Posts by Jelena Tomašević

Moje ime je Jelena. Trenutno idem u III razred gimnazije. U inicijativi Petkom Za Budućnost sam od maja 2019. zato što se nadam da ću uz 7,5 miliona ljudi koji su se pridružili pokretu FFF širom sveta uspeti da promenim način na koji se moćnici i donosioci odluka odnose prema budućnosti na Zemlji. Pisanje tekstova je jedan od načina za to.

Usporiti brzu modu…

Kada je u maju ukinuto vanredno stanje i kada su “napokon” ponovo otvoreni tržni centri, društvenim mrežama kružile su fotografije različitih ljudi kako stoje u redovima i čekaju da kupe novi komad odeće. Bilo je mnogo reakcija, i pozitivnih i negativnih, uglavnom, površnih. Prva slika koju sam ja videla na Instagramu bio je red ljudi ispred Zare u Knezu, još i pre nego što je otvorena to jutro. To mi je zasmetalo, i to ne zato što ne shvatam ljubav prema šopingu ili zato što je pandemija i dalje trajala (iako je vanredno stanje bilo ukinuto).

Već dugo slušam o brzoj modi (eng. fast fashion) i mnogo toga o njoj znam; međutim, kako moda kao takva i nije polje mog dubokog interesovanja, do sad nisam toliko obraćala pažnju na to koliko ljudi zapravo troše vremena, energije i resursa na to kako su obučeni, a pri tom ni ne shvatajući da je to problem — i to ne samo njihov problem.

Brza moda je relativno nov termin za već ustaljenu politiku jeftine proizvodnje odeće zasnovanu na ne(dovoljno)plaćenom radu/izrabljavanju uz zanemarivanje posledica koje ta proizvodnja ima na životnu sredinu. Dakle, ovo je i socijalni i ekološki problem.

Većina (85%) ljudi koji rade za fast fashion brendove su žene i deca iz siromašnih zemalja u kojima ne postoje jasne ekološke regulative (uglavnom zemlje južne/jugoistočne Azije). Svi/e oni/e rade u nebezbednim uslovima i često sa opasnim materijalima, a samo jedan primer katastrofe koja je prouzrokovana ovakvim uslovima rada je kolaps fabrike Rana Plaza u Bangladešu 2013. godine u kojoj je nastradalo 1134 radnika/ice. Međutim, i pored toga što rizikuju živote odlaskom na posao i rade od 14 do 16 sati dnevno, sedam dana u nedelji, plate ovih radnika/ica su minimalne i nedovoljne za život (a pod život mislim na preživljavanje) u njihovim državama. Ali zašto onda samo ne pronađu drugi posao? Zato što nemaju izbora, zato što je to možda jedini dostupni posao ili zato što možda ne znaju za bolje, za šta ponovo nisu sami/e krivi/e.

Ali u redu, ako pretpostavim da ni ovo ne razumeš, ili da te jednostavno nije briga za Azijate koji umiru da bi ti kupio/la 5 majci po ceni jedne, evo kako modna i tekstilna industrija (inače vredna ~3 triliona dolara) direktno utiče na tebe:

  1. Industrija odeće zaslužna je za 10% svetske emisije ugljen-dioksida i ostaje drugi najveći zagađivač, odmah posle naftne industrije. A gde završava sav taj ugljen-dioksid? U vazduhu koji dišeš.
  2. Preko 70 miliona stabala se seče svake godine i pretvara u tkaninu. Znači, emituje se CO2, a uništava se i drveće koje bi moglo da umanji posledice te emisije. Logično? Pa i ne baš.
  3. Plastična mikrovlakana koja pranjem sintetičke odeće završavaju u otpadnoj vodi čine 35% ukupne količine mikroplastike koja se nalazi u okeanima i koja ugrožava morski život. Pa, ako jedeš morske životinje, jedeš i plastiku iz svoje odeće.
  4. Modna industrija je drugi najveći zagađivač zaliha pijaće vode na planeti.

And the list goes on…

Ne, ozbiljno, ako ti ovo nije dovoljno činjenica da kada se pitaš da li da kupiš one farmerke na sniženju ipak izabereš opciju “ne, imam ih dovoljno”, onda ih bar kupi u nekom lokalnom butiku ili second-hand prodavnici. Možda možeš i da pogledaš profil @ffm_podcast na Instagramu i saznaš više o manama brze mode, ili, s druge strane, o održivoj modi i njenim prednostima.

I na kraju, ako vidiš novu reklamu nekog od fast fashion brendova (H&M, Zara…) na kojoj govore o budućnosti i zelenoj modi, prepoznaj greenwashing (ekomanipulaciju)! Uvek se zapitaj da li je to sve baš tako i proveri činjenice koje ti serviraju na zelenoj pozadini uz ogroman natpis SALE. Potrošači su sve što bilo koja industrija ima, zato što potrošači daju novac, a svi znamo da je on prvi u hijerarhiji prioriteta svakog direktora prodaje.

Kad se udruže dve krize — Covid-19 i zagađenje vazduha

Prema najdetaljnijem i najobimnijem istraživanju do sada, dokazana je značajna veza između izloženosti zagađenom vazduhu i broju obolelih, težini kliničke slike i smrtnosti usled zaraze novim koronavirusom (SARS-CoV-2). Da li nas je to začudilo? Verovatno ne.

