, plastičnu ambalažu za ponovnu upotrebu, staklenu ambalažu za ponovnu upotrebu. Izvor: Zero Waste Europe

A sada šta nas to sprečava:

Pa to što je i nama lakše da samo kupimo, potrošimo i bacimo; to što u školama i dalje nemamo ekološko obrazovanje koje bi osvestilo sve građane/ke da je jednosmerna proizvodnja loša za planetu, samim tim i život na njoj itd. Takođe nas sprečavaju i kompanije koje retko ili nikako ne daju izbor svojim kupcima da biraju u kojim pakovanjima će kupovati proizvode.

I zato, kada sledeći put vidiš bačenu flašicu Koka-Kole u najzabačenijem delu šume na Kopaoniku, seti se da opomeneš kompaniju. Njihov proizvod — njihova odgovornost. Zato, pokreni sebe i ljude oko sebe, piši mejl PR službama proizvođača svog omiljenog pića i — štrajkuj! Nemoj kupovati proizvod dok se nešto ne promeni, jer ako to uradiš ti, pa onda od tebe čuje tvoja najbolja drugarica, a od nje neko sledeći, možda okupite gomilu štrajkača/ica koji/e će napraviti ozbiljnu “rupu” u budžetu kompanije. I onda kada se finansijski tim bude zapitao u čemu je problem, reklama sa ekološkom tematikom i pakovanje u zelenoj boji neće biti dovoljno.

To je potrošačka moć. Iskoristi je i budi uporan/na.

Usporiti brzu modu…

Kada je u maju ukinuto vanredno stanje i kada su “napokon” ponovo otvoreni tržni centri, društvenim mrežama kružile su fotografije različitih ljudi kako stoje u redovima i čekaju da kupe novi komad odeće. Bilo je mnogo reakcija, i pozitivnih i negativnih, uglavnom, površnih. Prva slika koju sam ja videla na Instagramu bio je red ljudi ispred Zare u Knezu, još i pre nego što je otvorena to jutro. To mi je zasmetalo, i to ne zato što ne shvatam ljubav prema šopingu ili zato što je pandemija i dalje trajala (iako je vanredno stanje bilo ukinuto).

Već dugo slušam o brzoj modi (eng. fast fashion) i mnogo toga o njoj znam; međutim, kako moda kao takva i nije polje mog dubokog interesovanja, do sad nisam toliko obraćala pažnju na to koliko ljudi zapravo troše vremena, energije i resursa na to kako su obučeni, a pri tom ni ne shvatajući da je to problem — i to ne samo njihov problem.

Brza moda je relativno nov termin za već ustaljenu politiku jeftine proizvodnje odeće zasnovanu na ne(dovoljno)plaćenom radu/izrabljavanju uz zanemarivanje posledica koje ta proizvodnja ima na životnu sredinu. Dakle, ovo je i socijalni i ekološki problem.

Većina (85%) ljudi koji rade za fast fashion brendove su žene i deca iz siromašnih zemalja u kojima ne postoje jasne ekološke regulative (uglavnom zemlje južne/jugoistočne Azije). Svi/e oni/e rade u nebezbednim uslovima i često sa opasnim materijalima, a samo jedan primer katastrofe koja je prouzrokovana ovakvim uslovima rada je kolaps fabrike Rana Plaza u Bangladešu 2013. godine u kojoj je nastradalo 1134 radnika/ice. Međutim, i pored toga što rizikuju živote odlaskom na posao i rade od 14 do 16 sati dnevno, sedam dana u nedelji, plate ovih radnika/ica su minimalne i nedovoljne za život (a pod život mislim na preživljavanje) u njihovim državama. Ali zašto onda samo ne pronađu drugi posao? Zato što nemaju izbora, zato što je to možda jedini dostupni posao ili zato što možda ne znaju za bolje, za šta ponovo nisu sami/e krivi/e.

