Pogača od pšeničnog brašna, bosiljak i vino – trio bez kog je nemoguće zamisliti bilo koji pravoslavni praznik u Srbiji. Već vekovima se Srbi hvale svojom narodnom kuhinjom, i ponos na našu kuhinju ide do tačke religiozne fanatičnosti.
Pšenica – današnji Irak i Iran; bosiljak – današnja Indija; Vino sa Kavkaza; kukuruz iz Amerike. “Naš” je Badnjak, čije šume neumorno nestaju 🙂
Međutim, ovi običaji bi izgledali potpuno drugačije da nije bilo migracija. Poljoprivreda se na mestu današnje Srbije razvija odvajkada, i na mnoge kulture smo beskrajno ponosni.
Često na pijacama možete zateći prodavce koji se diče svojim “srpskim paradajzom” ili “domaćim sortama paprike”. Međutim, da nije bilo seoba naroda, na našim prostorima ne bi bilo ni pšeničnog brašna, ni paprike, paradajza ni bosiljka – a na kraju, ni vina. Sve ove biljke su vremenom došle migracijom, koja je toliko nepopularna u poslednje vreme, a veoma zastupljena u našem svakodnevnom životu.
Sadašnja Sirija, Iran, Irak, Kuvajt i Turska – izvor našeg hleba.
Pšenica se gaji kao poljoprivredna kultura već više od 12.000 godina. Ova kultura poreklom iz doline Tigra i Eufrata je zahvaljujući migracijama osvojila Evropu ovim redosledom: Oko 6.000. godine p.n.e. je stigla u Grčku; u Španiju i donji tok Dunava oko 5.000 godine p.n.e; u zemlje Nizozemske oko 4.000 godina p.n.e. i u Englesku i Skandinaviju oko 3.000 godina p.n.e. Pored pšenice, ovaj isti put su prošli i ječam, ovas i raž, iako ne u isto vreme.
Takođe, iz današnjeg Irana su luk (mada je on široko rasprostranjen, te je nemoguće govoriti o tačnom poreklu) i šargarepa. Prvobitno gajena šargarepa je bila ljubičaste ili bele boje, a popularni narandžasti varijetet šargarepe je poreklom iz Holandije i nastao je u XVII veku.
Šargarepe su prvobitno bile ljubičaste boje, ali nakon dolaska u Evropu, Evropljani su je promenili i stvorili današnje narandžaste varijetete. Izvor: wttt
Heljda, kao “superhrana” koja postaje sve popularnija u planinskim predelima Srbije je poreklom iz Kine. Lan i uljana repica su iz Indije, kao i bosiljak koji je veoma prisutan u srpskim pravoslavnim običajima. Pored ovih kultura, jedna od biljaka koja je dosta popularna u srpskoj kulturi i folkloru kao biljka koja odbija vampire, je zapravo iz centralne Azije. Beli luk je bio korišćen u Kini i Egiptu gde je prepoznat kao biljka sa antibakterijskim dejstvom, mnogo pre nego što su bakterije bile jasno definisane.
Vuk Stefanović Karadžić je 1852. godine u drugom izdanju “Srpskog rječnika” uz reč “bostan” naveo ovu izreku: “Kako radi obraće zelen bostan, t.j. propašće.” Ova izreka je starija od dva veka, i čini se da je bostan oduvek rastao na ovim prostorima. Međutim, bostan, odnosno lubenica i dinja su takođe biljke koje su na ove prostore došle zahvaljujući migracijama. Lubenica je poreklom iz Afrike, gde se još uvek mogu naći divlje sorte koje rastu u prirodi.
Bundeva i suncokret, čije semenke često služe za prekraćivanje nervoze prilikom gledanja utakmica, su poreklom iz Amerike. Takođe je poznato da nam iz Amerike dolazi i krompir.
Zapravo, pre 200 godina, Dositej Obradović je prepoznao potencijal krompira i uvezao ga je u Srbiju. Nije ni sanjao da će reakcija ljudi biti slična današnjoj reakciji na 5G mreže.
Toliko je bilo teško ubediti ljude da gaje krompir, da je vlast tukla seljake ako ne žele da gaje ovu kulturu, a tadašnji učeni ljudi morali su da smišljaju narodne priče o Svetom Savi, Đavolu i krompiru, ne bi li ubedili ljude da je u redu jesti krompir (iako je krompir došao u Srbiju pet vekova nakon što je Sveti Sava umro). Danas je nemoguće zamisliti srpsku trpezu bez pekarskog krompira ili krompir salate.
Paprika, povrće na čije ime smo toliko ponosni da je došlo iz našeg jezika, je zapravo poreklom iz Meksika, i da nije bilo migracija, možda ne bi bilo ni ajvara.
Pored poljoprivrednih kultura, postoje mnoge vrste sa kojima se poistovećujemo a koje dolaze sa drugih kontinenata. Jedna od njih je i bagrem, koji je u stvari invazivna korovska vrsta sa američkog kontinenta.
“Ne lomite mi bagrenje”, “Kad je cvetao bagrem beli” su samo neke od pesama o ovoj uvezenoj vrsti koja je obeležila našu kulturu i poeziju. Foto: Amazon
“Nacionalni identitet”, “domaće” i “odavde” su komplikovani pojmovi sa labavim, subjektivnim značenjem. U svetu biljaka, takve reči su utoliko više bez značenja, jer određene vrste su mogle da se formiraju samo u specifičnim uslovima, ali čak ih ni korenje ne sprečava da pređu na druge kontinente. Mnoge od ovih vrsta su ostavile trag u istoriji i danas predstavljaju jedan od načina da razumemo ljudske migracije.
I možda sledeći put kada jedete šopsku salatu, setite se da je u vašem tanjiru zanimljiv geografski miks – krastavac poreklom iz današnje Indije, paradajz poreklom iz centralne i južne Amerike, u čiji sok umačete pšenični ili heljdin hleb, poreklom iz istočne ili centralne Azije. Međutim, i dalje sa srpskim sirom — osim ako i kultura sira ne potiče sa nekog drugog mesta?
Naslovna fotografija: My pictures are CC0. When doing composings: from Pixabay
Rizomi 