Prisetimo se januara 2020. godine. Sećate se tog perioda kada smo u većini Srbije mogli da vidimo vazduh? Kada se svugde pričalo o tome kako je vazduh u našim gradovima najzagađeniji na svetu? Kad nam je AirVisual otvorio oči, pa su se širom države održali protesti za čist vazduh? I kada su se političari igrali “vrućih krompirića” sa odgovornošću i nisu davali (a verovatno ni znali) tačne informacije o stanju u kome se nalazimo? Prvi put (bar da ja znam) je jedan ekološki problem bio ono čime su se bavili mediji, građani/ke, samim tim i donosioci odluka. Ipak, moramo biti svesni/e da se od tad nije promenilo mnogo toga; možda samo vreme — sad nije toliko pogodno za zadržavanje i kondenzovanje zagađenog vazduha.

Nije se promenio odnos ljudi prema životnoj sredini, Vlada nije donela nikakve nove regulative kada je u pitanju zaštita životne sredine, vozila su na ulicama, dimnjaci i dalje bez filtera, fabrike rade. Zašto na krizu odgovaramo samo onda kada je vidimo? Zašto samo kada se čini da predstavlja trenutnu opasnost?

I da, nekoliko meseci kasnije došla je nova kriza. Za razliku od klimatske, ova je stvarno bila iznenadna. Čudno je. Kriza je — kriza, kako je moguće da se na dve stvari istog značaja odgovara toliko različito? Dve krize, iste posledice — ugroženi životi i zdravlje ljudi, propadanje ekonomije, nestabilnost države. Zašto onda na jednu reagujemo brzo i naglo menjamo svoj način života da bismo se prilagodili situaciji i umanjili štetu koja može da nastane, a kada se govori o drugoj insistira se da je previše teško uraditi sve gore navedeno? Pa da, pandemija je trenutna opasnost, i njene posledice su i te kako trenutno vidljive.

Ipak, neodgovaranje na jednu, značajno pojačava uticaj druge krize. Naime, istraživanje pokazuje da i mali porast u izloženosti česticama koje se nalaze u zagađenom vazduhu povećava jačinu infekcije za oko 10%, a verovatnoću smrti za 15%. To potvrđuje i ranija istraživanja iz aprila ove godine, a sve je više dokaza da zagađen vazduh u Evropi, SAD i Kini pogoršava uticaj Covid-19. Mnogi/e naučnici/e se slažu da zagađenje vazduha povećava broj i ozbiljnost slučajeva Covid-19 infekcija, jer je već poznato da prljavi vazduh loše utiče na pluća i izaziva respiratorne i srčane bolesti koje ljude čine ranjivijima i podložnijima bolesti.

Zaključujemo, što pre shvatimo da imamo problem (ali i rešenje), lakše ćemo se suočiti sa onime što moramo da uradimo.

Moramo da promišljamo i razmišljamo o tome kako se ponašamo i šta radimo, ne samo kao pojedinci/ke, već kao populacija.

Moramo da se zapitamo zašto oni koji bi trebalo, ne reaguju na krizu koja je neosporno među nama proteklih decenija.

Moramo da shvatimo da ignorisanje nije rešenje.

I, moramo da učimo i primenjujemo znanja.

Pandemija nas je naučila kako je to živeti u krizi čije ozbiljne posledice vidimo svakodnevno, naučila nas je kome (ne)možemo da verujemo, naučila nas je da je lična odgovornost takođe ogroman faktor u kontrolisanju i suzbijanju posledica krize. I najvažnije, pokazala nam je da moramo da slušamo naučnike/ice; oni/e znaju odgovore, neko samo mora da ih primeni.

Reciklaža, reci laža! — Kako recikliranje plastike zapravo utiče na životnu sredinu?

Reciklaža — najpoznatije polje od svih polja zaštite životne sredine! Nisu li svi čuli za reciklažu i zar to nije i najčešći prvi korak u upoznavanju sa ekologijom? Najkorišćenija i najpodložnija greenwashing-u, reciklaža!

Nezgodna istina je da, uz nekoliko izuzetaka, osnovni programi recikliranja ne pomažu u očuvanju životne sredine i zapravo, mnogi procesi čine više štete nego koristi. I, iznenađenje — smeće odvojeno za recikliranje završava na deponijama! Ali, vrednost recikliranja je u mnogim slučajevima teško izmeriti, jer ipak nisu ni sve reciklaže jednake. Na žalost (ili ne), ovim tekstom rušimo neretku iluziju recikliranja plastike i pričamo o tome da li i kada je reciklaža koristan način za čuvanje resursa, a kada to ipak nije.

Zamišljamo, upravo ste popili svoju Coca-Colu, ispraznili flašicu i sada šetajući gradom vidite dve kante: jednu sa i jednu bez nacrtanih strelica. Naravno, kada već možete da birate, zašto ne biste odmah poništili to što ste kupili jednokratnu plastiku odlaganjem iste u kantu za reciklabilni otpad. Neko će, kasnije, pokupiti vašu flašicu, istopiti je i napraviti novu, uz uštedu energije i novih resursa.

