“Pa ništa, ne gorimo mi!”
“Australija? Jao, žao mi je koala, baš su slatke, ali bar je vatra daleko od nas.”
“Ma dobro, ne uzbuđuj se, to je kod njih normalno, stalno su požari.”
“I manastiri na Kosovu su goreli ’99, pa ne znam da se iko toliko mnogo brinuo za to!”

Da, ali šta ako kažem da si i ti delom kriv/a za to – za smrt sada već jedne milijarde životinja, skoro 30 ljudi, 2000 izgorelih domova i više od 10 miliona hektara izgorele zemlje…? Nisi kriv/a za početak požara, možda je neko i u pravu, to je u Australiji normalno. Suvo tlo i visoke temperature, očigledno je da su to povoljni uslovi za početak vatre. Ali je normalno i da se ta vatra rutinski bude ugašena posle nekoliko dana, ne da traje od septembra 2019. i da se i dalje ne zna kada će se zaustaviti. U Australiji je tek počelo leto, sa 48,9°C i vatrom visine 70m. Nebo je crveno, dim je stigao do Novog Zelanda i već je 400 miliona tona ugljen-dioksida emitovano u atmosferu.

Ovo nije uobičajena sezona požara, već klimatska kriza. Za nju smo svi odgovorni, neko manje, neko više. Na žalost, Australija je samo jedan primer kako ljudski nemar može da dovede do (skoro) nezaustavljive katastrofe. Međutim, ona je isto tako i podsetnik da se već jednom svi/e probudimo i promenimo.

Kolika je katastrofa izazvana požarima svedoči i prisutnost ove teme u medijima širom sveta. Mnogi su donirali sredstva za pomoć ljudima i životinjama, klimatski aktivisti i aktivistkinje protestuju i zahtevaju reakciju, a društvenim mrežama su se proširili heštegovi #AustraliaBushfires i #SOSAustralia.

A šta to vodeći ljudi ove najveće zemlje Komonvelta čine po tom pitanju?

Izvoze ugalj, sve više i više baziraju svoju ekonomiju na tome, uništavaju prirodu i divljinu koja je za ostatak sveta sinonim za Australiju.

Organizuju tradicionalni novogodišnji vatromet dok im ostatak države gori.

Ignorišu činjenice (i nisu jedini koji to rade). Kad su vatrogasne službe Australije još u aprilu 2019. godine upozoravale na skoro sigurne ogromne požare koji ih očekuju i kad su tražili sastanak sa premijerom, bili su konstantno odbijani.

Međutim, neka upozorenja postoje još od 2005. godine. Tad su ih upozoravali/e naučnici/e, ali ih do danas svi ignorišu. Često na klimatskim protestima vidimo transparent sa natpisom “Najgori apokaliptični filmovi počinju ignorisanjem nauke”. Izgleda da je Australija sada upravo to, apokalipsa kojoj svedočimo mi sami/e, i nije prva, a sada možemo da se nadamo da će se oni koji imaju moć potruditi da bude jedna od poslednjih ovolikih razmera.

Ljudi širom Australije i sveta su se podigli na noge. Štrajkovima opominju moćnike i donosioce odluka da moraju postupati odgovornije i donositi odluke koje su u interesu svih stanovnika i stanovnica planete Zemlje.

Na ovom linku možete videti grafikone i prikaze požara u Australiji.