Dugo su se u Srbiji Noć veštica i Dan zaljubljenih smatrali zapadnjačkim glupostima. Međutim, generacije se menjaju i uticaji drugih kultura su sve prisutniji i prihvaćeniji, uglavnom zbog interneta i dostupnosti informacija, a i njihove najpoznatije posledice – globalizacije.

Poreklo Dana zaljubljenih nije sa sigurnošću utvrđeno, ali se pretpostavlja da se proslavlja sveti Valentin, hrišćanski sveštenik koji je u doba rimskog cara Klaudija II venčavao parove u tajnosti, uprkos naredbe vladara. Naime, Klaudije je mislio da su nevenčani muškarci bolji vojnici i zato je uveo zabranu sklapanja braka. Svetog Valentina Evropljani počinju da slave kao zaštitnika ljubavi, a dan njegove smrti, 14. februar, kao Dan zaljubljenih.

Pokloni za voljene osobe, poput ručno rađenih čestitki, postaju veoma popularne tek u 18. veku. Od tada do danas ovi “mali znakovi pažnje” prešli su dug put, a danas su omiljeni ogromni cvetni aranžmani i buketi crvenih ruža, kao i skupe čokoladne bombonjere. U ovom tekstu nećemo gunđati o bespotrebnosti materijalnih poklona i o tome kako je Dan zaljubljenih samo zamka konzumerističkog društva, ali hoćemo gunđati o tome kako ovi iskazi ljubavi nepovoljno utiču na planetu i životnu sredinu.

Prva tačka na dnevnom redu – ruže. Ako ste nekada imali baštu i u toj bašti zasađen žbun ruža, sigurno znate da one ne cvetaju u februaru. Ruže vole toplo vreme, a u našoj zemlji februar je zimski mesec (i ako se ove godine ne čini da je tako *khm, klimatske promene, khm*). Pa odakle nam onda svi ti buketi i medvedi, srca i usne napravljeni od cveća?

Većinu ruža domaće cvećare nabavljaju iz Holandije, Italije i Belgije, a 50% ovog cveća zemlje Evropske unije uvoze iz Kenije, pa je tako cvet koji ste nekome poklonili, verovatno video više sveta od te iste osobe. Šalu na stranu, kako god da je cveće transportovano (uglavnom avionski) na njega je morala da se potroši određena količina energije, koja se dobija sagorevanjem fosilnih goriva. Odnosno, zbog buketa koji će vam krasiti sobu nekoliko dana emitovano je mnogo ugljen-dioksida u atmosferu.

Nakon ruža prelazimo na čokoladu, odnosno bombonjere. Ako ste mislili da je najveći problem ovog poklona plastificirana ambalaža, pogrešili ste. Većina čokoladnih slatkiša u sebi sadrži palmino ulje, za koje istraživanja kažu da je loše za zdravlje, a i za životnu sredinu. Uzgoj drveta palme vodi ka deforestaciji, odnosno seči šuma, samim tim i uništavanju životninjskog staništa. Kao i ranije spomenute ruže, lepo upakovana bombonjera prelazi veliki put dok ne stigne do rafova supermarketa. Većina svetskih zaliha kakaoa nalazi se u Africi, zatim se on transportuje do zemlje u kojoj se pravi čokolada, tamo se proces završava i čokalada se pakuje u nerazgradivu ambalažu. Zatim se ponovo transportuje do vas, a već smo naučili/e – transport = ugljen-dioksid u atmosferi.

Ipak ne možemo nikome zabraniti da pokloni nešto svojoj voljenoj osobi, ali možemo ukazati na nešto o čemu možda niste razmišljali/e kada ste birali/e poklon. Evo nekoliko zelenih alternativa, ako i dalje mislite da je poklon neophodan – ručno rađena čestitka (vraćamo se počecima), sezonsko cveće od domaćih uzgajivača, višegodišnja biljka o kojoj ćete se zajedno brinuti, seme nekog cveta i sl.

Najzad, postoji li veći dokaz ljubavi od pokazivanja brige za nečiju budućnost i vaš, odnosno svačiji dom?