Sad, vratimo se u realnost, jer industrija otpada ne funkcioniše tako. Otpad iz većine Evrope i SAD-a slao se u Kinu i tamo prerađivao (“reciklirao”) i koristio za pravljenje manje kvalitetnih i skoro neuopotrebljivih predmeta. Međutim, kada je Kina na samom početku 2018. godine zatvorila svoja vrata uvozu otpada, nastao je problem. Zaduženi za ovo polje u Ujedinjenom kraljevstvu recikliranje plastike sada definišu kao potpuni mit, jer im je jasno da se sada sva njihova plastika slobodno (i javno!) rešava paljenjem otvorenim plamenom. Tako da, iako je zapaljena u Aziji, sav toksični dim nastao kao posledica, odlazi u atmosferu, vazduh koji svi na Zemlji udišemo, emitujući veliku količinu gasova sa efektom staklene bašte.

Međutim, i kada se reciklira, plastika je mesto gde ceo proces postaje najsporniji. Iako se gotovo sva plastika može reciklirati, ogromna većina (88%) se ne reciklira zbog toga što je postupak skup, komplikovan i rezultirajući proizvod je lošijeg kvaliteta od prvobitnog. Prednosti smanjenja ugljeničnog otiska su takođe nejasne. Plastika se mora transportovati, oprati, zatim iseći, pa istopiti; samim tim, i prikupljanje i proces reciklaže imaju veliki uticaj na životnu sredinu, sve to za proizvod mnogo lošijeg kvaliteta.

Pa ako se pitate da li bi trebalo da nastavite da reciklirate plastiku, evo odgovora: Da. Ali pre nego što to učinite, informišite se o tome koju plastiku skuplja vaš grad ili reciklažni centar. Ako niste najsigurniji za, možda staru kutiju za nakit, CD-ove, ili providnu foliju – onda stavljanje u reciklažnu kantu i nadanje da će se svakako reciklirati, ne znači ništa za okolinu. Ta plastika biće bačena u smeće nakon složene i skupe procedure sortiranja, tako da razmislite i možda je sami bacite ili apciklirajte (upcycling – recikliranje kod koga novonastali predmet ima veću vrednost od prvobitnog) i napravite nešo novo, korisno i kreativno od plastičnih predmeta koje više ne koristite. U trenutnoj situaciji, možda vam ovaj primer pravljenja zaštitnih maski od bačene plastike bude inspiracija za dalje odnošenje prema plastičnom otpadu.

Ipak, ovu priču moramo da završimo jednim generalnim zaključkom — iako recikliramo ili apcikliramo plastiku, najveće kompanije poput PepsiCo ili Nestle, neće prestati da proizvode nova plastična pakovanja sve dok ne preplave Zemlju njima ili dok se njihovi potrošači ne pobune i ne zatraže promenu pakovanja, samim tim politike poslovanja i njihovog odnosa prema planeti.
Dakle, recikliranje može najviše naštetiti okolini uglavnom zbog načina razmišljanja koje nam pruža. Niti će naša neodgovorna potrošnja biti opravdana recikliranjem, niti će problem prekomernog plastičnog otpada biti rešen.

Budite svesni. Budite odgovorni potrošači. Što smo svesniji problema, naši izbori postaće razumniji. Je li to malo više posla? Da li je pomalo neprijatno? Da, jeste. Ali, ovde ignorisanje nije rešenje, već zatvaranje očiju na problem naše planete i nas samih, ili nada da će neko drugi sve rešiti. Zato, prvo smanjite sopstvenu upotrebu i kupovinu novih plastičnih predmeta, zatim iskoristite ono što već imate, pa tek onda reciklirajte. I najvažnije, postavite jasne principe i ne dozvolite da vas multinacionalne kompanije ograničavaju na uništavanje planete samo da biste uživali u njihovim proizvodima.

Rat za vodu i kolevka civilizacije — šta se dešava na reci Nil?

Umreti od žeđi kada ti je voda na dohvat ruke ili voditi rat?

Na samoj granici svoje države i Sudana, Etiopljani grade branu Velike renesanse (preporoda) još od marta 2011. godine i nadaju se da će biti završena do kraja ove godine. Plavi Nil (jedan od izvorišnih krakova Nila, veoma pogođen klimatskom krizom) biće pregrađen strukturom koja će služiti za generisanje električne energije.

Plavi i Beli Nil teku od unutrašnjosti kontinenta ka Sredozemnom moru, a ukrštaju se u gradu Kartumu (glavni grad Sudana) gde formiraju reku Nil. To znači da branom Etiopija, zemlja gornjeg toka Plavog Nila, direktno može da utiče na to koliko će vode propustiti u dalji tok ove reke.

Grand Renaissance Dam ili Brana velikog reporoda, nacionalni ponos Etiopije. Izvor: BBC

Hidroelektrana ne troši vodu, ona je koristi samo za pokretanje svojih turbina i to ne predstavlja problem. Ono što zapravo brine države donjeg toka je brzina kojom će Etiopija propuštati vodu iz brane i moć koju ona dobija punom kontrolom nad vodo-snabdevanjem zemalja donjeg toka Nila.