Ali u redu, ako pretpostavim da ni ovo ne razumeš, ili da te jednostavno nije briga za Azijate koji umiru da bi ti kupio/la 5 majci po ceni jedne, evo kako modna i tekstilna industrija (inače vredna ~3 triliona dolara) direktno utiče na tebe:

  1. Industrija odeće zaslužna je za 10% svetske emisije ugljen-dioksida i ostaje drugi najveći zagađivač, odmah posle naftne industrije. A gde završava sav taj ugljen-dioksid? U vazduhu koji dišeš.
  2. Preko 70 miliona stabala se seče svake godine i pretvara u tkaninu. Znači, emituje se CO2, a uništava se i drveće koje bi moglo da umanji posledice te emisije. Logično? Pa i ne baš.
  3. Plastična mikrovlakana koja pranjem sintetičke odeće završavaju u otpadnoj vodi čine 35% ukupne količine mikroplastike koja se nalazi u okeanima i koja ugrožava morski život. Pa, ako jedeš morske životinje, jedeš i plastiku iz svoje odeće.
  4. Modna industrija je drugi najveći zagađivač zaliha pijaće vode na planeti.

And the list goes on…

Ne, ozbiljno, ako ti ovo nije dovoljno činjenica da kada se pitaš da li da kupiš one farmerke na sniženju ipak izabereš opciju “ne, imam ih dovoljno”, onda ih bar kupi u nekom lokalnom butiku ili second-hand prodavnici. Možda možeš i da pogledaš profil @ffm_podcast na Instagramu i saznaš više o manama brze mode, ili, s druge strane, o održivoj modi i njenim prednostima.

I na kraju, ako vidiš novu reklamu nekog od fast fashion brendova (H&M, Zara…) na kojoj govore o budućnosti i zelenoj modi, prepoznaj greenwashing (ekomanipulaciju)! Uvek se zapitaj da li je to sve baš tako i proveri činjenice koje ti serviraju na zelenoj pozadini uz ogroman natpis SALE. Potrošači su sve što bilo koja industrija ima, zato što potrošači daju novac, a svi znamo da je on prvi u hijerarhiji prioriteta svakog direktora prodaje.

Kad se udruže dve krize — Covid-19 i zagađenje vazduha

Prema najdetaljnijem i najobimnijem istraživanju do sada, dokazana je značajna veza između izloženosti zagađenom vazduhu i broju obolelih, težini kliničke slike i smrtnosti usled zaraze novim koronavirusom (SARS-CoV-2). Da li nas je to začudilo? Verovatno ne.

Prisetimo se januara 2020. godine. Sećate se tog perioda kada smo u većini Srbije mogli da vidimo vazduh? Kada se svugde pričalo o tome kako je vazduh u našim gradovima najzagađeniji na svetu? Kad nam je AirVisual otvorio oči, pa su se širom države održali protesti za čist vazduh? I kada su se političari igrali “vrućih krompirića” sa odgovornošću i nisu davali (a verovatno ni znali) tačne informacije o stanju u kome se nalazimo? Prvi put (bar da ja znam) je jedan ekološki problem bio ono čime su se bavili mediji, građani/ke, samim tim i donosioci odluka. Ipak, moramo biti svesni/e da se od tad nije promenilo mnogo toga; možda samo vreme — sad nije toliko pogodno za zadržavanje i kondenzovanje zagađenog vazduha.

Nije se promenio odnos ljudi prema životnoj sredini, Vlada nije donela nikakve nove regulative kada je u pitanju zaštita životne sredine, vozila su na ulicama, dimnjaci i dalje bez filtera, fabrike rade. Zašto na krizu odgovaramo samo onda kada je vidimo? Zašto samo kada se čini da predstavlja trenutnu opasnost?

I da, nekoliko meseci kasnije došla je nova kriza. Za razliku od klimatske, ova je stvarno bila iznenadna. Čudno je. Kriza je — kriza, kako je moguće da se na dve stvari istog značaja odgovara toliko različito? Dve krize, iste posledice — ugroženi životi i zdravlje ljudi, propadanje ekonomije, nestabilnost države. Zašto onda na jednu reagujemo brzo i naglo menjamo svoj način života da bismo se prilagodili situaciji i umanjili štetu koja može da nastane, a kada se govori o drugoj insistira se da je previše teško uraditi sve gore navedeno? Pa da, pandemija je trenutna opasnost, i njene posledice su i te kako trenutno vidljive.

