Zapitala sam se kako izgleda prosečan ekološki protest ili štrajk u svetu.

Da li je to 500 hiljada štrajkača u Madridu kao 6. decembra?
Ili 200 hiljada štrajkača u Sidneju 20. Septembra koji ni ne staju u park jer je
došlo neočekivano mnogo ljudi?
Ili, ipak, samo jedan čovek u Moskvi koji izlazi nedeljama sam jer policija
zabranjuje bilo kakve proteste u kojima učestvuje preko jedne osobe?
Po nekoliko osoba širom Afrike koje izađu sa transparentima?

Kada pročitam da je za dva dana globalnih štrajkova (20. i 27. septembra) širom sveta na ulice izašlo 7,6 miliona ljudi, ne znam kako vi, ali ja zamislim ogromnu količinu ljudi. Zamislim 0,1% cele svetske populacije kako šetaju ulicama ili samo stoje na trgu i viču:

“What do we want ? Climate justice! When do we want it? Now!”

Od 7.6 miliona štrajkača:

• 1,5 milion je bio u Italiji.
• U Nemačkoj 1,4 miliona.
• U Kanadi 800 hiljada, u SAD 650 hiljada.
• U Španiji 550 hiljada, a u Velikoj Britaniji 400 hiljada.
• Dok u Egiptu i Nepalu 50, bez „hiljada“, samo 50. U celoj Rusiji 85 osoba.

Samo. Ne mislim da je to samo jer kada kažemo da je neki broj ljudi „samo“ i nedovoljno velik, mi zaboravimo da je svaki glas bitan. Svaka osoba može i
mora da se čuje jer samo tako možemo da pokrenemo masu.

Nekada je petkom na protest izlazila samo jedna osoba, Greta, i to je bilo
dovoljno da započne ceo pokret Petkom za budućnost (Fridays For Future).

Problem je što je teško definisati uspešnost jednog protesta. Ali, zasigurno
znamo da nije sve samo i isključivo u broju štrajkača.

Svaki protest ima tačno određene zahteve, tako da bi idealan protest bio onaj nakon kog su svi zahtevi ispunjeni. Nije bitno da li je do ispunjenja dovelo 20 ili 20 miliona ljudi.

Ali šta su postigli klimatski protesti u 2019. godini, koja je bila posledica svih tih ljudi na ulicama?

Do sada je EU priznala i deklarisala klimatsku krizu, a Italija obavezno obrazovanje o klimatskim promenama. Neko bi rekao da je to dovoljno, i da sada štrajkovi mogu da prestanu. Međutim, i pored objavljivanja klimatske krize, bitno je nastaviti sa pritiskanjem donosioca odluka da reaguju, a ne samo da pričaju na samitima.

I daleko od toga da su svi zahtevi ispunjeni. Pored petkom za budućnost, postoje i mnoge druge organizacije koje se bore za klimatsku pravdu.

Extinction rebellion (pobuna protiv odumiranja) ima jasno definisane zahteve:

• Tell the truth (govori istinu) – Vlade država moraju da priznaju klimatsku i ekološku krizu i da komuniciraju sa drugim institucijama kako bi se širila osvešćenost i razumevanje hitnosti problema.
• Act now (reaguj odmah) – Vlade država moraju da svedu izbacivanje gasova koji izazivaju efekat staklene bašte ka nuli do 2025. godine.
• Beyond politics (dalje od politike) – Vlade moraju da rade na ekološloj i klimatskoj pavdi u svim domenima delovanja.

Ne znam šta bih izvela kao zaključak sem da su protesti u svetu raznoliki i ne postoji klasičan ili prosečan štrajk/protest. Ono što znam jeste da borba za našu budućnost nije završena, a nije ni beznadežna.