U početku je stanovništvo Sudana (severo-zapadni sused Etiopije) ovaj poduhvat dočekalo sa oduševljenjem. Dosadašnja razlika između maksimalnog i minimalnog vodostaja Plavog Nila bila je 8m, sa izgradnjom brane biće svega 2m, čime će velike poplave uobičajene za ovu državu tokom avgusta i septembra biti sprečene. Takođe, veliki problem sa nedostatkom električne energije bio bi rešen, a od viška električne energije iz hidroelektrane dobrobit će imati i ostali susedi Etiopije poput Južnog Sudana, Eritreje i Džibutija.

Međutim, za razliku od svog južnog suseda, Egipat je gradnju brane osudio od samog početka. Ujedinjene nacije su predvidele da bi Egipat mogao da oseti nestašice vode već od 2025. godine. Nil je izvor života za oko 100 miliona Egipćana i svaki napad na reku za njih predstavlja udar na suverenitet države.

Betonska konstrukcija brane već je pregradila Plavi Nil. Izvor: TheGuardian

Ironično je da je Egipat uradio isto što Etiopija radi sada, kada je šeždesetih godina izgrađena brana Visoki Asvan. Obe zemlje gradnju brane posmatraju kao na veliko nacionalno dostignuće. Štaviše, Etiopija želi da branu izgradi samostalnim sredstvima, bez pomoći ostalih država i Egipat ne može da učini ništa kako bi to sprečio, sem vojne akcije.

Da li će izgradnja brane dovesti do rata? Možda.

Na ozbiljnost situacije ukazuje i to da su intervenisale čak i Sjedinjene države. Egipatski zvaničnici su razmišljali o potencijalnom bombardovanju brane, dok su Etiopljani uvereni da ih ništa neće sprečiti da završe ono što su započeli.

Zvaničnici Sudana, Etiopije i Egipta na razgovoru u Beloj kući. Izvor: BBC

Sudan se nada da će brana omogućiti jeftinu struju i godinama pokušava da uspostavi ravnotežu između Egipta, koji im trenutno obezbeđuje električnu energiju, i Etiopije, za koju se nadaju, ali nemaju nikakvu potvrdu da će im prodavati struju po jeftinijoj ceni.

Inače je ceo region, kao i sam Plavi Nil, užasan primer posledica klimatske krize. Suvo tlo, koje puca čak iako je u blizini reke, ne može podržati gajenje poljoprivrednih dobara, od kojih zavisi većina stanovništva. Sušni i kišni periodi tokom godine, više nisu predvidivi zbog stalnog menjanja klime.

I tako dok se tri zemlje raspravljaju oko gradnje brane, klimatske promene sve više uzimaju maha. Voda je već sad oskudan resurs u pustinjskim delovima afričkog kontinenta, a sukob oko ovog dragocenog izvora, može biti znatno pogoršan klimatskom krizom.

Stanovnik Sudana, poljoprivrednik, na suvoj zemlji oko Plavog Nila “Voda nikad nije bila ovoliko loša”. Izvor: TheGuardian

Sve ovo je razlog da shvatimo da iznad svake postojeće krize, uvek postoji jedna mnogo veća, čije će posledice biti znatno gore i pogubne za sve stanovnike/ice Zemlje, uključujući i čitavu ljudsku populaciju.

Aktivizam uzvraća udarac — Od Beljarice do Južne Australije

Activism works. See you on the streets.

“Aktivizam radi. Vidimo se na ulicama.” su reči kojima je švedska klimatska aktivistkinja Greta Thunberg pozvala sve zabrinute građane i građanke planete Zemlje da izađu na globalni klimatski štrajk održan 20. septembra 2019. godine.

I ako mu treba vremena, aktivizam zaista radi.

Najskoriji rezutati klimatskog aktivizma su neverovatni, a u ovom tekstu ćete pročitati samo o njih nekoliko.

1. Norveška kompanija Equinor odustaje od planova za bušenje nafte u Velikom australijskom zalivu

Protesti kod Velikog australijskog zaliva. Izvor: The Guardian

Posle kompanija Chevron i BP, još jednoj naftnoj kompaniji osujećeni su planovi za bušenje nafte u Velikom australijskom zalivu. Norveški Ekvinor povukao je 200 miliona dolara vredan plan za projekat ispumpavanja nafte iz dubina zaliva.

Kako?

Od kad su najavljeni radovi ove kompanije (kao i u prethodna dva slučaja) građani i građanke Južne Australije nisu prestali/e da se protive odluci vlade koja je odobrila planove Ekvinora. Još od aprila 2018. godine izlazili/e su na ulice i protestovali/e protiv ove odluke uz reči da “ne žele naftu na njihovim prelepim plažama, kao i da su svesni da u ovom dobu klimatskih promena ne mogu dozvoliti dalje bušenje nafte ili eksplataciju uglja”.

Čak i nakon odluke Ekvinora da se povuče, australijska vlada ne priznaje grešku, a ministar energetike izjavljuje da je vlada razočarana odlukom Ekvinora, kao i da će posledice biti posebne teške za Južnu Australiju.

S druge strane, ovo je treća pobeda južnoaustralijskih aktivista/kinja nad velikim naftnim kompanijama!

