Kada je u maju ukinuto vanredno stanje i kada su “napokon” ponovo otvoreni tržni centri, društvenim mrežama kružile su fotografije različitih ljudi kako stoje u redovima i čekaju da kupe novi komad odeće. Bilo je mnogo reakcija, i pozitivnih i negativnih, uglavnom, površnih. Prva slika koju sam ja videla na Instagramu bio je red ljudi ispred Zare u Knezu, još i pre nego što je otvorena to jutro. To mi je zasmetalo, i to ne zato što ne shvatam ljubav prema šopingu ili zato što je pandemija i dalje trajala (iako je vanredno stanje bilo ukinuto).

Već dugo slušam o brzoj modi (eng. fast fashion) i mnogo toga o njoj znam; međutim, kako moda kao takva i nije polje mog dubokog interesovanja, do sad nisam toliko obraćala pažnju na to koliko ljudi zapravo troše vremena, energije i resursa na to kako su obučeni, a pri tom ni ne shvatajući da je to problem — i to ne samo njihov problem.

• 

Brza moda je relativno nov termin za već ustaljenu politiku jeftine proizvodnje odeće zasnovanu na ne(dovoljno)plaćenom radu/izrabljavanju uz zanemarivanje posledica koje ta proizvodnja ima na životnu sredinu. Dakle, ovo je i socijalni i ekološki problem.

Većina (85%) ljudi koji rade za fast fashion brendove su žene i deca iz siromašnih zemalja u kojima ne postoje jasne ekološke regulative (uglavnom zemlje južne/jugoistočne Azije). Svi/e oni/e rade u nebezbednim uslovima i često sa opasnim materijalima, a samo jedan primer katastrofe koja je prouzrokovana ovakvim uslovima rada je kolaps fabrike Rana Plaza u Bangladešu 2013. godine u kojoj je nastradalo 1134 radnika/ice. Međutim, i pored toga što rizikuju živote odlaskom na posao i rade od 14 do 16 sati dnevno, sedam dana u nedelji, plate ovih radnika/ica su minimalne i nedovoljne za život (a pod život mislim na preživljavanje) u njihovim državama. Ali zašto onda samo ne pronađu drugi posao? Zato što nemaju izbora, zato što je to možda jedini dostupni posao ili zato što možda ne znaju za bolje, za šta ponovo nisu sami/e krivi/e.

• 

Ali u redu, ako pretpostavim da ni ovo ne razumeš, ili da te jednostavno nije briga za Azijate koji umiru da bi ti kupio/la 5 majci po ceni jedne, evo kako modna i tekstilna industrija (inače vredna ~3 triliona dolara) direktno utiče na tebe:

1. Industrija odeće zaslužna je za 10% svetske emisije ugljen-dioksida i ostaje drugi najveći zagađivač, odmah posle naftne industrije. A gde završava sav taj ugljen-dioksid? U vazduhu koji dišeš.
2. Preko 70 miliona stabala se seče svake godine i pretvara u tkaninu. Znači, emituje se CO2, a uništava se i drveće koje bi moglo da umanji posledice te emisije. Logično? Pa i ne baš.
3. Plastična mikrovlakana koja pranjem sintetičke odeće završavaju u otpadnoj vodi čine 35% ukupne količine mikroplastike koja se nalazi u okeanima i koja ugrožava morski život. Pa, ako jedeš morske životinje, jedeš i plastiku iz svoje odeće.
4. Modna industrija je drugi najveći zagađivač zaliha pijaće vode na planeti.

And the list goes on…

• 

Ne, ozbiljno, ako ti ovo nije dovoljno činjenica da kada se pitaš da li da kupiš one farmerke na sniženju ipak izabereš opciju “ne, imam ih dovoljno”, onda ih bar kupi u nekom lokalnom butiku ili second-hand prodavnici. Možda možeš i da pogledaš profil @ffm_podcast na Instagramu i saznaš više o manama brze mode, ili, s druge strane, o održivoj modi i njenim prednostima.

I na kraju, ako vidiš novu reklamu nekog od fast fashion brendova (H&M, Zara…) na kojoj govore o budućnosti i zelenoj modi, prepoznaj greenwashing (ekomanipulaciju)! Uvek se zapitaj da li je to sve baš tako i proveri činjenice koje ti serviraju na zelenoj pozadini uz ogroman natpis SALE. Potrošači su sve što bilo koja industrija ima, zato što potrošači daju novac, a svi znamo da je on prvi u hijerarhiji prioriteta svakog direktora prodaje.