Ipak, neodgovaranje na jednu, značajno pojačava uticaj druge krize. Naime, istraživanje pokazuje da i mali porast u izloženosti česticama koje se nalaze u zagađenom vazduhu povećava jačinu infekcije za oko 10%, a verovatnoću smrti za 15%. To potvrđuje i ranija istraživanja iz aprila ove godine, a sve je više dokaza da zagađen vazduh u Evropi, SAD i Kini pogoršava uticaj Covid-19. Mnogi/e naučnici/e se slažu da zagađenje vazduha povećava broj i ozbiljnost slučajeva Covid-19 infekcija, jer je već poznato da prljavi vazduh loše utiče na pluća i izaziva respiratorne i srčane bolesti koje ljude čine ranjivijima i podložnijima bolesti.

Zaključujemo, što pre shvatimo da imamo problem (ali i rešenje), lakše ćemo se suočiti sa onime što moramo da uradimo.

Moramo da promišljamo i razmišljamo o tome kako se ponašamo i šta radimo, ne samo kao pojedinci/ke, već kao populacija.

Moramo da se zapitamo zašto oni koji bi trebalo, ne reaguju na krizu koja je neosporno među nama proteklih decenija.

Moramo da shvatimo da ignorisanje nije rešenje.

I, moramo da učimo i primenjujemo znanja.

Pandemija nas je naučila kako je to živeti u krizi čije ozbiljne posledice vidimo svakodnevno, naučila nas je kome (ne)možemo da verujemo, naučila nas je da je lična odgovornost takođe ogroman faktor u kontrolisanju i suzbijanju posledica krize. I najvažnije, pokazala nam je da moramo da slušamo naučnike/ice; oni/e znaju odgovore, neko samo mora da ih primeni.

Reciklaža, reci laža! — Kako recikliranje plastike zapravo utiče na životnu sredinu?

Reciklaža — najpoznatije polje od svih polja zaštite životne sredine! Nisu li svi čuli za reciklažu i zar to nije i najčešći prvi korak u upoznavanju sa ekologijom? Najkorišćenija i najpodložnija greenwashing-u, reciklaža!

Nezgodna istina je da, uz nekoliko izuzetaka, osnovni programi recikliranja ne pomažu u očuvanju životne sredine i zapravo, mnogi procesi čine više štete nego koristi. I, iznenađenje — smeće odvojeno za recikliranje završava na deponijama! Ali, vrednost recikliranja je u mnogim slučajevima teško izmeriti, jer ipak nisu ni sve reciklaže jednake. Na žalost (ili ne), ovim tekstom rušimo neretku iluziju recikliranja plastike i pričamo o tome da li i kada je reciklaža koristan način za čuvanje resursa, a kada to ipak nije.

Zamišljamo, upravo ste popili svoju Coca-Colu, ispraznili flašicu i sada šetajući gradom vidite dve kante: jednu sa i jednu bez nacrtanih strelica. Naravno, kada već možete da birate, zašto ne biste odmah poništili to što ste kupili jednokratnu plastiku odlaganjem iste u kantu za reciklabilni otpad. Neko će, kasnije, pokupiti vašu flašicu, istopiti je i napraviti novu, uz uštedu energije i novih resursa.

Sad, vratimo se u realnost, jer industrija otpada ne funkcioniše tako. Otpad iz većine Evrope i SAD-a slao se u Kinu i tamo prerađivao (“reciklirao”) i koristio za pravljenje manje kvalitetnih i skoro neuopotrebljivih predmeta. Međutim, kada je Kina na samom početku 2018. godine zatvorila svoja vrata uvozu otpada, nastao je problem. Zaduženi za ovo polje u Ujedinjenom kraljevstvu recikliranje plastike sada definišu kao potpuni mit, jer im je jasno da se sada sva njihova plastika slobodno (i javno!) rešava paljenjem otvorenim plamenom. Tako da, iako je zapaljena u Aziji, sav toksični dim nastao kao posledica, odlazi u atmosferu, vazduh koji svi na Zemlji udišemo, emitujući veliku količinu gasova sa efektom staklene bašte.