2. Izgradnja treće piste na engleskom aerodromu Heathrow proglašena ilegalnom

Zaustavite širenje Heathrow-a. Izvor: The Guardian

Naime, apelacioni sud Ujedinjenog Kraljevstva proglasio je planove za izgradnju treće piste na aerodromu Heathrow ilegalnim, zato što odgovarajući ministri prilikom odlučivanja o ovom projektu nisu uzimali u obzir Pariski sporazum i obaveze vlade u borbi protiv klimatske krize.

Nova pista, koja bi bila izgrađena do 2028. godine, povećala bi dnevni broj aviona koji saobraćaju za 700, a samim tim dogodio bi se i veliki porast u emisiji ugljen-dioksida u atmosferu.

Mnoge lokalne inicijative i aktivisti/kinje učestvovali su u protestima protiv realizacije ovog projekta. Jedni od njih su i prijavili ovaj problem visokom sudu, koji je odbio predlog zabrane gradnje treće piste u maju 2019. godine. Međutim mnogobrojne žalbe, kao i protesti naveli su apelacioni sud da ipak promeni odluku u korist graqđana/ki.

Predstavnici/e Greenpeace UK rekli su da nikakvi potezi PR tima Heathrow-a ne bi mogli da zasene uticaj nove piste na emisiju CO2. Iz lokalne inicijative “Zaustavimo širenje Heathrow-a” poručuju da je ovo poslednji udar na kompaniju i da su konačno odneli pobedu, ali i da sad moraju paziti da se pretnja treće piste nikada ne vrati.

3. Republika Srbija odustala od izgradnje luke u Beljarici

Područje Beljarica na Dunavu. Izvor: N1

Nakon što je najavljen projekat izgradnje nove beogradske luke locirane ispod Pupinovog mosta u području Beljarica, pojavilo se mnogo komentara na ovu temu. Beljarica je močvarno područje, stanište mnogih životinjskih i biljnih vrsta, poznata kao jedno od većih gnezdilišta ptica u glavnom gradu. Osim toga, veštačkim sužavanjem korita betonom kako bi se izgradila luka, Beograd bi postao podložniji poplavama.

Nakon velikog odjeka u javnosti, iz odgovornog ministarstva javljeno je kako se od ovog projekta odustalo i kako se traži nova lokacija za izgradnju luke, koja počinje u junu 2021. godine.

Na ovim primerima sa različitih krajeva sveta, vidimo šta im je svima zajedničko. Ljudi postaju svesniji o prirodi i polako uče kako da se izbore za svoju okolinu, za koju donosioci odluka često zaborave da nije njihovo lično vlasništvo.

Ljubav u doba kapitalizma — (Toksična) veza između Dana zaljubljenih i klimatskih promena

Dugo su se u Srbiji Noć veštica i Dan zaljubljenih smatrali zapadnjačkim glupostima. Međutim, generacije se menjaju i uticaji drugih kultura su sve prisutniji i prihvaćeniji, uglavnom zbog interneta i dostupnosti informacija, a i njihove najpoznatije posledice – globalizacije.

Poreklo Dana zaljubljenih nije sa sigurnošću utvrđeno, ali se pretpostavlja da se proslavlja sveti Valentin, hrišćanski sveštenik koji je u doba rimskog cara Klaudija II venčavao parove u tajnosti, uprkos naredbe vladara. Naime, Klaudije je mislio da su nevenčani muškarci bolji vojnici i zato je uveo zabranu sklapanja braka. Svetog Valentina Evropljani počinju da slave kao zaštitnika ljubavi, a dan njegove smrti, 14. februar, kao Dan zaljubljenih.

Najstarija poznata poruka za Dan zaljubljenih, Engleska 1447. godina. Izvor: BBC

Pokloni za voljene osobe, poput ručno rađenih čestitki, postaju veoma popularne tek u 18. veku. Od tada do danas ovi “mali znakovi pažnje” prešli su dug put, a danas su omiljeni ogromni cvetni aranžmani i buketi crvenih ruža, kao i skupe čokoladne bombonjere. U ovom tekstu nećemo gunđati o bespotrebnosti materijalnih poklona i o tome kako je Dan zaljubljenih samo zamka konzumerističkog društva, ali hoćemo gunđati o tome kako ovi iskazi ljubavi nepovoljno utiču na planetu i životnu sredinu.

Prva tačka na dnevnom redu – ruže. Ako ste nekada imali baštu i u toj bašti zasađen žbun ruža, sigurno znate da one ne cvetaju u februaru. Ruže vole toplo vreme, a u našoj zemlji februar je zimski mesec (i ako se ove godine ne čini da je tako *khm, klimatske promene, khm*). Pa odakle nam onda svi ti buketi i medvedi, srca i usne napravljeni od cveća?

Proizvodnja ruža, Kenija. Izvor: CNN

Većinu ruža domaće cvećare nabavljaju iz Holandije, Italije i Belgije, a 50% ovog cveća zemlje Evropske unije uvoze iz Kenije, pa je tako cvet koji ste nekome poklonili, verovatno video više sveta od te iste osobe. Šalu na stranu, kako god da je cveće transportovano (uglavnom avionski) na njega je morala da se potroši određena količina energije, koja se dobija sagorevanjem fosilnih goriva. Odnosno, zbog buketa koji će vam krasiti sobu nekoliko dana emitovano je mnogo ugljen-dioksida u atmosferu.

