Zero waste – moć ili nemoć pojedinca?

Najveća greška ljudi kada je u pitanju zero-waste pokret (život bez smeća), jeste mišljenje da svako može na taj način da živi. To mišljenje sam i sama imala, pre nego što sam pokušala da se upustim u ovu ogromnu promenu.

Prvo, ovakav način života u gradu podrazumeva detaljno planiranje, posvećenost i dosta slobodnog vremena. Činjenica je da ako neko mora da razmišlja o nedovoljnim finansijama, deci, dugovima, bolesnim roditeljima i mnogim drugim uobičajnim i nesrećnim okolnostima, neće moći da svoj život posveti podvigu da ide pola sata duže do pijace da kupi šampinjone na meru, radije nego plastificirane šampinjone iz obližnjeg maksija.

Čvrsti šampon za kosu bez ambalaže. Moje omiljeno otkriće koje sam imala tokom pokušaja zero-waste života. Izvor: KuhinjskePriče

U Srbiji godišnje nastane 1.7 tona otpada po stanovniku. To je skoro šest puta više nego pre 10 godina. Dakle, količina smeća se povećava iz godine u godinu, a realnog rešenja nema. Dakle, da li mi, kao potrošači možemo da promenimo trenutnu situaciju? Zero-waste može da bude jedna od opcija, ali da li je realna i da li je dovoljno brza? Ili smo mi koji živimo koristeći principe ovog pokreta prosto nalik na Pontija Pilata, koji pere ruke od greha, ali ne sprečava zlo?

Deponija u Vinči je gorući (ha ha) problem već godinama. Iako se govori o različitim tenderima i rešenjima već godinama, ništa se ne dešava da se taj problem reši. Zbog ovakvih problema, zero-waste pokret se često čini kao logično rešenje nas koji nismo u moći da ovakve probleme rešavamo. Izvor: Novosti

Neki od najpopularnijih blogera koji se bave ovom temom odlučno tvrde da je moguće za godinu dana proizvesti samo jednu teglu otpada, i da ovo može da radi bilo ko nezavisno od socioekonomskog statusa.
Međutim, kada sam počela da istražujem kako bi ovaj način života izgledao u Srbiji, bilo je jasno da će mnogo vremena otići na planiranje, kupovanje određenih proizvoda na pijaci umesto u marketu, pronalaženje posebnih mesta za kupovinu kafe, hrane za psa i mačku, a da ne pominjem da su neki proizvodi nemoguća misija – kao na primer lekovi.

A i ako nađem namirnice ili proizvode bez ambalaže, koliko je otpada napravljeno tokom proizvodnje?

Regulacije koje se tiču bezbednosti hrane često ugrožavaju životnu sredinu. Dok u Srbiji mi još uvek imamo opciju kupovine voća i povrća kod proizvođača, bez smeća, van Srbije regulacije često nalažu da se proizvodi drže u plastici. Foto: Jill Wellington sa Pixabay

Bez obzira što imam dovoljno slobodnog vremena, živim dovoljno blizu centra Beograda, te imam u ponudi prodavnice svih sadržaja i mogućnosti, a opet i dovoljnu finansijsku sigurnost (da ne moram da radim dva posla), ovakav način života je već posle dve nedelje bio iscrpljujuć.
Ako kupim jabuke u prodavnici, moram da pazim da nemaju etiketu, a i onda će neke namirnice – kao blitva, biti uvezane plastičnom gumicom. Nekog voća i povrća – rukole, malina ili borovnica bih se morala u potpunosti odreći (osim ako idem na pijacu u toku sezone). A i onda na kraju svake zero-waste kupovine dobijem račun koji je u najboljem slučaju reciklabiran (ali da naglasim – reciklaža nije zero-waste).

Dakle, živeti životom bez smeća je zaista privilegija. Privilegija da imam dovoljno novca da kupujem sve namirnice u obližnjim radnjama bez obzira na cenu. Ili privilegija da imam nekoga na selu ko će proizvoditi hranu za mene. Privilegija da ne radim dva ili tri posla, te da mogu da odvojim vreme za ovaj način života. Privilegija da ne brinem o deci ili bolesnom članu porodice 24 sata, sedam dana u nedelji. Ta lista privilegija može da bude prilično dugačka.

Jedan od načina borbe protiv smeća jeste aktivizam. Zero-waste pomaže da stalno imamo na umu koliko je štetan sistem u kom živimo. Foto: Milica Damnjanović Zantvort

Čak i ako izaberem da iskoristim tu privilegiju, količina truda potrebna da bi se održao takav način života zarad ne tako velikog učinka se često čini ekstremna ili ne fer. Zašto je na meni odgovornost da izbegavam da živim unutar sistema koji mi se nameće? Zašto ne postoje zakoni i pravila koja će osigurati da na kraju proizvodnje nema otpada? Zar ne bi trebalo, na kraju, da odgovornost leži na kompaniji koja to đubre proizvodi?

Nemojte me shvatiti pogrešno. Mislim da postoji nebrojano načina da budemo bolji. Izbegavanje plastične kese ili slamčice u kafiću je prilično prosto. Neke promene takođe mogu da vam uštede novac vremenom, na primer kupovina višekratne flašice, ili kupovina hrane u zdravoj hrani gde su proizvodi jeftiniji. Ako jesmo dovoljno privilegovani, i treba da odvojimo vreme da budemo društveno odgovorniji. Ali ne možemo da ignorišemo činjenicu da postoje mane u ovom sistemu koji stvara otpad, i da umesto toga krivimo pojedince koji ne mogu u ovaj pokret da se uključe.

Jedno od popularnih rešenja problema plastičnog otpada i često prvi korak u zero-waste pokretu je uvođenje cegera u život. Foto: cdn

Promovisanje ovog načina života kao apsolutno mogućeg jer “ja to radim” ne postiže mnogo van zero-waste sistema osim frustracija ljudi koji u njega ne mogu da se uključe.

U Americi i drugim delovima sveta gde je ovaj pokret popularniji, ljudi koji žive ovim načinom života često mogu biti agresivni prema onima koji nisu spremni na takvu promenu. Takav stav često dovodi do raskola, gde su ljudi koji žive zero-waste principom viđeni kao ništa drugo do ekoloških fanatika.
Na sreću, ljudi koji se bave ovim pokretom u Srbiji su uglavnom divni ljudi koji su posvećeni promeni, i koji imaju strpljenja da te promene čine postepeno, i ne obavezno savršeno. Primer ovakve zajednice je Za manje smeća i više sreće Facebook grupa, gde možete naći brojne savete kako da smanjite sopstveni otpad.

Za kraj, pokušaj ovog načina života me je naučio jednu stvar – a to je da imam brojne privilegije i da mogu svoj život da učinim donekle zdravijim i manje štetnim po okolinu.
Međutim, posle samo mesec dana razumela sam još jednu stvar – a to je da je krajnje vreme da se naše institucije aktiviraju i da se i političari i industrija pokrene i zabrani jednokratnu plastiku, stiropore, plastične flaše, limenke i drugu ambalažu koja nije višekratna.
I možda je najbolji način koji vodi ka boljitku upravo da se uključimo u aktivizam, a pored toga da činimo male korake na individualnom nivou – što bi se reklo, za našu dušu.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s