Međutim, i kada se reciklira, plastika je mesto gde ceo proces postaje najsporniji. Iako se gotovo sva plastika može reciklirati, ogromna većina (88%) se ne reciklira zbog toga što je postupak skup, komplikovan i rezultirajući proizvod je lošijeg kvaliteta od prvobitnog. Prednosti smanjenja ugljeničnog otiska su takođe nejasne. Plastika se mora transportovati, oprati, zatim iseći, pa istopiti; samim tim, i prikupljanje i proces reciklaže imaju veliki uticaj na životnu sredinu, sve to za proizvod mnogo lošijeg kvaliteta.

Pa ako se pitate da li bi trebalo da nastavite da reciklirate plastiku, evo odgovora: Da. Ali pre nego što to učinite, informišite se o tome koju plastiku skuplja vaš grad ili reciklažni centar. Ako niste najsigurniji za, možda staru kutiju za nakit, CD-ove, ili providnu foliju – onda stavljanje u reciklažnu kantu i nadanje da će se svakako reciklirati, ne znači ništa za okolinu. Ta plastika biće bačena u smeće nakon složene i skupe procedure sortiranja, tako da razmislite i možda je sami bacite ili apciklirajte (upcycling – recikliranje kod koga novonastali predmet ima veću vrednost od prvobitnog) i napravite nešo novo, korisno i kreativno od plastičnih predmeta koje više ne koristite. U trenutnoj situaciji, možda vam ovaj primer pravljenja zaštitnih maski od bačene plastike bude inspiracija za dalje odnošenje prema plastičnom otpadu.

Ipak, ovu priču moramo da završimo jednim generalnim zaključkom — iako recikliramo ili apcikliramo plastiku, najveće kompanije poput PepsiCo ili Nestle, neće prestati da proizvode nova plastična pakovanja sve dok ne preplave Zemlju njima ili dok se njihovi potrošači ne pobune i ne zatraže promenu pakovanja, samim tim politike poslovanja i njihovog odnosa prema planeti.
Dakle, recikliranje može najviše naštetiti okolini uglavnom zbog načina razmišljanja koje nam pruža. Niti će naša neodgovorna potrošnja biti opravdana recikliranjem, niti će problem prekomernog plastičnog otpada biti rešen.

Budite svesni. Budite odgovorni potrošači. Što smo svesniji problema, naši izbori postaće razumniji. Je li to malo više posla? Da li je pomalo neprijatno? Da, jeste. Ali, ovde ignorisanje nije rešenje, već zatvaranje očiju na problem naše planete i nas samih, ili nada da će neko drugi sve rešiti. Zato, prvo smanjite sopstvenu upotrebu i kupovinu novih plastičnih predmeta, zatim iskoristite ono što već imate, pa tek onda reciklirajte. I najvažnije, postavite jasne principe i ne dozvolite da vas multinacionalne kompanije ograničavaju na uništavanje planete samo da biste uživali u njihovim proizvodima.

Rat za vodu i kolevka civilizacije — šta se dešava na reci Nil?

Umreti od žeđi kada ti je voda na dohvat ruke ili voditi rat?

Na samoj granici svoje države i Sudana, Etiopljani grade branu Velike renesanse (preporoda) još od marta 2011. godine i nadaju se da će biti završena do kraja ove godine. Plavi Nil (jedan od izvorišnih krakova Nila, veoma pogođen klimatskom krizom) biće pregrađen strukturom koja će služiti za generisanje električne energije.