Transport cveća avionom. Izvor: USA Today

Nakon ruža prelazimo na čokoladu, odnosno bombonjere. Ako ste mislili da je najveći problem ovog poklona plastificirana ambalaža, pogrešili ste. Većina čokoladnih slatkiša u sebi sadrži palmino ulje, za koje istraživanja kažu da je loše za zdravlje, a i za životnu sredinu. Uzgoj drveta palme vodi ka deforestaciji, odnosno seči šuma, samim tim i uništavanju životninjskog staništa. Kao i ranije spomenute ruže, lepo upakovana bombonjera prelazi veliki put dok ne stigne do rafova supermarketa. Većina svetskih zaliha kakaoa nalazi se u Africi, zatim se on transportuje do zemlje u kojoj se pravi čokolada, tamo se proces završava i čokalada se pakuje u nerazgradivu ambalažu. Zatim se ponovo transportuje do vas, a već smo naučili/e – transport = ugljen-dioksid u atmosferi.

Deforestacija u Indoneziji kako bi se stvorio prostor za sadnju palmi. Izvor: GreenPeace

Ipak ne možemo nikome zabraniti da pokloni nešto svojoj voljenoj osobi, ali možemo ukazati na nešto o čemu možda niste razmišljali/e kada ste birali/e poklon. Evo nekoliko zelenih alternativa, ako i dalje mislite da je poklon neophodan – ručno rađena čestitka (vraćamo se počecima), sezonsko cveće od domaćih uzgajivača, višegodišnja biljka o kojoj ćete se zajedno brinuti, seme nekog cveta i sl.

Najzad, postoji li veći dokaz ljubavi od pokazivanja brige za nečiju budućnost i vaš, odnosno svačiji dom?

AirVisual – visual, zato što otvara oči

U petak 17.1.2020. u Beogradu je održan “Protest za čist vazduh“.

Štrajk koji je organizovala inicijativa Ne davimo Beograd i Građanski front svojim dolaskom podržalo je nekoliko stotina građana i građanki. S obzirom da informacije o ekološkim problemima i klimatskoj krizi građanima i građankama nisu na dohvat ruke i uglavnom nikada nisu tema kojom se bave vodeći mediji, pravo je čudo što se na ovakvom skupu pojavio toliki broj ljudi.

Nezadovoljni građani/nke ispred Skupštine grada Beograda. Foto: Danas

Šta je to napravilo razliku da se stanovništvo probudi i shvati koliki problem nas okružuje?

Imam dva potencijalna odgovora: vremenski uslovi koji su učinili da vazduh postane vidljiv ili nešto drugo, dostupno svakome ko ima pristup internetu, poput aplikacije/sajta AirVisual? Možda i kombinacija? Siv vazduh je podstakao ljude da se zapitaju šta to udišu, a AirVisual im je pokazao koliko je stanje zapravo loše.

I onda je nastala čitava pometnja – ljudi su počeli da razmišljaju o nekim problemima koje ranije nisu shvatali baš najozbiljnije, o svom zdravlju i budućnosti koja ih čeka; političari su imali još jednu neplaniranu temu o kojoj su morali da pričaju sa novinarima/kama i da bar jednom na sastanku posvete vreme nekom ekološkom problemu.

Foto: Oblakoder

Na ranije pomenutom protestu jedan od govornika bio je i profesor Vladimir Đurđević koji je rekao jednu veoma zanimljivu rečenicu:

Ako se ove godine budu dodeljivale bilo kakve nagrade u oblasti ekologije, mislim da bi najrealnije bilo da ih dobiju aplikacije koje su zaslužne za masovno informisanje i pokretanje ljudi u ovoj oblasti.

Nadajmo se da će se pojaviti drugi načini preko kojih će stanovništvo koje se ne bavi klimatskim promenama svakodnevno, moći da se informiše i lako sazna ono od čega zavisi njihovo i zdravlje njihovih najbližih. Međutim, iako neke veoma dobre stvari već postoje, one nisu dovoljno promovisane među ljudima.

Zašto?

Zato što bi svako ko zdravorazumski razmišlja uvideo sa kolikim problemom se čovečansto suočava i počeo/la da se bori za ono što je ispravno i očigledno. Nažalost, mnogi ne žele da to postane jedna od tema kojom se ljudi bave, zato što bi to bio veliki udar na njihove milijarderske džepove i/ili fotelje, pa onda manipulišu medijima i svaljuju krivicu na građane/ke, a naučne činjenice pretvaraju u paniku i teorije zavere.

I na samom kraju, nameće se još jedno pitanje- zašto su domaći mediji pisali o protestu tek pošto je završen, a ne ranije, pozivajući što veći broj ljudi da se pridruži?

Klimatski aktivisti i aktivistkinje koji menjaju svet

Ne znam da li je to zato što su tinejdžeri/tinejdžerke emotivniji/e od ostalih starosnih grupa ljudi, ili je to zato što nemaju o čemu drugom da razmišljaju i ničim pametnijim da se bave ili je nešto sasvim treće, ali vreme pokazuje da su mladi ti koji najčešće preuzimaju inicijativu u borbi protiv ubrzanih klimatskih promena. Da li je nekom političaru zaista potrebno derište od 16 godina da ga lupne po ramenu i pokaže upozorenja naučnika? Zašto oni sami (političari) ne čuju nauku? Koliko je zabrinutih ljudi na ulicama potrebno da preduzmu ozbiljnu akciju i zapravo naprave promenu?

