Ako u skorije vreme u Google pretraživač ukucate reč “požari”, kao što sam to ja uradila u trenutku dok pišem ovaj tekst, videćete nešto slično sledećem:

Od Sibira do Novog Beograda, čini se kao da ceo svet gori (jer gori), ali i da mi u Srbiji postajemo svesniji/e toga i da brinemo. Da li je to zato što su naše omiljene letnje turističke destinacije u plamenu, zato što je ovo već četvrto uzastopno leto tokom koga su svi portali preplavljeni pričama o požarima ili zato što oni postaju sve bliži i više ne pričamo o nekom tamo Amazonu ili Australiji, nego o Tari — ostaje nerazjašnjeno.

No, ako pratite medije iz Srbije, teško da ćete saznati da Tara gori. Dok se građani i građanke javljaju pokretima koji se bave zaštitom životne sredine i prenose kako se od početka avgusta vatra tamo ne smiruje i kako su sami/e bili/e svedoci/kinje osam lokalnih požara, nadležni u zemlji šalju pomoć Grčkoj, a novinari izveštavaju kako je u Srbiji “sve pod kontrolom”. To je, naravno, neistinito. Pitamo se da li to što gore Pančićeve omorike, jedan od najvećih nacionalnih simbola (na engleskom se zove Serbian spruce), nije dovoljno šokantna (FOTO) (VIDEO) vest da bi neko pisao o tome? I da, iako je naš predsednik rekao da “mi nismo Grčka”, to nije razlog da ne gasimo požare kod nas (?!).

Ipak, istina je da će neka mesta pretrpeti veću štetu od drugih, neka će dobiti više pomoći nego druga; za uzrok nekih požara proglasiće bačeni opušak, a drugih suvo lišće i previsoke temperature. A kada mediji prestanu da izveštavaju o tome, oni koji nisu direktno pogođeni uticajem i posledicama ovih katastrofa, zaboraviće, prestaće da razmišljaju o njima do sledećeg leta kada će ponovo pročitati “ovogodišnji požari mogu postati najveći do sada”.

Međutim, ako ignorišemo granice i ne delimo prostor po teritorijama država, shvatićemo da ne gori Grčka, niti Sibir, niti Srbija — gori priroda, gori Zemlja, ostaje pustoš i ugljen-dioksid u vazduhu, ostaje neupotrebljivo zemljište, mrtav divlji svet, životinje i biljke, spaljeni domovi.

Požari su samo posledica klimatske katastrofe. Gašenje istih nije rešavanje pravog problema, već trenutne posledice, i iako neophodna, to nije reakcija koju tražimo. Da je bilo reakcije ranije, možda sada požara ne bi bilo u ovoj meri, a ovo leto bi možda “samo” izjednačilo, a ne prevazišlo rekord prethodnog. Ovo nije prirodno povećanje temperature pre narednog ledenog doba, kao što bi neki pogrešno “citirali” Milankovića, ovo je klimatska kriza izazvana isključivo ljudskim delovanjem. I iako ovo apokaliptično stanje može da izazove strah, koji je potpuno validno osećanje u svetu u kakvom živimo, ono što nam sada treba je buntovništvo, neposlušnost sistemu koji funkcioniše za dobrobit nekolicine već privilegovanih pojedinaca, i volja za borbom za (više ne možemo reći ni dobru već) moguću budućnost na ovoj planeti.

I posle toliko godina ponavljanja “najgorih požara do sada” i “najtoplijeg leta do sada” možemo li da povežemo oba i shvatimo da će i svake naredne godine svako leto biti sve toplije, a požari sve češći i svaki put na većoj površini, ako ne uradimo nešto po tom pitanju? Kada napišem “uradimo” u množini mislim na donosioce odluka i moćnike, koji imaju direktan i ogroman uticaj na uzročnike klimatske krize (njih same, njihove korporacije koje posluju neetički i isključivo tako da profit bude najveći bez obzira na štetnost i sve slične njima). Istovremeno se ta množina odnosi na sve ljude, da počnu ili nastave da pritiskaju odgovorne da adekvatno reaguju sada.