Iako uvek pričamo o tome kako moćnici, vlasnici multinacionalnih kompanija i donosioci odluka jesu glavni krivci za problem izazivanja i nerešavanja klimatske katastrofe (što jeste istina), ipak mnogo toga može da zavisi od potrošača. Zato evo jedne teme čiji je cilj podsećanje ili učenje potrošača (nas) o tome kolika je potrošačka moć i kako ona može da se iskoristi kao game changer u stvaranju gomile otpada! Ovog puta u fokusu — pakovanja pića.

Ne mnogo decenija ranije, uglavnom sva pića su se pakovala u flaše za ponovnu upotrebu uz davanje kaucije na mestu kupovine. Kaucija je količina novca koju dajemo kao garanciju za predmet koji privremeno koristimo, i koji dobijamo nazad kada predmet vratimo. Zašto je kaucija uopšte bila potrebna? Pa, pakovanje pića u takve ambalaže (uglavnom staklene) je skuplje i mnogo isplativije ako se pakovanja ponovo koriste, a ne ako se stalno prave nova. Međutim, na scenu stupaju plastika, metal i sl.— brži i jeftiniji resursi za izradu pakovanja. Pošto je zbog subvencija na naftu bilo toliko jeftino praviti ambalaže od njih, kaucije su ukinute i trend (koji i dalje traje) nas vodi ka jednokratnim pakovanjima koje bacamo čim se isprazne.

• 

Ne samo da je to daleko neodrživiji i neefikasniji način korišćenja resursa, već je to bio i momenat prekida komunikacije između proizvođača i potrošača. Ukidanjem kaucije, nečega od čega je zavisio i kapacitet proizvodnje pakovanja i nešto što je stavljalo svojevrsnu odgovornost na potrošača, ukinuo se i kontakt između početka i kraja ovog lanca. Uz jednokratnu ambalažu, proizvođač samo izrađuje ogromnu količinu pakovanja, koja sva pre ili kasnije završe na deponijama.

Dakle, već smo živeli/e bez plastike (mi kao ljudi, vrsta, možda ne baš svi mi kao pojedinci/pojedinke). Šta nas sprečava da to ponovo uradimo i zašto bismo uopšte želeli/e da promenimo sadašnje ponašanje?

Prvo odgovaram na zašto:

Na primer, upotreba samo boca koje se mogu ponovo puniti za sva bezalkoholna pića u Nemačkoj, a u poređenju sa upotrebom jednokratne ambalaže (100% za ponovno punjenje naprema 100% jednokratne ambalaže) može godišnje smanjiti emisije gasova odgovornih za globalno zagrevanje jednako onom koje izaziva 1,26 miliona tona CO₂ (vidi sliku ispod).

A sada šta nas to sprečava:

Pa to što je i nama lakše da samo kupimo, potrošimo i bacimo; to što u školama i dalje nemamo ekološko obrazovanje koje bi osvestilo sve građane/ke da je jednosmerna proizvodnja loša za planetu, samim tim i život na njoj itd. Takođe nas sprečavaju i kompanije koje retko ili nikako ne daju izbor svojim kupcima da biraju u kojim pakovanjima će kupovati proizvode.

I zato, kada sledeći put vidiš bačenu flašicu Koka-Kole u najzabačenijem delu šume na Kopaoniku, seti se da opomeneš kompaniju. Njihov proizvod — njihova odgovornost. Zato, pokreni sebe i ljude oko sebe, piši mejl PR službama proizvođača svog omiljenog pića i — štrajkuj! Nemoj kupovati proizvod dok se nešto ne promeni, jer ako to uradiš ti, pa onda od tebe čuje tvoja najbolja drugarica, a od nje neko sledeći, možda okupite gomilu štrajkača/ica koji/e će napraviti ozbiljnu “rupu” u budžetu kompanije. I onda kada se finansijski tim bude zapitao u čemu je problem, reklama sa ekološkom tematikom i pakovanje u zelenoj boji neće biti dovoljno.

To je potrošačka moć. Iskoristi je i budi uporan/na.