Ne znamo. Možemo samo da nagađamo. A do tad, evo nekoliko derišta koja su upozaravala i upozoravaju sve donosioce odluka o alarmantnom stanju naše životne sredine.

Autumn Peltier | Kanada

Autumn Peltier. Izvor: BBC

Mnogi ljudi ne misle da je voda živa ili da ima dušu. Moji ljudi veruju da je to istina … Mi verujemo da je naša voda sveta jer smo rođeni iz vode.

Šesnaestogodišnjakinja iz jednog Indijanskog plemena se još od svoje osme godine bori protiv zagađenja vode. Tada je prvi put videla znak koji upozorava da je voda u jezeru toksična. Uspomena na taj trenutak je pokrenula da se sa 14 godina bori protiv iskorišćavanja vodenih resursa.

Kada je imala samo dvanaest godina, izrazila je svoje nezadovoljstvo politikom o cevovodima koju je vodio premijer Kanade, Džastin Trudo. On joj je obećao da će zaštiti vodu.

Prošle godine je u UN-u govorila o značaju očuvanja vode i pristupa vodi.

Luisa Neubauer | Nemačka

Luisa Neubauer. Izvor: TED

Ono što svetska zajednica radi sa planetom, jednog dana će biti opisano kao najveći politički neuspeh našeg vremena.

Sa 23 godine, spremna i smirena, vodi svoju borbu pričom i šetnjom (štrajkovanjem). Ona je studentkinja geografije, aktivistkinja i članica nemačke Zelene partije, a poslednjih godinu dana postala je poznato lice klimatskih štrajkova Petkom za budućnost (Fridays For Future) u Nemačkoj.

Njeni Twitter @Luisamneubauer i Instagram @luisaneubauer

Holly Gillibrand | Škotska

Holly Gillibrand. Izvor: Guardian

Kada dnevno izumire oko 200 vrsta, to je, pa, prilično zastrašujuće. Zato, morate učiniti sve što možete.

Iz svog malog grada u zabačenom planinskom predelu Škotske, ova trinaestogodišnjakinja pomaže u osnivanju dečijeg pokreta u Velikoj Britaniji koji zahteva veće akcije političara po pitanju klimatskih promena. Holly je mlada ambasadorka OneKind-a, kampanje za dobrobit životinja, za celu Škotsku.

Podsetimo, škotski parlament je 28. aprila ove godine proglasio klimatsku krizu, dok je i parlament čitavog Ujedinjenog Kraljestva to učinio samo 3 dana kasnije, 1.5.2019.

Twitter @HollyWildChild

Jamie Margolin | SAD

Jamie Margolin. Izvor: Rollingstone

Nismo doprineli stvaranju sistema koji nam uništavaju svet i budućnost – a ipak plaćamo i plaćaćemo najveću cenu za bezobzirnost starijih generacija.

Sedamnaestogodišnja Jamie Margolin osnivačica je Zero Hour, omladinskog i pokreta koje vode women in colour (pojam za žene/devojke u Americi koje nisu belkinje: Afroamerikanke, Hisoanoamerikanke…) koji ima za cilj da podrži nove mlade aktiviste/kinje i organizatore/ke savetima i resursima koji su im potrebni da se bore protiv klimatskih promena i da zaštitite prirodna bogatstva. Ona strastveno govori o pitanjima socijalne pravde, zaštite životne sredine, klimatskih promena, domorodačkih prava i još mnogo toga, i ne boji se da isproziva vođe velikih korporacija i druge koji su doprineli trenutnoj ekološkoj krizi.

Twitter @Jamie_Margolin i Instagram @jamie_s_margolin

Leah Namugerwa | Uganda

Leah Namugerwa. Izvor: thecitizen

Većina ljudi ne obraća pažnju na to što radi životnoj sredini. Primetila sam da odrasli nisu bili voljni da preuzmu vođstvo i pa sam odlučila da to sama učinim. Klimatska nepravda je i nepravda i prema meni.

Kao četrnaestogodišnja članica Petkom za Budućnost u Ugandi, Leah svakog petka štrajkuje za klimatsku pravdu. Inspirisala ju je Greta Thunberg, ali je ono što je zaista pokrenulo da deluje je glad prouzrokovana sušom i klizištima usled klimatskih promena. Uprkos oštrom odgovoru ugandske vlade na štrajkače, Leah se i dalje bori za promene. Ona trenutno zahteva zabranu plastičnih kesa u Ugandi.

Twitter @NamugerwaLeah

Jerome Foster II | SAD

Jerome Foster. Izvor: archinect

Odrasli zapišite ovo što sledi: Mladi poput mene ne bi trebali da preuzmu ovakav teret, ovo bi trebao da bude vaš posao, ali sada moramo da štrajkujemo glađu, da se sastajemo sa vladom, zvaničnicima i započnemo globalni pokret da biste nas za početak primetili.