Plavi i Beli Nil teku od unutrašnjosti kontinenta ka Sredozemnom moru, a ukrštaju se u gradu Kartumu (glavni grad Sudana) gde formiraju reku Nil. To znači da branom Etiopija, zemlja gornjeg toka Plavog Nila, direktno može da utiče na to koliko će vode propustiti u dalji tok ove reke.

Grand Renaissance Dam ili Brana velikog reporoda, nacionalni ponos Etiopije. Izvor: BBC

Hidroelektrana ne troši vodu, ona je koristi samo za pokretanje svojih turbina i to ne predstavlja problem. Ono što zapravo brine države donjeg toka je brzina kojom će Etiopija propuštati vodu iz brane i moć koju ona dobija punom kontrolom nad vodo-snabdevanjem zemalja donjeg toka Nila.

U početku je stanovništvo Sudana (severo-zapadni sused Etiopije) ovaj poduhvat dočekalo sa oduševljenjem. Dosadašnja razlika između maksimalnog i minimalnog vodostaja Plavog Nila bila je 8m, sa izgradnjom brane biće svega 2m, čime će velike poplave uobičajene za ovu državu tokom avgusta i septembra biti sprečene. Takođe, veliki problem sa nedostatkom električne energije bio bi rešen, a od viška električne energije iz hidroelektrane dobrobit će imati i ostali susedi Etiopije poput Južnog Sudana, Eritreje i Džibutija.

Međutim, za razliku od svog južnog suseda, Egipat je gradnju brane osudio od samog početka. Ujedinjene nacije su predvidele da bi Egipat mogao da oseti nestašice vode već od 2025. godine. Nil je izvor života za oko 100 miliona Egipćana i svaki napad na reku za njih predstavlja udar na suverenitet države.

Betonska konstrukcija brane već je pregradila Plavi Nil. Izvor: TheGuardian

Ironično je da je Egipat uradio isto što Etiopija radi sada, kada je šeždesetih godina izgrađena brana Visoki Asvan. Obe zemlje gradnju brane posmatraju kao na veliko nacionalno dostignuće. Štaviše, Etiopija želi da branu izgradi samostalnim sredstvima, bez pomoći ostalih država i Egipat ne može da učini ništa kako bi to sprečio, sem vojne akcije.

Da li će izgradnja brane dovesti do rata? Možda.

Na ozbiljnost situacije ukazuje i to da su intervenisale čak i Sjedinjene države. Egipatski zvaničnici su razmišljali o potencijalnom bombardovanju brane, dok su Etiopljani uvereni da ih ništa neće sprečiti da završe ono što su započeli.

Zvaničnici Sudana, Etiopije i Egipta na razgovoru u Beloj kući. Izvor: BBC

Sudan se nada da će brana omogućiti jeftinu struju i godinama pokušava da uspostavi ravnotežu između Egipta, koji im trenutno obezbeđuje električnu energiju, i Etiopije, za koju se nadaju, ali nemaju nikakvu potvrdu da će im prodavati struju po jeftinijoj ceni.

Inače je ceo region, kao i sam Plavi Nil, užasan primer posledica klimatske krize. Suvo tlo, koje puca čak iako je u blizini reke, ne može podržati gajenje poljoprivrednih dobara, od kojih zavisi većina stanovništva. Sušni i kišni periodi tokom godine, više nisu predvidivi zbog stalnog menjanja klime.

I tako dok se tri zemlje raspravljaju oko gradnje brane, klimatske promene sve više uzimaju maha. Voda je već sad oskudan resurs u pustinjskim delovima afričkog kontinenta, a sukob oko ovog dragocenog izvora, može biti znatno pogoršan klimatskom krizom.

Stanovnik Sudana, poljoprivrednik, na suvoj zemlji oko Plavog Nila “Voda nikad nije bila ovoliko loša”. Izvor: TheGuardian

Sve ovo je razlog da shvatimo da iznad svake postojeće krize, uvek postoji jedna mnogo veća, čije će posledice biti znatno gore i pogubne za sve stanovnike/ice Zemlje, uključujući i čitavu ljudsku populaciju.