Jerome Foster II je klimatski aktivista, pisac, istraživač National Geographic-a, osnivač i glavni urednik časopisa The Climate Reporter. Inače, ima 16 godina. Za globalni štrajk 24. maja ove godine, organizovao je i “bio domaćin” mladima u Vašingtonu (ispred Bele kuće).

Twitter @jeromefosterii

Greta Thunberg | Švedska

Greta Thunberg. Izvor: Forbes

Da, gubimo, ali još uvek ima vremena da sve preokrenemo –  još uvek možemo da popravimo mnogo toga. Želim da se ponašate kao da vam je gori kuća. Jer gori.

Moglo bi se tvrditi da bez Grete Thunberg ne bi ni bilo klimatskih štrajkova i celog pokreta mladih za klimu. Šesnaestogodišnja švedska aktivistkinja počela je da štrajkuje ispred zgrade parlamenta u Stokholmu od prošlog avgusta i inspiracija je za osnivanje pokreta za klimatske štrajkove Petkom za budućnost. Njeni iskreni govori ostavili su političare bez reči, a milioni mladih širom sveta su se pokrenuli zahvaljujući njoj.

Njena hrabrost i predanost štrajku inspirisala je mlade aktiviste i akticistkinje za klimu širom sveta da preuzmu inicijatuvu u njihovim gradovima i državama. Svojim primerom Greta je pomogla da se organizuju globalni štrajkovi mladih koji su na ulice širom sveta izveli više od 7 miliona ljudi.

Twitter @GretaThunberg i Instagram @gretathunberg

Šta kad gori ceo jedan kontinent?

“Pa ništa, ne gorimo mi!”
“Australija? Jao, žao mi je koala, baš su slatke, ali bar je vatra daleko od nas.”
“Ma dobro, ne uzbuđuj se, to je kod njih normalno, stalno su požari.”
“I manastiri na Kosovu su goreli ’99, pa ne znam da se iko toliko mnogo brinuo za to!”

Australija, 31. decembar 2019. Izvor: The New York Times

Da, ali šta ako kažem da si i ti delom kriv/a za to – za smrt sada već jedne milijarde životinja, skoro 30 ljudi, 2000 izgorelih domova i više od 10 miliona hektara izgorele zemlje…? Nisi kriv/a za početak požara, možda je neko i u pravu, to je u Australiji normalno. Suvo tlo i visoke temperature, očigledno je da su to povoljni uslovi za početak vatre. Ali je normalno i da se ta vatra rutinski bude ugašena posle nekoliko dana, ne da traje od septembra 2019. i da se i dalje ne zna kada će se zaustaviti. U Australiji je tek počelo leto, sa 48,9°C i vatrom visine 70m. Nebo je crveno, dim je stigao do Novog Zelanda i već je 400 miliona tona ugljen-dioksida emitovano u atmosferu.

Crveno nebo u Malakoti, savezan država Viktorija. Izvor: The Gurdian

Ovo nije uobičajena sezona požara, već klimatska kriza. Za nju smo svi odgovorni, neko manje, neko više. Na žalost, Australija je samo jedan primer kako ljudski nemar može da dovede do (skoro) nezaustavljive katastrofe. Međutim, ona je isto tako i podsetnik da se već jednom svi/e probudimo i promenimo.

Kolika je katastrofa izazvana požarima svedoči i prisutnost ove teme u medijima širom sveta. Mnogi su donirali sredstva za pomoć ljudima i životinjama, klimatski aktivisti i aktivistkinje protestuju i zahtevaju reakciju, a društvenim mrežama su se proširili heštegovi #AustraliaBushfires i #SOSAustralia.

Protest ispred zgrade Parlamenta, Kanbera, Australija. Izvor: Instagram @xrebellionaus

A šta to vodeći ljudi ove najveće zemlje Komonvelta čine po tom pitanju?

Izvoze ugalj, sve više i više baziraju svoju ekonomiju na tome, uništavaju prirodu i divljinu koja je za ostatak sveta sinonim za Australiju.

Organizuju tradicionalni novogodišnji vatromet dok im ostatak države gori.

Ignorišu činjenice (i nisu jedini koji to rade). Kad su vatrogasne službe Australije još u aprilu 2019. godine upozoravale na skoro sigurne ogromne požare koji ih očekuju i kad su tražili sastanak sa premijerom, bili su konstantno odbijani.

Međutim, neka upozorenja postoje još od 2005. godine. Tad su ih upozoravali/e naučnici/e, ali ih do danas svi ignorišu. Često na klimatskim protestima vidimo transparent sa natpisom “Najgori apokaliptični filmovi počinju ignorisanjem nauke”. Izgleda da je Australija sada upravo to, apokalipsa kojoj svedočimo mi sami/e, i nije prva, a sada možemo da se nadamo da će se oni koji imaju moć potruditi da bude jedna od poslednjih ovolikih razmera.

“Najstrašniji horori počinju ignorisanjem nauke”, globalni klimatski štrajk, Beograd 6.12.2019. Foto: Milica Damnjanović Zantvort

Ljudi širom Australije i sveta su se podigli na noge. Štrajkovima opominju moćnike i donosioce odluka da moraju postupati odgovornije i donositi odluke koje su u interesu svih stanovnika i stanovnica planete Zemlje.

Na ovom linku možete videti grafikone i prikaze požara u Australiji.